Sinoć je beogradsku „Kombank Arenu“ posetio mlađahni pevač u usponu iz Velša, Tom Jones, zajedno sa svojim pratećim bendom. Jones je nedavno „proslavio punoletstvo“ i sa svoje 74 godine je još uvek aktivan na turneji. Nakon pet godina, ponovo je sa nama i predstavlja širok dijapazon materijala iz njegove karijere u rasponu od čitavih pola veka. Nešto opuštenija atmosfera je ovog puta pratila „Arenu“, za koju sam u jednom trenutku pomislio da neće dovesti ni desetinu uobičajene publike pošto je delovalo relativno prazno. Ipak, pokazalo se da je postepeno postalo dovoljno „gusto“ za pristojan šou.

Neobično opušten početak koncerta. Bez nekog introa, velike rasvete, ludačkih vizuelnih efekata i koječega, „Arena“ se u 21:05 zamračila i, uz uzvik publike koja je još uvek ulazila i tražila sedište, osvetlila na bini bend koji je započeo set sa obradom Johna Leeja Hookera, „Burning Hell„. Jones se ubrzo pojavio na bini i snažan bariton je ispunio halu uz sjajan bluz-rok gitarski rif. Puls na bas bubnju je polako „zagrevao“ publiku da bi se nastavilo uz numeru „Mama Told Me Not to Come„. Nije se puno čekalo do prve legendarne pesme, „Sex Bomb„, s tim što se mogla čuti rearanžirana verzija pesme, sa drugačijim melodijskim i harmonskim deonicama. Bez obzira na to, pesma je i dalje sjajno „pogodila“ publiku, koja je i dalje većinski sedela u parteru, mada ne zadugo.

Jones je pozdravio publiku više puta. Nije mnogo govorio, ali je više puta uzvikivao i potpaljivao publiku koja je snažno reagovala. Treba reći da je izvođenje pesama i sam nastup benda bez ikakvog podilaženja – fantastičan. Snažna bluz-rok energija (zvuk u nekim momentima jako podseća na country južnjačku muziku, koja kao da dolazi iz Alabame ili Luizijane) uz Jonesov čvrst glas i volumen, plus duvačka sekcija i vrhunski prateći vokali koji su sa Jonesom ostvarivali divna, šarenolika višeglasja. Pomenut je manjak bilo kakvih scenskih efekata i zaista je scena bila pomalo začuđujuće skromna. Bez previše tričarija, rasveta koja je svakako drugačije funkcionisala od pesme do pesme i jedan običan video bim na kom su se dešavale animacije tokom izvođenja.

Koncert su definitivno karakterisale drugačije verzije velikih hitova starog vokalnog maga – „Delilah“ je obrađena u neobičnom maniru muzike sa područja Meksika (poput „marijači“ zvuka i sastava). U setu se našla i pesma „Evil“ koju je Jones uradio sa Jackom Whiteom, frontmenom nekadašnjeg dua The White Stripes. Obrada Toma Waitsa, „Bad as Me“ je pomalo neobičnog zvuka na klavijaturama, uz primese orijentalnog zvuka. Još jedna obrada, „Tower of Song“ Leonarda Cohena je, čini se, dovela Jonesa do suza svojim baladnim, setnim zvukom. Nastup nije izuzeo iz svog seta ni pesmu koju je Riblja Čorba u jednom momentu obradila, „Green, Green Grass of Home„, tokom koje su svetla obasjala plafon „Arene“.

U završnom delu koncerta je postalo „vruće“. „It’s Not Unusual“ i „You Can Leave Your Hat On“ su podigle publiku na noge i učinile sedišta u parteru beskorisnim. „If I Only Knew“ je takođe napravila haos među masom, koja se uzdigla sa tribina i igrala uveliko dok se parter priključio velikom brzinom. Gospodin Jones je iskoristio priliku da blago zaigra i pokazao veliku energiju i živahnost koja neprestano začuđava i inspiriše s obzirom na njegove godine.

Usledio je prvobitni oproštaj Jonesa koji je potom napustio binu (tada je i bend sišao). Publika je jasno pokazala da ga želi natrag, udarajući nogama po podu tribina što je stvorilo buku nalik na zemljotres. Naravno, nisu čekali predugo, i usledile su poslednje tri pesme, „džejmsbondovska“ „Thunderball„, obrada Princea „Kiss“ koja je raspalila masu još jedanput (naravno, u blago izmenjenoj verziji) i „Strange Things Happen Every Day“ koja je zaokružila veče oko 22:45.

Opušten koncert, proleteo je gotovo kao da je trajao pola sata. Jones se na kraju zahvalio publici zajedno sa bendom, poručio im da se nada da su uživali kao i oni sami i da se nada da će se sresti ponovo uskoro. Kako fina svirka, naprosto svaki put ostavi sa kezom i pokaže kako je moguće zvučati k’o mašina, a opet biti živ i energičan.

Treba na kraju reći, kada muzičari poput Tom Jonesa i Petera Gabriela koji imaju decenije i decenije rada, a opet im nije teško da svako veče odsviraju dvadeset – trideset pesama i da im se ne oseti tokom nastupa, bilo koji pevač stvarno treba da ošamari sebe, ako se požali na glas nakon samo par pesama tokom svirke. U međuvremenu, Tom Jones snažno plovi napred izrugujući se vremenu.