-

Vojko V u Barutani: Vojko Srbine? Uzeću to kao kompliment

Vojko V Exit festival Novi Sad
foto: arhiva

Radni dan, Beograd ne mari. Kalemegdan je pun letnje odevenih ljudi koji traže slobodnu klupu, bolji pogled na reku, zgodan štek ili bilo kakvu tačku u kojoj bi popili nešto osvežavajuće i uputili se ka koncertnom prostoru. Osveženi, praćeni zalaskom sunca, zalazili bi ka jednom od (strmoglavih) prilaza Barutani. Omeđeni zidinama, ispunjeni srednjevekovnim vajbom posetioci i posetiteljke ispijali su pivo, minglovali i tražili zgodno mesto pre početka događaja zbog kojeg su došli, zbog nastupa splitske (kninske?!) atrakcije – Vojko V.

Čekalo se. Oni zadovoljni svojim pozicijama pokazivali su znake nestrpljenja koji su neretko naglašavali muziku sa razglasa, te se između povika i zvižduka moglo često čuti Pa gde je Vojko. Negde oko pola 11, prepoznatljiva glava je mogla biti uočena kako se šunja ispred bine i odlazi iza nje u pratnji nekoliko tehničara. I dalje se čekalo. A onda umesto Vojka, na scenu su izašli tehničari koji su povezivali miksetu, sintove, huljofon.

Posle punih sat i po izlazi Vojko, Pa gde si bre, u beloj majci, blago uzrujan ili umoran i dahćući se obraća publici „Izvinjavam se, bio sam kod Galeba na podkastu, pričao sam o politici i svemu“. Smeh, vriska, odobravanje u publici i dizanje prašine, paralelno sa dim mašinom na bini koja je uvela u „Ne može“. Sve mu je tad bilo oprošteno, kašnjenje, tiha matrica, umor, pa i mikrofon koji prekida jer je sve to bilo ispravljeno i počišćeno specijalnim sredstvom koje je sledilo – „Cilit Beng“.

Osetio je Vojko da ne mora svaku reč repati, da može publici ostaviti prostora jer je znala svaku prokletu reč, pa čak i za pesme njegovih nekadašnjih sastava – Kiša Metaka i Dječaci, te je jako efektno bilo igranje sa vokalima, Vojko – publika, u pesmama „Bauhaus“ i „Lovrinac“. Toj (Lovrinac) vanvremenskoj stvari prezabavnog teksta i upbeat matrici – bam, bam, bam, bam i njenom izvođenju značajno je doprinela Vojkova solo deonica uvrnutih tipkanja dirki na sintu.

Ko je na vreme zvao čoveka, njemu je jasno bilo da Vojko stavlja prebrze, crne cvaje da bi ga okrenuo. „Zovi čovika“, pesma kojom se Andrija predstavio kao solo umetnik odnosno Vojko, pronela je oduševljenje i pojačala Vrućinu među kamenim zidovima tvrđave. Poletele su čaše, što u oduševljenju, što u pokušaju da se temperatura snizi. Prepoznavši radost u publici, Vojko je uzvratio sa Hvala vam pun kurac, jebeni ste. I jeste bila jebena, publika je divljala, uzvraćala je možda i više nego što je dobijala, gorela je, pevala, repala, vriskala, pomagala i dokazivala u čemu je čar živog nastupa.

A Vojko, sad već iskusni performer znao je to koristiti, te je izveo par momaka na binu. Evidentno oduševljeni počašću, momci su se popeli ne znajući da će raditi sklekove u refrenima i repati s Vojkom pesmu „Popaj“. Dame su prošle malo bolje (ako je momcima uopšte bilo loše), Vojko ih je, isto par, izveo na binu s ciljem da đuskaju, zabavljaju se i pevaju. Imale su priliku da vide iz Vojkove perspektive kako publika reaguje na izvođenje numere „Rođendan“ na podlogu najpoznatije pesme Dina Dvornika.

Najupečatljiviji deo večeri su bili specijalni gosti, koji su izašli nakon prvog izvođenja „Narodne“ pesme, koja je upbeat atmosferu pretvorila u veseljačku, na scenu su izašle dve dobro poznate beogradske face, poznatije pod pseudonimima Sky Wikluh i Timbe. Sky se latio mikro i huljo fona, a Timbe je odobravao poteze i zvukove ne mešajući se u njihovu izvedbu. Na iznenađenje svih umesto očekivane Cece u Parizu, koji smo čuli nešto docnije, Vojko je odsvirao uvodne taktove pesme „Tek je dvanaest sati“, što je kupilo publiku, te se u finale moglo ući sa „Moja lipa“, „TT33“ i pomenutom „Ceca u Parizu“.

A za dezert – „Pasta Italiana“. Vojkovo A-mol upućeno Skyu i izvedba je mogla početi. Dok se Wikluh igrao na sintu Vojko i publika su repali bezgrešno izvlačeći svoje poslednje trzaje hajpa. Smenjivanje na huljofonu za poslednju solo deonicu i Skyevo oduševljenje kako Vojko to radi, te čašćavanje, pravo srpski – novčanica na čelo kojom je Vojko završio ovu numeru, a publika je nastavila sa „Vojko, Srbine!“, dok je on dobacio: „Uzeću to kao kompliment“ i uputio se iza bine.

Kako je počelo, tako se i završilo – naglo, nakon sat vremena trajanja. Bilo je i bisa, očigledno neplaniranog, isforsiranog, nepotrebnog, ali bilo je potrebe u trens izdanju čuti još jednom „Ne može“ i veseljačku pesmu „Narodna“, kojom je veče pod vedrim nebom u tvrđavi okončano.

Očigledno umoran, iako tu pesmu nismo čuli, Vojko se dao publici i publika se dala njemu, stvorivši sinergiju koja je proizvela haotičnu atmosferu prepunu detalja, zanimljivosti i zabave, da niko nije imao potrebe da konstatuje tehničke nepravilnosti i ostale trice i kučine, jer se sve svede na dobar osećaj, a on je sinoć nesumnjivo bio takav.