„Andergraund nema alternativu!“, tvrdi krilatica Festivala srpskog podzemlja, čije je prvo veče održano juče u Fabrici SKCNS. I zaista, kome bi tako gromka igra reči mogla proći, ako ne događaju koji već deveti put zaredom pruža tako kvalitetan program za ljubitelje andergraunda? Sudeći po posećenosti do oko 300 pojedinaca, mnogi od kojih, uključujući brojne Ruse, bejahu spremni da doputuju iz obližnjih gradova, itekako postoji skupina ljudi koji to mišljenje dele.

Kada se upotrebi izraz „podzemlje“ ili „andergraund“, obično se misli na njegov muzički izdanak, vezan za lokalne bendove, kojima će mahom pripasti sutrašnji, završni dan festivala. Međutim, nasuprot ovoj svedenoj perspektivi, FSP očigledno shvata da se podzemni život može voditi na mnogo načina, i postvariti se ne samo muzički, već i putem umetnosti i drugih tvorevina. Tako, na festivalu se našlo mesta za brojne izlagače, počevši od mini-galerije, u sklopu koje su slike sa albuma, promotivne postere i druge umetničke radove izlagali više od desetine autora; pa sve do štandova sa alternativnom garderobom i nakitom domaće radinosti, kutkom za donacije, gde su fanovi, davši simboličnu sumu novca u dobrotvorne svrhe, mogli nabaviti majice i drugi često redak merch. Naravno, nije izostala ni ponuda diskova, kaseta i ploča, među kojima valja izdvojiti Black Metal Distro sa ponudom black metal izdanja mladih nada domaće scene.

Odgovornost za današnji muzički program pala je na dva od tri planirana sastava – noise umetnik Že Že nažalost je morao da otkaže zbog bolesti – ali su se za odličan provod pobrinuli lokalci Khargash i legendarni mađarski sastav Sear Bliss.

Pozdravljajući publiku kada je to dozvolio tiši simfonijski prelaz, Khargash su bez oklevanja opalili svoju ispoliranu melodic black artiljeriju. „Mi smo Khargash, and we bring you war!“, prozvučao je glas glavnog vokaliste po kojem je bend dobio ime, označavajući početak bitke na stvari „War“ sa njihovog poslednjeg zvaničnog izdanja, Antagarthas Speaks – Part I: Empathy Erased (Miner Records, 2019). Ljubitelji domaćeg metala koji se sećaju za žanr konfuznog početka decenije, kada je na srpskoj sceni stasalo nekoliko mlađih bendova (Bane, Sakramentum) koji su prihvatili na Zapadu tada već uveliko aktuelnu sintezu visoko produciranog black/death metala sa simfonijskim uticajima. Očiglednno ciljajući na regionalno, ako ne i svetsko tržište, ova mikro-scena je mahom zamrla kada je simfonija ispala iz mode, a Mgła i drugi slični projekti proširili crni zvuk u neke druge rukavce. Ipak, u nekoj vrsti zakasnelog priznanja, neki od ovih bendova polako se opet uspinju u očima javnosti, te je tako, na primer, upravo Khargash u maju izdao odličan spot kojim su najavili drugi deo sage Antagarthas Speaks.

Tako, odajući počast minulim vremenima, bend se odlučio da se vrati deset godina unazad, na prvu stvar koju su ikada napisali, „Eternity’s Shade“. Jedan od najboljih momenata sa, kategorički žanrovski neopredeljenog debitantskog albuma, ova je stvar, pored kanonskog sympho black metal uvoda sadržala i govorni deo, više svojstven doom/death metalu. Ako je na studijskom snimku mladalački maksimalizam učinio da se svi ovi komadići uticaja bore da održe privid stilske kohezije, sada na sceni to više zvuči kao prijatna nostalgija – ni black, ni doom, ni melodic death metal se više jednostavno ne sviraju isto kao što se to radilo pre deset godina. Ovde nema disonance, nihilističke odrešenosti, niti anonimizirane otuđenosti – zapravo, jedino što se oseća je neki osećaj melanholičnog trijumfa, naročito primetan na sjajnoj „Ebony Yarn“, koja je, ako sećanje ne vara, bila vodeći singl benda u tom periodu.

Upravo ovaj momenat svetle uznesenosti, naglašen neverovatnom stamenošću nove bubnjarke, Viktorije Milošević, predstavlja ono što je izdvajalo, i nastavlja da uzdiže Khargash na domaćoj metal sceni, a naročito se da primetiti u simfonijskim aranžmanima, zračećim jakom sinematskom svežinom (u regionu, u ovome mogu da im pariraju jedino Slovenci iz Dekadent). U neočekivanom obrtu, i na iznenađenje prisutne publike, usledila je obrada stvari „Into My Arms“ Nick Cave & The Bad Seeds, koja je usporila stvari i interpretirala nasleđe jednog od najboljih kantautora uz pomoć doomerskog režanja i drugih gotičarskih tropova.

Sve ovo bila je samo vežba pred završnu trećinu seta, koja je pokazala najsvežiju stranu benda na dvema novim pesmama, gde je susret žanrova, ovaj put mnogo zreliji i kalkulisaniji, iznedrio jedan savremen i dubok pogled na to kako metal treba da zvuči danas. U rangu svih svetskih izdanaka, Khargash su od regionalnog obećanja naizgled evoluirali do veličine kojoj ne bi škodilo da se oproba na evropskim metal festivalima u nadi za konkretnom diskografskom ponudom. Sve u svemu, kocka je bačena, a budući EP dobija prioritetnu poziciju na listi čekanja.

S druge strane, Sear Bliss su tu kritičnu etapu u svom stvaralaštvu prošli već odavno, a „kotrljajući“ rif kojim su dočekali oko dvestotinak ljudi u publici to je odlično pokazao. Iako je zvuk do intervencije tonca i početka druge stvari bio donekle manjkav, ubrzo se svaki instrument, uključujući i trombon Zoltán Pála, čulo sa kristalnom jasnoćom.

Distinktna setna prezentacija mađarskog sastava, koja u sebi sadrži elemente doom, black, pa skoro i gothic predstavlja jedan od najsnažnijih argumenata za očuvanje takozvane „dark metal“ odrednice. Ovaj kontroverzni termin koji se krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih provlačio kroz podzemnu štampu, pa u jednom trenutku čak završio i na stranicama dobro poznatih Metal Arhiva, u određenom trenutku nestaje iz javne upotrebe, a bendovi kojima je pripisivan završavaju u najrazličitijim taborima, na spektru od atmospheric black metala, pa sve do svakolike gotike. Pominjana čak i u zvaničnoj najavi koncerta, ova odrednica je odvrnula nostalgiju do stotke, u čemu je saučestvovao i bend svojim mid-tempo zvukom sa zdravom dozom ne-gitarske melodije.

Klavijatura i trombon iscrtavali su tragične linije, nagoveštavajući neizbežni sunovrat – ubrzanje ritma u retkom momentu rapidne blast beat pometnje. Za razliku od kolega-atmosferičara, koji se neretko opredeljuju za shoegazersko rasplinjavanje gitare u moru efekata (Fen, Myrkur), izgradnju zida zvuka (Paysage d’Hiver, Lustre), ili pak dominantu u licu vodećih klavijatura (Summoning, Elffor) zvuk svakog instrumenta je kristalno jasan uprkos njihovoj suštinskoj neodvojivosti. Po pravilu, gitara dominira u bržim, „metalskijim“ deonicama, dok njen nedistorzirani zvuk, potpomognut klavijaturama vlada delovima sporijeg tempa, naročito bogatim kada se priključi voluminozni trombon.

Povratnički koncert u Novom Sadu (prethodni je bio na EXIT Festivalu 2016), značio je i priliku da se ponovo čuje sjajna „Two Worlds Collide“, koja je ovom prilikom odsvirana nešto sporijim tempom, u korist rastuće valovitije strukture. Prva ponavljanja prepoznatljivog rifa po završetku ambijentalnog uvoda – koji je, inače, neodoljivo podsećao na Forest Silence, bivši bend vokaliste/basiste Andrása Nagyja – odvijala su se galopom, dok se prava magija studijske verzije nije javila svom silinom negde na pola pesme. Bez predaha, prisutna publika odgovara na zov trube u vidu glavnog singla sa, za sada poslednjeg albuma, Letters From the Edge, priključujući se bendu na „Seven Springs“. Bogata folk intonacijom, sa čim bend ponekada uspešno flertuje, ova bodra numera – u meri u kojoj blekčina to može biti – dizala je duh do sledećeg neizbežnog klonuća, koje je već uveliko nagovešteno sjajnim gitarskim harmonijama u zaključku, kao uvezenim pravo sa UK doom scene.

U poimanju benda, ovo nije puki metal fest, već prava metal gozba (feast), a kakva bi to bila gozba bez ukusnih iznenađenja? „The Haunting“, stvar koju sviraju krajnje retko, započinje za black metal krajnje neobičnim, gotovo petparačkim ambijentalnim uvodom. Srećom, pesma koju najavljuje stoji za sebe kao odlična, udarnička numera, a pre nego što će eksplodirati u klasičan blekeraj, uspešno flertuje sa konvencionalnijim metal elementima kao što su solaže i pitkiji heavy rifovi. Dopunjujući stariji repertoar jednom od svojih najboljih stvari koja im je i dala ime, „As the Bliss Is Burning“, poslužila je bendu da zajedno sa publikom proslavi 30 godina postojanja. Uz neprohodnu tminu metala, kakav je živeo i živeće samo devedesetih, pesma opisuje subjekta, koji sažežući samog sebe titularnim „blaženim žigom“, otvara noce horizonte postanja.

Sredina seta, započeta je sa monolitnim „Upper World“ i „Soulless“, šarmantno i reklo bi se, adekvatno opisanu kao „ljubavnu“, i tu valja primetiti kako klavijaturska potpora zapravo sve vreme dopire, reklo bi se narodski, „iz laptopa“. Odsustvo klavijaturiste, naravno, nije prevelik gubitak pored žive duvačke sesije, ali svakako ne bi škodilo da bend unajmi nekoga da se pozabavi i unese život u te sekvence, pa makar u obliku sesionog muzičara. Bilo kako bilo, dalji put je opet vodio u gusti mrak 96-e ili, preciznije, „Beyond the Darkness“, bržu numeru koja, sa izuzetkom trombona, vidi bend u izdanju najpribliženijem black metalu stare škole.

Još jednim ambijentalnim segmentom najavljen je kraj koncerta. Trombon, klizajući tonalnim rasponom, već je klonuo u tragični jecaj, a Andrásov vokal delovao je ravno i apatično, čak i kada su gitare u bržoj deonici krenule da se „biju“ za dominaciju. Solaži kakva je usledila parirale su još čak dve o koncu sledeće trake, ujedno označivši i vrhunac gitarskog doprinosa benda, potvrđen gromoglasnim aplauzom publike. Tome je usledila i finalna numera, ponovo sa albuma-prvenca, koja je zvanični deo nastupa završila na noti zajedničkog pevanja benda i publike, mada je ova druga usrdnim vikanjem izmolila sjajan bis Mađara.

Prvo veče najboljeg lokalnog podzemnog festivala prošlo je sjajno. Raznovrstan program i probrani bendovi već su neizostavan deo svakog FSP-a, što će se sigurno ponoviti i na sledećem, jubilarnom izdanju. Ipak, posetioce još uvek čeka i drugi dan, na kojem će nastupiti i dokazati sijaset lokalnih bendova, tako da, u slučaju da niste sigurni kako da obeležite ovaj vikend, obavezno posetite SKCNS. Ko zna – možda se baš među ovom ekipom krije budući hedlajner Wackena.