Da se nešto veliko i važno sprema, nagovestili su čitavom dužinom nanizani plakati prelepljeni oznakom „Sold out!“, baš negde prekoputa Štark Arene. Možda kako neće samo preuranjeno letnja temperatura zapaliti prisutne, a jedini borbeni avioni u prestonici biti oni sa velikog platna na premijeri dugoočekivanog nastavka filma „Top Gan“. Zapravo, pozitivna tenzija se postepeno gradila još od početka zime, kada je prvi put objavljeno da se Beograd nalazi na listi gradova koje Iron Maiden planira da poseti u okviru nastavka svoje velike turneje.
Nazvana „Legacy of the Beast World Tour“, započeta je 2018. kao rezultat nadahnutosti istoimenim stripom i mobilnom igrom. Usled pandemije, veći deo nastupa predviđenih za 2020. je otkazan, a oni u 2021. pomereni su za ovu godinu. U međuvremenu, bend je objavio album „Senjutsu“, razlog više da im se nestrpljivo nadamo – pored činjenice da ih se ovdašnja publika i te kako uželela od poslednjeg koncerta pre tačno osam godina.
Evropski deo turneje započet u Zagrebu 22. maja, nastavljen je dva dana kasnije pred petnaest hiljada posetilaca doslovno najrazličitijih uzrasta, pristiglih iz svih krajeva i povezanih naklonošću odraženom u simpatičnoj „uniformisanosti“ majicama sa čuvenim logom. Kroz krcati parter, fan pit i tribine cirkulisala je prijatno užarena, pozitivna energija koja je svima falila tokom proteklog perioda punog zabrana, otuđenosti i straha.
Iron Maiden ima običaj da, barem za ovaj deo sveta, bira najblaže rečeno neobične najavne bendove, čiji stil uglavnom nema baš mnogo dodirnih tačaka sa njihovim sopstvenim. Ovoga puta, izbor je pao na nemački gotik metal bend Lord of the Lost, nastao 2007. kao solo projekat frontmena Chrisa Harmsa. Hamburžani zanimljivog imidža (očigledna kombinacija uticaja Rammstein-a, Nine Inch Nails i Marilyna Mansona, što i sami ističu) napravili su iznenađujuće solidnu atmosferu i svojski se, samouvereno, predali svirci nešto dužoj od pola sata. Definitivno zaslužuju pažnju, pa bi ih bilo zanimljivo ponovo čuti, možda u okviru nekog festivala. Pesme poput „Drag Me to Hell”, „Lorelai“, „The Gospel of Judas“ ili „Morgana“ poseduju potencijal i lako ulaze u uho.
Međutim, ono zbog čega su svi došli su, naravno, zvezde večeri. Do njihove konačne pojave emitovan je kratak promotivni film za već spomenutu igricu, koja fanovima retrospektivno izlaže inkarnacije omiljenog Edija. Kada su se pogasila svetla i sa razglasa odjeknuli prvi zvuci, najpre instrumentala „Transylvania“, pa klasika UFO „Doctor, Doctor, Please“ (radi se o već dobro poznatom načinu na koji legende otvaraju koncerte), nije bilo dileme. Kucnuo je čas, a uzbuđenje dostizalo vrhunac, dok su se iz tame pomaljale prve u impresivnom nizu kulise. Publika se podiže na noge i tako ostaje do kraja koncerta, koji je trajao blizu dva sata: bez reči, bez daha, osim za složno pevanje uglas.
Šta god mislili o grupi Iron Maiden, slušali ih ili ne, bez potcenjivanja ili preterivanja im se mora priznati izuzetan nivo profesionalnosti, energije i sposobnosti da nagrade lojalnost obožavalaca. Usled takve uzajamne ljubavi i poštovanja, svaki koncert postaje veličanstveno iskustvo i istinski spektakl. Utisak je da su ovoga puta muzičko-vizuelni doživljaj podigli za stupanj više, tako da ponajviše nalikuje operskoj predstavi iz nekoliko činova. Jasno razrađen koncept i tematski blokovi sa odgovarajućom scenografijom učinili su da vreme neprimetno proleti, ostavljajući nas potpuno razoružane.
Set lista je znalački sastavljena od najvećih hitova iz raznih faza duge karijere benda, ali i tri najnovije numere postavljene su na sam početak. Prvi blok sačinjavaju „Senjutsu“, „Stratego“ i postapokaliptična „The Writing on the Wall“, propraćene odličnim reakcijama publike. Usledio je herojski temat sa epskim kompozicijama „Revelations“ i „Blood Brothers“, pri čemu je prisustvo potonje naročito prijatno iznenađenje. Teatralni niz nastavljaju „Sign of the Cross“, dodatno začinjen mistično-mračnom scenografijom i sugestivnim Bruceovim ulaskom u još jedan lik, te „Flight of Icarus“, stari adut koji vešto izbegava zamku izvikanosti.
Trio nezaobilaznih, proverenih hitova su već tradicionalno „Fear of the Dark“, „Hallowed be Thy Name“ i „The Number of the Beast“, da bi celinu eksplozivno zaokružila lična karta grupe i podsetnik na njihove sirovije, dinamitne dane – „Iron Maiden“. To, naravno, nije bilo sve, pa se ubrzo veče nastavilo bisom, ovoga puta jednim iznenađenjem. Naime, ispostavilo se da je pred nama još jedan tematski, uslovno rečeno ratnički blok, ostvaren iz dvostruke perspektive zavojevača i pokorenih: „The Trooper“, „The Clansman“ i „Run to the Hills“. Naviknuta na trodelnu odjavu, publika je već pomalo krenula da se povlači, ali ostala je ukopana u mestu snimkom legendarnog Čerčilovog govora, poznatom uvertirom za eksplozivni drugi bis i „Aces High“. Tek TO je predstavljalo pravu odjavu, pa se, nakon što smo neko vreme držani u neizvesnosti, sa prvim osvetljenjem začulo već poznato „Always look on the bright side of life“…
Važan aspekt koncerta, iz godine u godinu sve maštovitiji i istaknutiji, uvek se odlikuje iznenađenjima i blagim šok efektima. Dekor se brzo i neprimetno, a upečatljivo smenjivao, od japanskih pagoda i ambijenta dalekoistočnog sela u koje iznenada ušeta džinovski samuraj Eddie, preko vitražne retrospektive (mahom posvećene vizuelnim rešenjima iz osamdesetih), ogromnog Ikara, sablasne crvene svetlosti i krstova, vatrometa i dinamita, još jednom uz ovacije dočekanog Eddieja iz „The Trooper“ faze, paklenog i distopijskog sveta, naposletku i velikog spitfajera koji se uznosi nad pozornicom. Sve skupa doprinelo je da se istinski šou prati pomno, oduševljeno, bivajući beskrajno interaktivan i dinamičan.
Naravno, ni najrazrađeniji scenski efekti nisu dovoljni bez energije muzičara i sposobnosti da ostvare dobru svirku, a ovde smo sve to dobili na vrhunskom nivou. Apsolutno iznenađuju ohrabrujuća vitalnost i kondicija, šarm i srčanost sa kojom neumorno izvode svaku pesmu. Nicko McBrain iza seta bubnjeva uglavljenog među kulisama, bio je naročito dobro raspoložen da poslednji pozdravlja publiku i poklanja im svoje rekvizite; gospoda Adrian Smith i Dave Murrey se fokusirano i samodovoljno, a opet perfektno usklađeno, kao vremeplovom vraćaju počecima; na opšte ustrojstvo mašinerije motri nenametljiv, a sveprisutan „šef“ Steve Harris, dok se „diva“ večeri, Janick Gers, sa strane, često kao sam za sebe, odlično zabavlja gitarskim egzibicijama i podražavanjem kolega.
Ne zaboravimo osobu koja, hteli-ne hteli, svima krade pažnju, Brucea Dickinsona. Iako su godine i zdravstveni problemi, istina, učinili svoje sa njegovim glasom, još uvek zvuči jedinstveno, moćno. Otelotvorenje je idealnog heavy metal frontmena. Njegova harizma, neuhvatljivost, stalno premeštanje po bini, pratili su menjanje uloga doprinoseći još jednoj asocijaciji na muzičko-scenska dela. Bio je sve, od osuđenika na smrt (pored pravih vešala) ili vojnika u crvenom mundiru koji se protiv Edija priseća vlastitih mačevalačkih dana, preko prilike ispod crnog plašta ili čoveka sa maskom što dočarava paranoičnu fobiju, D’Artanjana u beloj košulji ili metalca sa crnim kožnim pantalonama kao iz ere 1992, pa sve do avijatičara pod karakterističnom kapicom, na samom kraju. Ekspresivnim glasom, izrazima lica i kretanjem, uspeo je da svima prikuje pažnju za sebe i bez premca vlada prostorom.
Sastavni deo Iron Maiden institucije od početka predstavlja vatrena, složna i svojih heroja uvek željna publika. Kako je samo moćno zvučala Bruceova poruka jedinstva, a protiv ratova i barijera, pred izvođenje „Blood Brothers“ i koliko žmaraca izazvalo horsko „Freedom!“ iz „The Clansman“, zaorivši se pod plavim osvetljenjem!
Prethodne večeri, bili smo svedoci izuzetnog spektakla, sinteze zalaganja i srčanosti svakog od članova na sceni, uključujući entuzijastičnu predgrupu; odličnih reakcija i zdušne podrške publike; jedinstvenog koncepta set liste i neprekidno smenjujućeg, brižljivo osmišljenog dekora. Ostvaren je pregled karijere sa dobro usklađenim i odabranim predstavljanjem noviteta, ali ono glavno jeste vraćanje nade u neuništivost dobre, voljene muzike. Up the Irons i hvala im što su od onih koji sve to uporno, predano, besprekorno omogućavaju.
