Naslovna Ključne reči Bunt

Ključna reč: Bunt

Arsenal fest IV (22.6.2019)

Knežev arsenal – Kragujevac

Izvođači: Bohemija, Bunt, Dram, Turisti, Buč Kesidi, Vojko V, Vizelj, Marko Louis, Partibrejkers, Kurt Vile, Goblini

Buč Kesidi: “Rokenrol publiku danas loži nešto što očigledno ne dobijaju dovoljno”

Buč Kesidi
foto: Luka Trajković

Mlada pančevačka levoruka indie atrakcija Buč Kesidi, koja je nakon nekoliko ključnih momenata u razvoju konačno dobila kompaktan oblik dvojca, ne prestaje da iznenađuje kako na nastupima tako i singlovima koji se uvlače pod kožu. O dinamici u bendu, kreativnom procesu, odlukama i načinima komunikacije i promovisanja svog rada sa nama je pričao ceo bend, Luka Racić (vokal, gitara, efekti) i Zoran Zarubica (bubanj, vokal, elektronika). Bend se nalazi u procesu pripremanja novog albuma koji bi trebalo da se pojavi na jesen, ali ne pre “letnjeg hita” koji je takođe u planu. Mladi duo je sa nama podelio neke tajne svog procesa uoči izbacivanja spota za aktuelni singl “Đuskanje ne pomaže”.

BR: Za početak, đuskanje ne pomaže jer nema ljubavi u klubu ili je obrnuto? Šta povlači šta?

Zoran: Mislim da su to situacije koje se samo poklope. Dešavaju se potpuno nezavisno.

Luka: „Nema ljubavi“ je totalno nihilistička, kad „Đuskanje ne pomaže“, tu ima nečega, ima mesa!

Zoran: Avanturstičkija je!

BR: Slušajući vaša dva sveža singla, imam utisak da gledam scenu nekog filma Gaja Ričija ili Kventina Tarantina. „Posesivno-ospulsivni hospul“ je mogao da prođe kao neki rad Vesa Andersona. U ovim pesmama, kao da slušalac ima scenu koja se odvija ispred njega. Kako je došlo do tog skoka, uzevši u obzir da prvi album nije izašao baš tako davno?

Luka: Jedna od promena koje su uticale na to je to što je Zoran počeo da piše pesme. Na prvom albumu sam uvek nekako ja započinjao ideje. Uvek smo radili zajedno ali sam uvek nekako sedeo gajbi i tu nešto smišljao. On, recimo, ima potpuno drugačiji pristup pisanju pesama, posebno jer je sad već imao nekog iskustva u stvaranju pesama. I onda smo obojica mogli detaljnije da izanaliziramo čitav taj proces pa smo bili u fazonu „okej, šta se dešava konkretno u pesmi“. Znaš, moj pristup mi se, sa ove distance čini prilično nefokusirano, više kao nabacane misli. Sad se zapravo više bavimo pravim pisanjem pesme.

BR: Zorane, ti studiraš režiju, zar ne? Budući da si učestvovao u stvaranju ovih pesama, logično je što u njima primećujemo zaokružene scene i celine…

Zoran: Da, mislim da ima veze s tim da su konkretnije scene, u smislu da su realnije da se dese bilo kome. U klubu ili gde se već nalazite. „Nema ljubavi u klubu“ je, na primer, malo starija ideja, datira pre nekih stvari sa prvog albuma, s tim što nismo imali previše iskustva u donošenju odluka kako bi trebalo da zvuči pesma. U odnosu na prvi album, naučili smo dosta!

BR: Primetan je i prelazak iz prvog u treće lice. Iako vam je karijera počela singlom koji se zove „Jaa (Imam plan)“, sada niste subjekti svojih pesama. Koliko je to distanciranje značajno u samom stvaranju? Da li postoji više slobode ako nisu u pitanju neki lični narativi?

Luka: Pa, što se slobode tiče, ja nikad nisam imao problem sa slobodom da pišem nešto iz prvog lica. Nikada mi nije glupo da pišem iz prvog lica. Mislim da nam trenutno ovako više prija, kreativnije nam je. Provalili smo novi način na koji hoćemo da radimo pesme i dopada nam se da bude tako konkretnije.

BR: Kako Buč Kesidiju polazi za rukom da tako dobro komunicira sa mladom publikom i putem muzike i putem drugih kanala? Sećam se da su majice sa heštegom „Nema ljubavi u klubu“ dobro primile među publikom…

Zoran: Mislim da je glavna fora u tome da više ne predstavljaš bend kao bend, već da napraviš brend od benda…

Luka: Okej, ima i toga.

Zoran: Poneta je da nađeš način na koji će ljudi da te slušaju. Mislim da je malo, pogotovo u Srbiji, zastarelo to, kao bend izbaci pesmu, ne iscima se da je nešto promoviše, na bilo koji način i posle se nervira što ih publika ne sluša. Realno gledano, nisu se potrudili, ako su već nešto snimali. Mi smo mesecima snimali „Nema ljubavi u klubu“ i iscimali smo se isto toliko da pesma dođe do ljudi, a nemamo utisak da je došlo do dovoljnog broja ljudi.

Buč KesidiLuka: Generalno, ljudi koji se bave ovom vrstom muzike užasno zastarelo razmišljaju. Čini mi se da je to. Okej, muzika može da bude retro, nije bitno. Niko, međutim, ne razmišlja da deluje u trenutku, u skladu sa vremenom. Napravio ti danas ploču ili CD, nema nikakve veze sa trenutkom. Nema realnog smisla. Kada je sve što radiš po uzoru na bendove od pre 40 godina, nema smisla. Ajde muzika, ali recimo, zašto bi promovisao svoje albume kao što ih je Cane promovisao pre 20 godina? Sve se promenilo. Mi ovo radimo sa idejom da to stvarno uspe u današnjem vremenu kako treba. Kao, jebi ga, Surreal.

Zoran: Da! Mi se ugledamo na trap scenu! Našli su hajp koji ih loži. Rokenrol publiku danas loži nešto što očigledno ne dobijaju dovoljno. Uhvatili smo taj talas sa majicama, sa heštegovima. Vidimo rendom ljude koji možda nisu ni čuli pesmu, ali znaju za hešteg.

Luka: Rekao bih da je i do samih pesama.

Zoran: Naravno, moraš da imaš dobru pesmu. Da je „Nema ljubavi u klubu“ loša pesma, ništa se ne bi desilo. Moraš da napraviš hit koji će ljudi želeti da slušaju i pevaju. Nevezano za to da li će doći na svirku ili ne, već da li će samoinicijativno pustiti tu pesmu kod kuće. Da ih nateraš da puste pesmu više od tri-četiri puta. I tako dobijaš publiku.

BR: Dakle, kombinacija dobre pesme i dobre komunikacije sa publikom?

Luka: Pa mora da bude uvek dobra pesma, znaš. Mada i to je… Meni se čini da su mnoge pesme koje pišu bendovi ovde potpuno van vremena. Prosto ne možeš da se poistovetiš s njima. Više su kao neka poza koja se stilski ugleda na nešto. Nekako nema mesa dovoljno. Mislim da su ovdašnje rok pesme vrlo slabe na tom planu da ti nešto prenesu, da ti nešto kažu.

Zoran: I sve je manje hitova. Bendovi treba da računaju na to da te pesme treba neko da sluša i peva. Naš producent, Milan Bjelica uvek kaže „Okej, to je strava što vi volite dok svirate, ali nije dovoljno interesantno“, što dosta znači. Ako te ne uhvati da igraš ili da pevaš, ako nema taj huk, sklanjaš ideju sa stola.

BR: Znači, prisutan je i taj momenat u Buč Kesidiju?

Luka: Pa da, bilo šta u umetnosti da praviš, jednostavno moraš da imaš taj pristup.

Zoran: Gomilu pesama „pauziramo“ zbog toga!

Luka: Čim si u tome, muti ti se percepcija, ne znaš više na šta si navikao, šta je dobro, šta se tebi dopada. Zato je uvek strava da imaš nekog sa strane da svoje mišljenje. Strava je i kad sebe istreniraš da ti ideja odleži do sutra.

Zoran: Mi smo „Nema ljubavi u klubu“ snimili u aprilu prošle godine, izašla je u novembru. Prva verzija nam se nije dopadala, ali su nam, pomogli Pera i Vuk iz Ljubičica i naravno naš producent Milan. Nakon par meseci je to dobilo neki oblik kada smo bili sigurni da je u pitanju hit koji će se vrteti na radiju. Ne verujem da drugi bendovi imaju tu vrstu procesa i da su spremni da sačekaju neku stvar ako im se dopada. Plan je bio da pesma izađe na leto, ali smo morali da sačekamo dok nismo odlučili da je pesma spremna.

BR: Da li će ove godine biti potencijalnog letnjeg hita?

Luka: Biće letnji hit, da! To je ekskluzivna informacija!

Zoran: Izabrali smo stvar sa albuma za letnji hit, verovatno će se i zvati tako…

BR: Slušajući vaš opus, pomalo stičem utisak kao da slušam onog prljavog Leonarda Koena iz „Everybody Knows“, a vaša muzika dopire do velikog broja mladih. Kako to da uspevate da zvučite duboko, a dopirete do mlađih? Sve vreme nas bombarduju informacijom da mladi u Srbiji slušaju plitku muziku…

Luka: To je laž! Tu informaciju je prodao neko mator i pokvaren.

Zoran: Da, neko ko se loži samo na rokenrol sedamdesetih i dalje.

Luka: Ili neko ko pravi sranje i od toga ima dosta para.

Zoran: Mene iritira kada kažu da mlada publika ne sluša kvalitetnu muziku…

Luka: Drugi album Lorde, na primer, odlično je pokazao šta se dešava sa klincima od 16. do 21. godine. Slušaš devojku koja je mojih godina i koja je napravila hitove koje slušaju samo mladi i koja je napravila pomak u pop muzici. Tematika joj je užasno savremena! Ja nikad nisam ni sumnjao da će mladi skontati.

BR: Kad si pre nekoliko godina pevao da imaš plan, da li je deo tog plana da ćete imati jedan od najvećih hitova godine?

Luka: (smeh) Jeste! To je uvek deo priče, da imamo te ambicije. Ova nova stvar, očekujemo minimum sto hiljada pregleda na YouTubeu. Plan je i da napravimo veliki koncert. Ovo sad u Domu Omladine (10. maja, prim. aut.) je nešto najveće do sada. Jednostavno imamo visoke ciljeve. Nije nam cilj da pobedimo na demo festivalu, ali nam je cilj da za dvadeset godina napunimo Arenu.

Zoran: (smeh) I upoznamo Vladu Georgijeva. Došli smo do mnogo stvari razmišljajući tako.

Luka: Postavljamo visoke ciljeve i, ako ne uspemo, nešto ne radimo kako treba. Mislim, kako neko može da bude zadovoljan činjenicom da ti je neko sto hiljada puta pustio pesmu? Nekako nije okej razmišljanje. Ako mogu da čuju trap, zašto ne bi mogli da čuju i Buč Kesidi?

BR: Da li većina mladih bendova u Srbiji ima slično razmišljanje ili svi poštuju stari srpski princip pucanja u sopstvenu nogu?

Luka: Pa da, mada to nije pucanje u sopstvenu nogu. To je pucanje na slepo, pa šta bude. Većini je glavni cilj da izdaju album i završi se na tome.

Zoran: Dobro, mi smo opet imali fidbek od ljudi sa kojima radimo.

Luka: Da, kada smo objavili album, svi su bili u fazonu „Šta će te dalje?“

Zoran: Da, svi su pitali kako ćemo da promovišemo. Kako će ljudi da čuju za taj album.

Luka: Šta ide posle prvog albuma? Mnogo bolji drugi album. Posle toga, mnogo bolji treći album itd.

Zoran: Mislim da niko nije toliko prisutan u tom razmišljanju toliko. Mora konstantno da se radi.

Buč KesidiBR: Koji je najčešći problem sa kojim se bend susreće pri promovisanju rada?

Luka: Sprečava te činjenica da je sve zatrpano i da moraš da isplivaš u tome, a to su prilično novi koncepti.

Zoran: Teško je i jer nemaš nijednu muzičku emisiju realnu. Moraju da dođu mladi ljudi da promovišu mlade bendove. Strava mi je bio Jelen Top 10 jer je imao taj neki vajb skroz.

Luka: Ali tačno se vidi da je idejni autor hteo da napravi glavnu srpsku muzičku emisiju – da se svake nedelje vrte novi spotovi, da dovodi zanimljive goste.

Zoran: Tu je i nekoliko dobrih portala, kao što je vaš, kao što su Tegla.rs ili muzika.hr koji se zaista trude da daju dobre informacije o bendovima, a imaš i one koji samo kopi-pejstuju. Mislim da bi bilo kul da se vrate štampani muzički mediji.

Luka: Ne bi se to prodavalo.

Zoran: Misliš?

BR: U vašem slučaju bi za poster bilo baš lako jer vas je dvojica. Kako je došlo do toga da „nema basista u Buču“? Kako to funkcioniše uživo? Kako utiče na svakodnevni život benda?

Zoran: Mnogo bolje! Jedno deset puta bolje. Strava je bilo sa Alenom (Alen Duš, basista benda na prvom albumu, prim. aut), sve je kul. On se prezasitio rada sa bendom. Izašao je par meseci nakon izdavanja albuma, jednostavno više nije bila njegova stvar. Kad je izašao, probali smo sa drugim ljudima…

Luka: Al’ nema smisla da nekog teraš. Mi ovo nastavljamo da radimo jer je to naša stvar, ako nekom nije, onda je obaveza.

Zoran: Ovako se i lakše organizujemo za probe, za sve.

BR: Ironično, zvučite bogatije kao dvojac…

Zoran: Zato što znamo šta hoćemo da postignemo. Što je više ljudi u bendu to postaje veća buka. Moraš više da paziš.

Luka: Jednostavno više promenjivih…

Zoran: Ako fali bas, semplovaćemo bas, Luka će uključiti neku pedalu… Problem rešen!

BR: Često svirate sa Artan Lilijem, koji su prilično popularan bend. Da li se dešava „krađa“ publike?

Luka: Nije to „krađa“ publike. Meni je to strava, to je zdrava konkurencija. To je nešto što fali na domaćoj sceni. Naravno da nam dosta nove publike dođe sa tih koncerata. Slačala nam je pohvalio „Đuskanje“.

Zoran: Oni su nama stvarno dosta pomogli, još prvim onim koncertom u Mikseru. Romana je moja najbolja drugarica (smeh). Na njihove koncerte dolazi jako puno ljudi, tako da nam znači dosta. Sviraćemo sa njima u Zagrebu, a nikad nismo svirali u Hrvatskoj.

Buč KesidiBR: U Hrvatskoj je i infrastruktura na muzičkoj sceni znatno bolja…

Luka: Pa pazi, tamo ta hijerarhija nije urušena kao kod nas. Jedan Vojko V izda singl sa Tončijem Huljićem i kao, posle svega taj Magazin i dalje postoji i kakav je da je, znaš da je Tonči nekakva faca.

Zoran: Bendovi koji žele da uspeju, moraju da idu ka tome da prave pesme koje će ljudi da slušaju, koje će biti hit i da će im neko reći „to je hit, to nije hit“. Mi imamo te ljude, Ljubičice, Milana i Nikolu iz Kontre. Oni odluče zajedno sa nama koje pesme imaju potencijal da budu slušane.

BR: Koliko takvih ljudi zapravo postoji na sceni?

Luka: Mi smo uboli iglu u plastu sena. Ne znam za mnogo ljudi koji funkcionišu tako.

Zoran: Milan nas je pitao da li želimo da se bavimo ovim ili ne? Odgovor je bio potvrdan i evo nas sad. Govorili su i nama milion puta za nešto da je katastrofalno. Onda promeniš. Pozitivni komentari ništa ne znače.

Luka: Dobili smo skoro kritiku sa nekog koncerta, Andrea Kane nam je napisao da smo bili u prvoj polovini svirke malo pogubljeni. I onda sam skapirao da treba da sednem i vežbam gitaru sa metronomom. Jezivo je što matorci koji bi trebalo da znaju nešto, ne umeju da kritikuju kad treba. I bendovi tu kritiku treba da prihvate.

Zoran: Naravno, ne treba ti full hejt. Ako se neko iscimao da napravi pesmu, nema razlog da ga hejtuješ.

Luka: Poenta je da, što imaš više prilike da naučiš i dobiješ bilo kakvu vrstu kritike, to bolje po tebe. Ako si iole normalan čovek. Ako te toliko to obuzima, onda ne treba se baviš bilo čime.

BR: Šta bi u petak uveče posle posla slušali Buč Kesidi? Pred izlazak u grad!

Luka: Ja se ovih dana navukao na The Velvet Underground.

Zoran: Ja sam se vratio prvim albumima Daft Punka, krenuo diskografiju od starta.

BR: Pomenuli ste malopre brendiranje benda. Primetna je i određena estetika u spotovima, na koncertima i u promo materijalu. Uspeli ste da pobegnete iz te pank estetike indie roka.

Zoran: Nekako bežimo iz te pank scene u Srbiji. Mi ne želimo da budemo deo toga.

Luka: To je sve imalo svoj period. Imali su svoj period 2006. godine, ali se u svetu to promenilo. Ovde je to prošlo kroz sedam iteracija i sada je prilično isprano. Apsurdno mi je da se novi bendovi ugledaju na bendove koji su se probili pre 15 godina. Sve je to preusko gledanje na stvari. Tu nema originalnih ideja. Sve funkcioniše previše palanački.

BR: I za kraj, zašto ne Sandens Kid, zašto baš Buč Kesidi?

Zoran: Ja sam Sandens Kid.

Luka: Obojica smo Buč Kesidi.

Dejan Drobac (Virvel): “Mislim da smo šampioni bačenih pesama”

Skriveni od vreve većine aktuelnih muzičkih dešavanja i van vidokruga medijske pažnje, nalazi se sastav, koji održava status benda kojem retko koji muzički portal može da da neku argumentovanu kritiku. Pored eksperimentisanja u muzici, i zadiranja po različitim muzičkim pravcima, Virvel je za nešto manje od dve decenije od osnivanja, uspeo da ostane dosledan zvuku koji je njemu svojstven. Od 2000-te godine, ova beogradska petorka je i uprkos nenametljivosti i manjku ambicije da se gura u vode domaće rokenrol scene ipak uspela da nastavi sa svojim muzičkim stvaralaštvom. Upravo to stvaralaštvo bilo je ispraćeno i na ovogodišnjem Indirekt festivalu, koji je održan ovog oktobra u Beogradu. Ovim povodom popričali smo sa gitaristom Dejanom Drobcem. 

BR: Ovog oktobra ste nastupali na Indirekt festivalu u Beogradu. Kakvi su vam utisci sa ovogodišnjeg festivala?

Dejan Drobac: Mi smo se baš lepo proveli, odsvirali odličan koncert i, što je najvažnije, napravili neke kontakte, što je valjda i svrha showcase festivala.

BR: Kojom emocijom ste najviše vođeni prilikom stvaranja?

Dejan Drobac: Mi puno improvizujemo. U tome, ustvari, najviše uživamo. Svako provede dan ovako ili onako, dešava se šta se već u životu dešava i onda na probi to krene u nekom pravcu bez predumišljaja. Samim tim i emocija ima raznih. Kao i u životu.

BR: Bend ste koji koristi puno efekata kako bi što bolje iskazao te emociju. Gde je granica korišćenja efekata posle koje oni prestaju da budu svrsishodni i počinju da se zloupotrebljavaju?

Dejan Dobrac: Ne postoje granice. Sve je legitimno, ako je opravdano. Ali to da mi koristimo puno efekata najčešće nije baš tačno. Tu i tamo da, ali veći deo zvuka je prilično bazičan – neka drive pedala, reverb i/ili delay, ništa više od toga.

BR: Muzika kojih muzičara i bendova vam je najveća inspiracija?

Dejan Drobac: To je pitanje na koje je skoro pa nemoguće odgovoriti. Direktnih uticaja praktično nema, a sa druge strane svi slušamo strašno mnogo muzike i to strašno mnogo različite muzike. Mislim da se ta raznolikost i čuje u zvuku benda.

BR: Koliko je teško odvojiti se od muzike tih uzora i stvoriti jedinstven zvuk?

Dejan Drobac: U našem slučaju, vrlo lako. Zaista verujemo da je jedini način za bilo kakvo stvaralaštvo da čovek sebe potpuno očisti, dovede na nulu. I posle svih ovih godina smo jako vešti u tome. Desi se da nekome nova pesma zaliči na nešto i u tom slučaju se momentalno zaboravlja. Mislim da smo šampioni bačenih pesama. Verovatno su u pitanju već i stotine. Bilo bi zanimljivo prekopati po svim tim snimcima.

BR: U opusu imate dosta instrumentalnih pesama. Kako rešite da neke pesme ostanu baš takve, a neke budu realizovane s vokalno-tekstualnim deonicama?

Dejan Drobac: To dođe samo po sebi, jednostavno se oseti. Retko smo imali rasprave unutar benda, poput te da li pesma treba da ima vokal ili ne. Tijana je tu najtvrđa, ona najmanje voli da peva.

BR: Kako uspevate da svoj zvuk održite svežim, a da pritom značajno ne odstupate od stila koji gradite od početka karijere?

Dejan Drobac: Uvek nam je bilo važno da imamo osećaj da muzika koju stvaramo odgovara vremenu u kom živimo. Nismo uvek uspevali u tome, teško je. Upravo zbog toga, između ostalog i nismo sve vreme prisutni na sceni. Jako smo kritični prema sebi, verovatno i previše. Sve se ovde svodi na lični osećaj. Ne postoje producenti, izdavači, kritika, kao što smo već rekli.

BR: Koliko je prvobitno prijateljstvo članova bilo značajno za dalji razvoj benda?

Dejan Drobac: Dobro pitanje. Prijateljstvo je ključno. Kada si u situaciji da si godinama na margini, jedino što imaš su ljudi koje voliš, i to vreme na probama, koncertima ili u studiju sa njima. Mi imamo tu sreću da smo u bendu svi jako bliski i da delimo istu strast, što je jako retko.

BR: Kako biste opisali vaš odnos sa medijima za ove dve decenije, s obzirom da ste se oglašavali mnogo ređe od većina bendova vašeg staža?

Dejan Dobrac: Mediji su neophodni, kritika je neophodna, ali, nažalost, svi znamo gde živimo. Naša logika je da, ako neko nema šta makar polupametno da te pita, da sa njim ni ne treba da razgovaraš. Dosta smo i autogolova dali zbog te naše borbe sa vetrenjačama.

BR: U emisiju „Bunt“ izjavili ste da vam nije prioritet da se u medijima ”gurate svuda i radite stvari koje vam ne prijaju”. Šta ovu priliku razlikuje od ostalih, pa ste odlučili da pristanete na ovaj intervju?

Dejan Drobac: Balkanrock je verovatno jedini portal koji se trudi da isprati događanja, a prikaz našeg koncerta u KC Grad je nešto najpreciznije napisano o Virvelu. Na stranu to što ste nahvalili koncert, moglo je da bude i drugačije, nikome ne bi smetalo. Dese se i loše svirke. Ali zaista ste zagrebali po suštini Virvela, što se dugo nije dogodilo. Zato još jednom hvala i svaka čast.

BR: Na čemu je potrebno da radi i šta da poseduje bend,  pre svega sa regionalne muzičke scene, kako bi se istakao?

Dejan Drobac: Nismo mi pravi bend za to pitanje. Mi znamo kako ostati dosledan, već skoro 20 godina. Kako biti u poziciji da niko nikada ružnu reč o tebi nije rekao. Kako sa nesmanjenom strašću ići na svaku probu i radovati se novoj pesmi. A isticanje, to nam nikada nije dobro išlo.

BR: Kao najavu za album koji izlazi ove jeseni objavili ste pesmu „Dani“ koja je bliska zvuku koji gajite od ranije. Kakav Virvel nas, pak, očekuje na ostatku albumu?

Dejan Drobac: Dosta raznovrstan. Sad kad kažeš, stvarno se na neki način i vraćamo korenima, možda najviše po toj raznolikosti pesama. Ponovo posle duže vremena imamo instrumentalnu epopeju, prvi put imamo skoro pa klasičnu triminutnu pesmu. Biće svačega. Dobar deo pesama je publika bila u prilici da čuje na poslednjim svirkama. Čini nam se da su lepo reagovali.

Ako nekog zabole: Da li je scena u Nišu mrtva i 6 razloga zašto nije

Publika kaže nema bendova, bendovi kažu nema publike i para, a svi generalno greše, sem kod ovog dela za novce.

Kao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 prepodne) tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. 

Otvoren konkurs za Bunt rok festival 2018

Otvoren je konkurs za četvrti Bunt rok festival – takmičenje novih, neafirmisanih bendova i autora koje organizuje Radio Televizija Srbije i emisija Bunt.

Bunt rok festival raspisao konkurs za nove bendove

Otvoren je konkurs za treći Bunt rok festival – takmičenje novih i neafirmisanih bendova i autora koje organizuje Radio Televizija Srbije i emisija Bunt.

Disciplin A Kitschme u Banjaluci ili kako oduševiti publiku bez najvećih hitova

Disciplin A Kitschme
Foto: Dejan Škipina

Onima koji dovoljno dugo prate kako i šta radi legendarna Disciplin A Kitschme, dobro su poznati zahvati koji zvuk ovog sastava iznova čine svježim i drugačijim, a opet dovoljno prepoznatljivim da ne postoji dilema šta se to čuje iz zvučnika.

Oživljavanje rock zvuka kroz “Bunt Demo Masters”

Foto: Danilo Krša
Foto: Danilo Krša

Rok je živ i odbija da ukloni svoje ne tako lepo lice! Nakon višegodišnjih takmičenja mladih demo bendova unutar Demo Masters turnira, kao i brojnih predstavljanja mladih sastava alternativne scene u emisijama poput “Garaža“, “Bunt“, “Gruvanje” i sl., ovoga puta su Vladimir Janković Džet, Olga Kepčija i Branka Glavonjić predstavili novu viziju pod imenom “Bunt Rok Masters“.

Disciplin A Kitschme u Nišu: Policija “odsvirala” bis

001
Foto: Marija Veljković

Disciplin A Kitschme, „najbolja jugoslovenska grupa svih vremena“, ponovo je, nakon nekoliko godina, nastupila u Nišu. Kultni bend ovoga puta je svirao u klubu “Feedback”, a koliko se publika poželjela Koje i ekipe, dovoljno govori činjenica da su karte bile rasprodate još pre samog koncerta, što baš i nije čest slučaj sa “domaćim” izvođačima.

Najčitanije

Izdvajamo!