Svoju ljubav prema muzici scenaristkinja i rediteljka Staša Koprivica odavno je pokazala u nekadašnjim sastavima Fandango i Snoop Bunny & Dr. G. Pored ova dva muzička izleta, za koje navijamo da se nastave jednog dana, Staša je pisala scenario i za “Pevaj, brate!”, domaći muzički sitkom. Razgovarali smo sa njom na temu preplitanja drame i muzike, kao i o tome koji domaći autori imaju posebno mesto u njenom srcu. Od ranog Miše Kovača, pa sve do novosadskog Wolframa ‒ za Balkanrock, Staša Koprivica:
BR: Prvo kliše – šta slušaš tokom pisanja scenarija? To jeste proces koji je nepredvidiv i ima više faza, verujem da je plejlista šarena…
Staša Koprivica: Evo odmah na početku da razrušim koncept ovog intervjua ‒ ne slušam ništa! Dok pišem, sve osim neutralnog pozadinskog zvuka ulice, prirode ili prilično utišanog televizora me značajno dekoncentriše. Ako već mora nešto da svira, dobro je da to bude što sporija instrumentalna muzika, pesme sa rečima me žestoko remete.
BR: Koliko muzika utiče na tvoje dramsko stvaralaštvo?
SK: Muzika na moj rad utiče posredno. Retko se dešava da čujem neku pesmu ili kompoziciju i kažem: “E, to mi treba u predstavi”, “Eto ideje za priču.” Obično me inspiriše preko drugih dramskih dela, kada gledam film, seriju ili predstavu, pa me njihova primenjena muzika navede na razmišljanje o atmosferi i situacijama.
BR: Koliko je tvoje dramsko stvaralaštvo imalo uticaja na muzičko u bendu Fandango?
SK: Mislim da se taj uticaj najviše ogleda u tekstovima pesama koje smo Ana Joševski i ja pisale. Uvek tu postoji neka priča, zaplet, sukob, obrt. Nikada nije u pitanju samo puka emocija. Takođe, verujem da su neke izvođačke budalaštine koje smo sebi dopuštale na svirkama bile inspirisane kabare-predstavama koje volimo. Nekolicinu puta smo se čak i kostimirale tematski za svirke, iako publika to nije uvek mogla da prepozna, pre svega zato što nam to kostimiranje i ne bi uspelo do kraja.
BR: U poslednjih pet godina, koja domaća muzička pojava je ostavila utisak na tebe?
SK: Otkad nisam više aktivno u muzici (ako sam to ikada zaista i bila), slabije pratim “domaćicu”, ali priznajem da me je, kada sam pre skoro dve godine bila na Demofestu, žestoko impresionirao nastup i pesme benda Wolfram. Sviđa mi se eklektika i osećaj za duh vremena Bojane Vunturišević, oduševljavaju me tekstovi koje piše sama ili sa Minjom Bogavac. Naravno, najcrnji deo mog srca rezervisan za opskurni metal poklanjam devojkama iz grupe Nemesis, divim se njihovoj energiji i snazi.
BR: Koje bismo albume danas našli u torbi Staše Koprivice, da je slučajno trend fizičke kupovine muzike odoleo zubu vremena?
SK: Svi albumi predivnog i bizarnog benda Alt-J, neki Diznijevi bestofovi zbog bebice, The National zbog muža i rani Mišo Kovač kad idemo da se vozimo po Luštici, ne pitaj me zašto.
BR: Koji saundtrek u istoriji filmske umetnosti smatraš najboljim spojem filma/drame i muzike?
SK: Ovo je tema za doktorat. Ili čak nekoliko doktorata. Pošto ovde nema prostora za tako opsežan tekst, navešću najrecentniji saundtrek koji volim da slušam i van konteksta filma kome je namenjen, a to je muzika koju je Daft Pank uradio za rimejk Diznijevog “Trona”. Uzela sam ovo kao primer jer taj skor (i pesme, zapravo) čine, bez preterivanja, pola kompletnog dizajna pomenutog filma. Isključite zvuk i videćete koliko se gubi na atmosferi, pa čak i na izgledu filma.
BR: Da li postoji stih koji te je inspirisao za deo nekog scenarija?
SK: Moja prva profesionalna predstava, postavljena u DADOV-u davne 2004, zvala se “Karma Koma”. Tekst po kome je rađena je imao neki drugi naslov (ne mogu sad da ga se setim, stara sam i umorna), ali nam je stih čuvenog hita Massive Attacka odlično legao uz priču.
BR: Kada bi mogla da izabereš bilo kojih pet numera za svoj idealan film ili predstavu, koje bi to numere bile?
SK: Ne postoji idealan film ili predstava! Takođe, ja sam slab kompilator, preferiram da dobar kompozitor kreira nešto namenski za priču na kojoj radimo, što se kaže ‒ volim da radim sve “iz nule”. Mada, sad kad malo bolje razmislim, demantovaću jedan od svojih prethodnih odgovora, volela bih da napišem i režiram nešto inspirisano pesmom “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” domaćeg benda Ljubičice, to mi deluje zabavno.
