Drugi dan Wrong festivala prošao je nešto bolje od prvog. Popularnost bendova poput God is an Astronaut, Ritam Nereda i Dog Eat Dog doveli su bar tri puta više ljudi i time je atmosfera bila bolja. Ono što je opet bio problem jeste vremenska neusklađenost između bina, pa ko je hteo da čuje Tus Nua i Rolo Tomassi na River stejdžu, nije mogao da čuje poslednja dva benda na bini kod Doma Omladine. Dodatna muka jeste što su bine bile poprilično udaljene jedna od druge, pa je i generalni utisak da nije bilo nikakve potrebe da se odvajaju bine. Bar ne na ovaj način.
Koliko je publika oštećena, u narednim danima će se verovatno proturiti pojedini komentari na društvenim mrežama. Iako su se organizatori svojski potrudili da, barem za ovo veče, naprave line-up na zavidnom nivou i jačine Fusion stage-a u onim najboljim godinama Exita, ovakvim rasporedom su sami sebi pucali u nogu.
Čast da sviraju isto veče i na istoj bini sa velikim Dog Eat Dog, iako po stažu stariji, dobili su Ritam nereda. Trideset dve godine iskustva radioaktivno su zračile iz njih, dok se zid zvuka konstantno obrušavao po publici u kojoj su vladala najrazličitija raspoloženja. Prve redove su zauzeli fanovi koji su se polomili u šutkama, dok je drugi deo publike poprilično mrtvo iščekivao hedlajnere iz inostranstva. Ovog puta su izostale baklje koje su postale zaštitni znak nastupa ovog benda, a zamenila ih je prosidba na bini jednog vernog fana iz Vršca.
Nakon Ritma nereda smena bendova i pripremanje bine se naglo odužilo što je dalje impliciralo dodatna kašnjenja u odnosu na već propisane satnice. Tako su se Deez Nuts iz Melburna, Australija, pojavili na bini posle malo dužeg čekanja, ali nastavili u energičnom maniru. Bend koji postoji sada već duže od decenije i ima već pet albuma se verovatno nalazi na vrhuncu svog postojanja i kao takav trenutno pruža publici tvrdu svirku na maksimumu svog kapaciteta. Pevač JJ Peters je uspeo u nameri da, zajedno sa bendom, razmrda publiku svojim nastupom iz kojeg puca samopouzdanje.
Nakon Deez Nuts još jedna tura pripremanja opreme u nedogled i na samom pragu tolerancije. Tehničar sledećeg benda, američkih Dog Eat Dog, premeštao se sa mikrofona na mikrofon i instrumenta na instrument verovatno i brže nego što je navikao, te su tonci podesili zvuk ne baš na 100% svojih mogućnosti, što i nije predstavljalo veliki problem koliko nestrpljivo iščekivanje i gledanje na program i ulazak u hamletovsku dilemu da li ostati na Right stejdžu (Dom omladine) ili se kupiti i poći na Wrong (River) stejdž na obali Tamiša da se isprate i drugi zanimljivi izvođači.
Kada su se Dog Eat Dog konačno popeli na binu krenuli su od starta veoma žestoko i otprašili duže od sat vremena sa već oprobanom i uspešnom dinamikom. Ređao se tako red brzih pesama isprepletan matricom i bitovima između njih kako i bend i publika ne bi pregoreli. Sa godinama i binama koje su Dog Eat Dog preturili iza i ispod sebe u ovih tridesetak godina koliko postoje, deluje realno da i dalje mogu prebaciti zupčanik na 150% svoje snage, što se i videlo pri izvođenju možda i najpoznatije pesme “Rocky”. Pesma radijskog formata spakovana je u manje od dva minuta brzog ringišpila nošenog zategnutim ritmom i ulepšanog esencijalnim zvukom saksofona. Pevač John Connor je bio fascinantan na bini i pored poznih godina u koje ulazi, a šta onda reći za bubnjara Brandon Finley-a? Čovek je posle za svakoga umarajućeg zakivanja u bubanj na kraju izašao ispred svog seta i svojim repovanjem dao dodatan pečat žurci koju su Dog Eat Dog priredili već razmrdanoj publici.
Zbog mimoilaženja u počecima nastupa na stejdževima, mnogi su čekajući Dog Eat Dog propustili nastup prvog benda na River stejdžu Tus Nua, a neveliki broj ljudi se pojavio i na koncertu šefildskog sastava specifičnog zvuka Rolo Tomasi. Ova skupina predvođena je frontmenkom Evom Spence koja svojim pokretima i glasovom neprestano zavodi sve prisutne i daje senzualan i hipnotišuć karakter bendu. Sve to dok vas ne raznese svojim iznenadnim growl vokalom, koji nikad ne biste očekivali da može da izađe iz onakve spoljašnjosti. Svirka je bila jezivo utegnuta, kao ribarska struna, a intenzivna i kratka set lista dala je prisutnima potpuno do znanja da se radi o jednom bendu koji punom parom juri ka vrhovima svog žanra i svetske muzičke industrije.
Irski God is an Astronaut s pravom se smatra jednim od lidera post-rok žanra. Vođeni elektronskom muzikom i spejs rokom, bend je izgradio svoju reputaciju kako studijskim izdanjima, tako i nastupima uživo. Često koncerti pokvare utisak o bendu, što zavisi od mnogo faktora, ipak God is an Astronaut je sjajan u svakom pogledu. Muzički beskrajno kompleksan i kosmički melodičan zvuk više je nego dovoljan, bez bilo kakvih vizuelnih dodataka.
Otvaraju koncert žalosnom melanholijom i tihim zvukovima, poput kišnih kapi, pre nego što uplivom sintisajzera i drhtavhi rifova dobijaju zvuk nadolazeće oluje. Kada je nastup dostigao svoj vrhunac i kada se čekalo da sve eksplodira, uvek je postojao element precizne kontrole. Prosto osećaj koji kaže da bez obzira koliko se jedna nota činila iskrivljenom, ona se nije pojavila bez specifične namere. Rezultat toga je muzika koja pomera svoje slušaoce u novi svet, talasajući vas sa jedne strane na drugu i pružajući osećaj uzvišenosti.
Jedina zamerka, a i ona najveća jeste to što nisu svirali ni sat vremena. Taman kada je sve došlo na svoje mesto, oni su zbrisali sa bine. Lep gest na kraju jeste što su došli do ograde i popričali sa par fanova koji su im prišli.
Još jedno veče festivala u Pančevu je gotovo, festival vraćen u život eto toliko da može da diše. Iako je sve mnogo bolje prošlo za razliku od prvog dana, i dalje nema preterano lepih reči. Mada još jedna velika glupost koja ne ide u njihovu korist jeste što se u gradu u isto vreme održava i moto skup, protiv čega oni i ne mogu. Mesto kao što je Pančevo gde ljudi jedva čekaju da se nešto dogodi, sada su podeljeni između dva dešavanja i tako se kvari čitav utisak i smanjuje želja pridošlih da se ponovo vrate i posete festival. Danas nas očekuju nastupi repera sa domaće scene Smoke Mardeljana i Mikrija & Bvane, stranih imena Delinquent Habits i Onyx, a na Museum stejdžu nas čeka koncert niškog sastava Eyot.
U susret 
BR: “Time will die and Love will bury it” je album koji smo prilično zavoleli. Veoma je fino slojevit, sa konstantnim tokom koji može da iznenadi pravcem u kome se kreće. Kako vi razumete taj album, kada ste znali da je gotov? Da li se priča spontano završila ili ste znali kada će da stane?
