Neće se nimalo pogrešiti ukoliko se sinoć održani Huteneni Fest okarakteriše kao koncertni događaj sezone u Beogradu. Pregršt kvalitetne, vrhunske muzike sa izvođačima naoštrenim da svakom prisutnom pojedincu dokažu da prošle večeri nije postojalo bolje mesto od sale Amerikane Doma omladine na kojem bi radije bili. Beograd je sinoć, zaista, bio prestonica rokenrola.

Sve pohvale idu na račun publike, sačinjene od ljudi koji tačno znaju zbog čega su došli, te nije bilo bespotrebnog gurkanja, mrkih pogleda, razglabanja o aktuelnim političkim temama i slično. Poznati rok kritičari, radio i tv voditelji, umetnici, kantautori čiji se sopstveni muzički senzibilitet podudara (ili ne) sa muzičkim stilovima najavljenih izvođača, ali i „obična raja“ željna svirke, doprineli su stvaranju opuštene, gotovo, familijarne atmosfere, pa se stekao utisak kao da se svi međusobno vrlo dobro poznaju. Fin neki svet, koji je maksimalno upotpunio sveukupni dojam o ovom koncertnom spektaklu u organizaciji Pop depresije.

Sat je pokazivao nešto preko pola devet, kada je kantautor iz Nju Džerzija, Jonah Tolchin izašao na scenu i time otpočeo celovečernji muzički maraton. Harizmatični mladić, naoružan gitarom i glasom, pred pedesetak prisutnih posetilaca, otprašio je polučasovni set koji je brojao šest pesama, uglavnom numere sa aktuelnog albuma „Clover Lane“ i nekoliko obrada. Svojim energičnim i emotivnim nastupom, kupio je publiku koja je od početnih stidljivih aplauza oduševljeno prešla na glasne uzvike zadovoljstva. Plesao je na sceni, davao ritam udarajući nogom o pod, veoma umešno klizio po žicama gitare, a vrhunac nastupa zabeležen je pri sviranju numere „Addiction„, kao i prilikom izvedbe poslednje pesme na repertoaru, obrade „Oval Room“, gde je ovaj bluz-folk muzičar riđe kose i brade pokazao talenat animiranja mase, uz čiju je svesrdnu pomoć otpevao refren i time svoje premijerno predstavljanje srpskoj publici učinio nazaboravnim.

Nedugo potom na bini se pojavljuje multinacionalna petorka sa prebivalištem u Budimpešti, okupljeni u okviru sastava Rebel Star. Predvođeni jednim od najproduktivnijih domaćih autora, Milanom Glavaškim, odsvirali su svoju verziju pop-rok amerikane ukrašenu panonskim temperamentom. Predanost, posvećenost i lepršavost na sceni glavne su odlike 44-godišnjeg Bečejca dečačkog izgleda, a ogroman entuzijazam koji poseduje, kao pravi frontmen, uspeo je da prenese, kako na članove benda, tako i na, sada već brojniji auditorijum Doma omladine. Što se tiče samog repertoara, na veliku radost potpisnika ovih redova, izvedene su „Staklo“ i „Boje„, a zvučale su čarobno. Negde na polovini nastupa, Milanu se pridružila Ivana Smolović (On Tour, Ika), gde su pored pesme „Anđeli“ koja i ovoga puta bila među najupečatljivijim momentima, izveli i potpuno novu stvar pod nazivom „Široka reka“. „Industrija“ sa produženim sing-a-longom dobro poznatog refrena „da smo svi odavno zajebali se…“ ponovo je delovala ubedljivo. Počastili su nas sa još nekoliko novih pesama poput „Ti i ja“ i „Rain„, koje će se, kako je Milan najavio, naći na predstojećem albumu ovog sastava. Nastup su zaključili autorskim ostvarenjem Ashleya Breesa „Ragged Key“, na kojoj je engleski gitarista (kao i prilikom izvođenja pesme „Rain“) preuzeo ulogu glavnog vokala.

Predstavnici surf roka, i to onog najboljeg, The Bambi Molesters, održali su furiozan nastup. Iskusna četvorka Dinko, Dalibor, Lada i Hrvoje, na bini dodatno pojačana klavijaturistom Lukom Benčićem, oduvala je sve prisutne beskompromisnom svirkom. Već etablirani kao bend čiji se članovi ni mrvu ne štede na koncertima, i ovoga puta gitarskom rafalnom paljbom izrešetali su publiku u Amerikani. Cupkanje na nastupu Tolchina i lagano njihanje uz set Rebel Stara sada je preraslo u pravo rokenrol đuskanje. Tokom nastupa, iz publike su dolazile konstantne ovacije, letele su vazdušne gitare dok su na bini gosti iz Siska prašili punom parom. Lada je zasenila svojim senzualnim pokretima, Hrvoje je besomučno lomio palice, dok Daliborov i Dinkov okršaj gitarama i sviranje na kolenima sad već predstavlja svojevrsnu koreografsku tačku. „Wanganui“, „High Wall“, „Point of No Return“, „Malaguena“, „Mindbender“ samo su neki od surf bisera kojim su nas obasipali, a nije izostala ni „Chaotica“, koja je korišćena u popularnoj seriji Breaking Bad. Sve pohvale organizatorima na odluci da gosti iz komšiluka nastupe baš pred koncert Chucka Propheta i ekipe. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati bendovi koji mogu da odgovore nezahvalnom zadatku da svojom svirkom održe „visoki napon“ nakon žestokog seta Bambija, a na veliko zadovoljstvo posetilaca Huteneni festa, jedan od takvih izvođača nastupao je sinoć.

Čuvar večnog plamena rokenrola, Chuck Prophet sa svojim pratećim bendom The Mission Express, nakon aprila 2013. godine, ponovo je pokorio Beograd. Član nekadašnjeg kultnog sastava Green on Red, nakon raspuštanja matičnog benda, nastavio je da, u solo varijanti, niže fantastične albume, na kojima gotovo da ne možete pronaći slab momenat. Na sinoćnom koncertu, okosnicu repertoara činile su numere sa prethodna dva studijska izdanja „Temple Beautiful“ i „Night Surfer“, uz neizostavne svevremenske  hitove „Summertime Thing“ i „You Did (Bomp Shooby Dooby Bomp)“ sa ranijih ploča. Nastup je počeo Lou Reedovim klasikom „Rock and Roll Heart“ i kada su tako razuzdano pokrenuli rokenrol tramvaj, nisu pritiskali kočnicu do samog kraja. Prophet na sceni deluje kao da je u svom prirodnom staništu, oseća se slobodno, svojim silovitim sviranjem gitare, skakanjem i gestikulacijama, prelako vas uvuče u svoj vrtlog u kome sve pršti od žestokih rifova i zaraznih melodija. Energija kojom isijava, sigurno ne deluje kao da je zagazio u šestu deceniju života, a na kondiciji bi mogli da mu pozavide i mnogo mlađe kolege. Društvo su mu sinoć pravili gitarista James DePrato – future president of the United States! vikao je Prophet, a njih dvojica su se savršeno nadopunjavali, dok je besprekorno usviran tim snova kompletirala ritam sekcija u sastavu basista Kevin White i Vicente Rodriguez na bubnju. Ovoga puta nije bilo njegove supruge Stephanie Finch, te smo možda uskraćeni za neki legendarnu duetsku obradu, ali nakon svega viđenog, ta činjenica ne može se označiti kao nedostatak. A što se tiče obrada, na repertoaru su se našle „I’m Not Talking“ grupe The Yardbirds i „Everywhere That I’m Not“ benda Translator.

Publika je oduševljeno reagovala kako na up-tempo numerama („Ford Econoline„, „Temple Beautiful„, „I Bow Down And Pray To Every Woman I See„), tako i na pesmama umerenog i sporog tempa („Castro Haloween„, „Wish Me Luck„, „Turn To Gold„). Prophet se još jednom dokazao kao odličan upravnik parade i komičan narator deleći sa prisutnima anegdotu o gledanju fudbalskog meča u baru u Amsterdamu (protiv svoje volje) pred izvođenje pesme posvećene najboljem igraču bejzbola iz San Franciska („Willy Mays Is Up At Bat„), te na bisu (jedinom u toku večeri) prilikom završnog džemovanja kada je devojci u prvom redu spontano dao gitaru i ohrabrivao je da svira sa bendom. Divljim i dugim izvođenjem pesme „You Did“ okončali su nastup, a rokerski prorok i ekipa ispraćeni su glasnim ovacijama.

Na kraju, misao koja mi se mota po glavi jeste kako bi bilo divno da je ovo prvi u nizu Huteneni fest i da će ovo veoma uspešno premijerno izdanje postati tradicija. Bila bi velika šteta da se ovakva okupljanja ne nastave.