Jedan čudan spoj desio se sinoć. Osećao sam se kao da sam na najfensi rok koncertu na svetu. Stajali smo na travi, bile su ogradice oko nas i svi su pili pivo. Ali umesto čupavih metalaca koji viču Slejer, oko mene su stajali stariji ljudi u sakoima i košuljama, a oko njih su trčkarala njihova deca. Zaprepastilo me je koliko je malobrojna publika „mojih godina“.
Kako je i najavljeno, od 19:15 krenule su predgrupe. Prva je na binu izašla Iva Ikon, koja je nežno pevala uz klavir. Prijatno me je iznenadila kad je izvela svoju varijantu kultne pesme „Hallelujah“. Nakon nje, posle manje pauze nastupio je Džoni Ranković, koji je sam na bini, uz akustičnu gitaru izveo par autorskih, kako je rekao, autobiografskih pesama. Posle toga i obrade „Soldier of fortune“ i „Johnny be good“. Oba izvođača bila su u skladu sa tematikom večeri, tako da je bilo poprilično simpatično.
Nakon dramske pauze, tokom koje je publika na svakih par minuta uzvikivala u očekivanju onoga zbog čega su došli, binu je ispunio orkestar. Sedeli su u polu-mraku, mirno slušajući publiku kako vrišti. Delovalo je kao da se bombastični duo poigravao sa publikom i tera ih da čekaju što više. Kad su se pojavili na bini blago su se poklonili i krenuli. Sa bine je u masu krenula eksplozija zvuka i svetala. Nikad nisam čuo Vangelisove „Vatrene kočije“ uživo, ali ovo je bio dobar prvi put. Nakon toga usledio je niz filmske muzike u klasičnoj izvedbi. Klizile su teme kultnih filmova, kao što su „Kum“, „Kišni čovek“ i „Titanik“. To, iako je bilo fantastično izvedeno i vrlo prijatno za slušanje, nije bilo ono zbog čega su ljudi došli. Ovako nešto smo mogli da čujemo i na nekoj večeri filmske muzike u Kolarcu, a toga su Luka i Stjepan bili svesni.
U svakom obraćanju publici Stjepan bi rekao „Dobra večer, Beograde“, što je posle nekoliko puta krenulo da mami gromoglasan smeh publike. Uz neverovatnu količinu harizme pravdali su se što sviraju nežne i lagane stvari i naglasili kako kasnije dolazi ono što svi čekaju. Preko teme iz „Game of Thrones“ i „Smooth criminal“ uleteli su pravo u „Thunderstruck“. Ovde je već masa poludela. Svi su počeli da skaču, uključujući i svu tu decu koju sam spomenuo. Bilo je divno videti beogradske mališane kako prepoznaju pesmu i kreću vrlo slatko da igraju i skaču na ramenima svojih roditelja. Ovo mi je ulilo malo nade u buduće generacije, s obzirom da očigledno neko odgaja decu na Rock’n’Rollu. Nakon ove stvari ništa nije bilo isto.
Uz virtuozni bubnjarski solo orkestar je nestao sa bine i sad ih je bilo samo trojica. Stjepan, Luka i fantastični Dušan Kranjc na bubnjevima. Dušanova hipnotišuća energija i neverovatno umeće su sve ove himne rok muzike digli na neki drugi nivo. Zaprepašćujuće je koliko dobro ovi momci umeju da naprave šou. Sve te rok hitove koje bismo u nekoj drugoj situaciji nazvali izlizanim, kao što su „Seven nation army“ ili „Smells like teen spirit“, oni su sa toliko snage i autoriteta izveli i podsetili sve prisutne zašto one imaju taj status. Ako je u publici postojao neko ko ne voli ove pesme, verujem da ih je sada zavoleo. Primećuje se i da naročito cene AC/DC, s obzirom da su izveli ubeljivo najveći broj njihovih stvari.
Tokom celog nastupa Luka je sedeo i vrlo ozbiljno svirao, dok mu se gudalo polako kidalo. Pored njega je Stjepan, u nekoliko navrata nekom skalamerijom prikačio svoj instrument na sebe, i skakutao po bini kao Angus Young. Tokom najeksplozivnijih pesama iz bine izbijala je vatra, a tokom celog nastupa na video bimovima prelivale su se zanimljive grafike i snimci. Sve ovo zajedno činilo je jedan pravi koncertni spektakl. Čak su i publiku prekrivali ogromnim konfetama u koje su se oduševljeni klinci umotavali. Prvi deo koncerta završili su sa „Welcome to the jungle“, što je bio vrlo efektivan kraj. Verovatno zbog silnog uzbuđenja i nestrpljivosti publike napravili su kraću pauzu nego što bih očekivao i istrčali na bis.
Uz obrazloženje „Super su ovi strani hitovi, al domaće je domaće“ zasvirali su „Lane moje“, gde im se na bini pridružio i sam Željko Joksimović. Ovo bih definitivno istakao kao najnižu tačku ovog nastupa, jer je delovalo kao jeftin trik da se privole široke narodne mase. Šta god ja mislio o Željku, njemu nije bilo mesto na ovom koncertu. Dalje su nastavili u sličnom stilu i prešli su na „Despacito“, koji mi deluje kao da publika nije preterano oduševljeno primila, što me je vrlo obradovalo. Za sam kraj iz kombinacije Bacha i Aviciia, prešli su na Coldplay i onda svima poželeli laku noć uz „With or without you“. Ovom nežnom završnicom opustili su publiku posle onako intenzivnog cepanja, dok je nebo iznad Save ofarbao grandiozni vatromet.
Delovalo mi je kao da se na ovom događaju skupio veoma fin svet. Izgledalo je kao da je starija generacija rokera, koja je skinula kožne jakne i obukla sakoe, zato što ih je život odveo u tom smeru, došla tu da čuje malo drugačiju verziju numera koje su oduvek voleli. Posebno mi je bilo fascinantno kad sam u gužvi na izlazu video jednu od ređih grupica ljudi oko dvadeset godina, među kojima je jedna devojka potpuno očarano pričala kako je počela da plače kad su zasvirali Baha.
Iako veliki broj ljudi tvrdi da su oni samo cover bend i da nisu originalni svaka obrada je fantastično aranžirana i odsvirana. Na tolikoj energiji i snazi izvođenja ovih pesama na violončelima većina metal bendova bi mogla samo da im pozavidi.
