Pankerski veterani Psihomodo pop, obeležili su petnaestogodišnji pomen Joeya Ramonea u Mikser House-u uz pomoć kragujevačkog Čoveka bez sluha.
Ramones majice su često neizbežni rekviziti beogradske publike, a sinoć su u savamalskoj četvrti bile poput razvijenih zastava časti. Godine iskustva prikupile su iskusne ljubitelje pank-rok muzike, iako su pravi i najverniji predstavnici subkulture mogli da se nabroje na prste udova. Poprilično pitoma publika ispunila je salu u industrial fazonu, kulturno cirkajući svoje pivo u iščekivanju pokreta na sceni.
Na one, two, three 4 zasvirali su Čovek bez sluha. Jednosatnim sviranjem od Superheroja do Ramonesovog Pet Sematary, šumadijski pankeri su odali počast svojim idolima i podstakli neke dražesne drugare iz publike da provere kakav je osećaj skakati po bini. Osim tog pankerskog highlighta, ljudi su mimikrirali u finu i kulturnu publiku čije strpljenje postepeno popušta pred izlazak zagrebačkog sastava. „Eno ga tamo Gobac, pije viski boli ga k**ac“, poverava publici Miki Radojević, pevač i gitarista ČBS-a.
Zvezde večeri došli su da proprate ljudi različitih generacija, od onh koji ih znaju od prvih radova, pa do dece koja ih tek upoznaju. Sa moje desne strane zainteresovano u pravcu bine gleda dečak koji je došao na druženje sa svojim ocem. Sa leve tu je gospođa koja se priseća kako je bilo skakati u prvim redovima gledajući podmladak pored ograde.
Hiperaktivni i bezgranično zabavni, Psihomodo pop izleće na binu. Pozdravljaju Beograd i počinju da pretvaraju publiku u masu starim hitovima poput Sexy magazin, Mile, Pinokio i Ramona. Komični striptiz sa elementima gimnastike, kojim frontmen Davor Gobac tri decenije scenu pretvara u pank kabare, nije izostao ni večeras. Zbog tog slobodarskog duha vrištale su ženske širom Juge, a kako njihove magijske sposobnosti nisu nestale, uz „Čiribu čiriba“ ženske i dalje vrište.
„Nekada kad smo mi bili mladi nisu se slušala ova komercijalna sranja, već se slušao dobar rock n roll! Mi smo posebno slušali Underground (Velvet)“, reče Gobac i zasviraše njihovu obradu Sunday morning. Kuzma na saksofonu i klavijaturi je multitasking muzičar kakvog priželjkuju mnogi bendovi. U maniru oduvek nesvakidašnjih, na bini imaju duple bubnjeve i standardno odličnu komunikaciju Brade, Šparke i Gobac koji godinama zadaju domaći zadatak mladim bendovima „kako animirati publiku da vrišti“. To je miks pesama, energije i smisla za humor koje bend pakuje u omote 33 godine, a oživljava na binama koje pretvaraju u muzički teatar.
„Ja volim samo sebe, a vas ko j*be“, reče Gobac u svom stilu kao uvod u Ja volim samo sebe. Svi volimo sebe, ali i Fridu koju su zbog tolike ljubavi odsvirali dva puta. Na samom kraju nakon bisa i u unplugged verziji. Nema nje i Kad sam imao 16 pucale su na nostalgiju. Jugoslavija u kojoj su rasli davno se obrušila pod pritiskom onih koji su imali interes da pobede. Sinoć smo iskreno želeli da se ratne igre vode negde daleko od Balkana, a dobra muzika i energetsko prožimanje sluša kod kuće i u komšiluku uz sećanja na mladost i ljude uz koje smo odrastali.
