Često, pop izvođači mogu da pate godinama pre nego što će dobiti svoju priliku na globalnoj sceni, i ovo nije ništa manje istinito za indie ekipu koju, pored kvalitetnih izdanja i unikatnosti, od posećenih turneja deli tek jedan običan hit. Iako poznati specijalizovanoj zapadnoj štampi i pre toga, dvojac Still Corners, koji čine Greg Hughes i Tessa Murray, su pravi proboj i ukus minorne slave stekli tek kada je čuveni YouTube indie autoritet, David Dean Burkhart, učinio njihovu „The Trip“ dostupnom milionima slušalaca širom sveta.
Neobavezan zvuk, koji jednako duguje Julee Cruise i ethereal wave strujanjima, koliko i sanjivoj americani jednih Mazzy Star, obogaćenoj synthpop akcentima sredine 80-ih, ušao je u srca onih koji tek otkrivaju album format kroz pažljivo kurirane selekcije, deleći mesto sa tada aktuelnom bedroom indijanom, dream popom i shoegazeom. U iščekivanju desetog rođendana najjarkije ploče Strange Pleasures, potkralo se tu i još par longplejeva, svaki sa po par hitova, ali netaknutim senzibilitetom, koji se nije dao žrtvovati zarad nepotrebnih promena. Jednostavni , koncizni i sanjivi – to je formula koje se bend drži od početka karijere do danas, uz minimalna odstupanja.
Prostorije Barutane bile su, kao i u slučaju nastupa Femi Kutija nedelju pre, do kraja krcate nasmejanim ljubiteljima sanjivih soničnih kruziranja, a naročito je radovala činjenica da su prisutni zaista bili „od 7 do 107“, sa jednakim entuzijazmom čekajući dolazak benda. Dok je ambiciozni belgijski muzičar, Jerry Spin, završavao svoj senzualni akustični set, pozvavši nakon zagrevanja sve da bliže upoznaju njegov sveži EP na društvenim mrežama, u vazduhu se nije osećala ni trunka napetosti – baš kao ni u sali Amerikana u Domu omladine, 2019. godine.
Ovaj poslednji susret je nešto na šta su Tessa i Greg, ubrzo po izlasku na scenu, i zagrevanju u vrelom ritmu „White Sands“ i „Heavy Days“ odmah podsetili, uz kratku reminiscenciju o tim jednostavnijim, pretpandemijskim vremenima. Iako je, po prirodi stvari, nemoguće je da bend sa takvim stažem živih nastupa zapamti svaki grad, u Tessinim rečima osećala se iskrenost utemeljena u pravom lepom sećanju, koje se videlo i u njenom oživljenom nastupu. Kroz neprijatan bat kick-bubnja njihovog sesionog bubnjara koji je, nažalost, u potpunosti progutao melodično razigravanje, ipak se donosio njen umilni, odmeren i eteričan vokal.
Program spremljen za večeras sastojao se i od selekcije obrada, koje su obeležile sam početak seta, te su, na opšte oduševljenje, prozvučale i interesantne verzije minorne singlice Dave Berryja iz beat-epohe, „The Crying Game„, kao i pop rock nacrta čuvenih Straitsa,“So Far Away„. Idealno adaptirane senzibilitetu benda, uz sada već korigovan zvuk, ove su stvari u prvi plan iznele ne samo interpretatorsku vičnost Cornersa, već i Hughesov gitarski virtuozitet, koji je i više nego zavidan. Ovo je – na sreću ili štetu, kako već ko preferira – pre izuzetak od pravila, budući da je ostatak programa protekao u standardnom, midtempo hodu, njišući kukove publike u prohladnoj noći.
Glavni deo vožnjice, otpočevši sa prikladnom „Far Ride„, pripadao je najvažnijim delom slavljeničkom albumu, gde bi valjalo izdvojiti numeru „Beginning to Blue“, koja, uprkos tome što nije naišla na zasluženo masovno priznanje, sija kao pravi skriveni dragulj diskografije Cornersa. Najavljena klavirskim otpozdravom prethodne, „The Last Exit„, živa verzija „plavog početka“ izdvaja se, nasuprot sterilnim zvukovima sintova, pravim živim vokalizacijama Tesse koje, uz „puniji“ bas bubanj daje celoj stvari notu dramatičnosti i težine.
Obrisi nostalgičnih vizija nastavili su se, smenjujući figurativni mali ekran kolažem zamrznutih sećanja, dok je „Sad Movies“ ustupala mesto „The Photograph“ – obe lagane kao pero. Oplemenivši vrelu noć dirljivim lelujanjem, Tessin vokal je uvek bio primamljiv, istovremeno dalek i intimno poznat, kao i poruka koju su, makar na neverbalnoj ravni, pokušali da prenesu. Čežnja za jednostavnošću minule prošlosti, i traženje sublimnih momenata u njenim jedva prisutnim odjecima upravo je „The Message“ muzičkog traganja Still Corners, i svedoči njihovoj istrajnosti – neprekidno lutanje kroz izmaglicu muzičkih referenci, sa večitim ciljem da se iz njih izvuče neka nova nota, relevantna za savremeni muzički jezik.
Najveći hitovi su, baš kao i odgovarajuće studijske verzije, priznate od strane iste te publike koja ih je gromoglasno pozdravila, najjasnije prenosile staloženu dinamiku Cornersa. Baš kao pravi roadtrip u neki egzotičan krajolik, ove pesme su provejale kao dašak noćnog povetarca, evocirajući onu dobro poznatu, toplu atmosferu kakva je vladala u Amerikani pre četiri godine.
Otrežnjujući sintovi, baš kao odbljesci svetala na autoputu, blistali su sa jasnom regularnošću, prateći konstantno prisutan, stameni ritam. Iako se fantastična destinacija, „Black Lagoon„, itekako pokazala dostojnom utrošenog vremena, ikonični „The Trip“ zbog kojeg su svi i došli je, kao i uvek, potvrdio da se prava avantura da naći negde između polazišta i krajnjeg cilja. Can’t get away, insistirala je Tessa te večeri, naizgled ne znajući da nikome nije ni palo na pamet da ode.
