„Svi bi želeli da čuju stare pesme [uživo]“, priznaje Dana Schechter tokom kratkog razgovora, u kojem je potpisnik ovih redova ishitreno priznao da nije ljubitelj zvuka Swansa nakon obnove 2010-ih. „Srećom,“ odgovara ona, „sve [staro] je dokumentovano“. I potpuno je u pravu – svi važni albumi, od najranije no wave tetralogije, preko tmurne amerikana gotike srednjeg perioda, pa do skretanja u vidu Soundtracks of the Blind (1996, Young God), koje je krunisalo već tada masivnu diskografiju jednog od najvažnijih eksperimentalnih rock bendova na svetu lako su dostupni kroz sijaset fizičkih i digitalnih varijanti. S te strane, iako Michael Gira i ekipa već decenijama nemaju realne potrebe da pravdaju svoju reputaciju, izbor da se fokusiraju isključivo na novi materijal na živim nastupima sasvim je prirodan i razumljiv. Ipak, u vezi s tim postoji nekoliko problema, koji su bili naročito evidentni tokom jučerašnjeg nastupa u krcatom Domu omladine.
Nadovezujući se na prethodno, važno je napomenuti jedno – za razliku od velike većine etabliranih bendova već ušavših u legendu kojima bi najbolje bilo da se, u kreativnom smislu, skrase i kapitalizuju na već postojećoj slavi i uspehu tako što će svirati na turnejama i zarađivati od prodaje klasika, Swans zaista ne štancuju nove albume u nameri da ostanu relevantni u očima javnosti, niti se trude da povrate neuhvatljive duhove zlatne prošlosti. Ako projekat ide napred, to je uvek u funkciji još jedne izjave, iskrenog izraza i pomeranja muzičkih granica što, bez obzira na lične preferencije i ukus, treba uzeti u obzir pre bilo kakvog drugog angažmana sa njihovim materijalom.
Ipak, tu postoji važan raskorak, koji je učinio da nastup bude daleko od očekivanog, a objašnjenje tom razočarenju – koje, valja reći, nije ni na trenutak reprezentativno u odnosu na doživljaj brojne publike, s grohotom pozdravivše svaki sonični eksperiment – treba tražiti u prirodi dva poslednja albuma, uvrštenih u jučerašnji set.
Eksperimentalni giganti leaving meaning. (2019, Young God) i, čini se daleko uspešniji, The Beggar (2023, Young God), sa pesmama u trajanju od 8-10 minuta, bili su obgrljeni sa dve nove stvari – masivnim, bezimenim uvodom, započetim jednostavnim gitarskim motivom, oblikovanim do monstruoznih proporcija pažljivim, dinamičnim rastom i kroćenjem zida zvuka, i završnom, „Birthing“, gde iz avant-folk pletiva izvire oštar kovitlac buke razularenih činela i gitare. No iako je ovaj materijal, baš kao i ostatak repertoara benda od 2010-ih, neretko previše avant- i post- za svoje dobro – neka analogija bi, recimo, bio solo-rad Henryja Flynta, čija je namera fantastična, ali u praksi previše cerebralna i otuđena za nenaviknuto uho – u suštini se radi o fantastičnim, meditativnim albumima koji razmatraju smrt, finalitet, kreativno nasleđe i životni smisao na jedan zreo, celovit i istinski važan način. Ovo je teška muzika iz pera genijalnih umova, i nema sumnje da je iscrpljujuća repetitivnost, Girin izmučen, ječeći vokal, opterećujuća telesnost i ritmičko bičevanje, koje je paralo uši u ključnim trenucima, stvar lucidne namere. Ali, upravo u tom grmu leži zec – kada se te stvari kontekstualizuju kroz domen scenskog spektakla umesto privatnog slušanja i suočavanja s muzikom u studijskoj varijanti jedan-na-jedan, celokupna zamisao brzo pada u vodu.
Do srži ogoljena, muzika Swans je izgubila sve osim najblažih sugestija gotifikovane amerikane prisutne na snimku, svedena na suvi, minimalni dron i avangardni folk, neprirodno nakalemljen na sinematičnu post-rock osnovu. Ovo nije jeftini crescendocore, već pre zvuči kao uravnotežen, polu-akademski odgovor GY!BE, sa mamutskim trajanjem kompozicija, ali bez razvijenog osećaja za dramu, uspone i padove. Da, pomirenje sa sopstvenom smrtnošću jeste zaista strašna stvar, ali kada se pogleda kroz prizmu živog nastupa, da li je za slušaoca zaista u domenu mogućnosti da oseti gravitet lirike ako se, prvo, ova čuje kao iz bunara i biva ugušena repetitivnim nabojem instrumenata, te ako je okružen prijateljima i sa još stotinu nepoznatih ljudi u publici? Ni krhka intima prihvatanja svoje konačnosti, niti izraz egzistencijalne utučenosti, koje su albumima dale istinsku umetničku vrednost, nisu se mogle nazreti sem na momente, stavljajući u prvi plan tromu i, po prirodi dela sekundarnu, muziku.
Umesto iznurenog, ali slojevitog vokala, Gira se skroz predao monotonom, preglasnom jecaju, čineći da čak i uznemirujuća desetominutna drama „The Hanging Man“ zvuči pusto. Koristiti reč „dosada“ u istoj rečenici sa velikim imenom Swansa je u ovom, izuzetno pasioniranom segmentu muzičkog sveta praktično ravno svetogrđu, ali manjkava izvedba stvari koje su izvorno pravljene po receptu koji zahteva da budu „svarene“ polako, tokom više ponovljenih slušanja, ne dozvoljava nijedan drugi izraz. Da, zvučni masivi su impresivni i profesionalni, kao što je bilo prijatno i milovanje gitare blagog diva „Ebbing“, ili redak momenat uspešne introspekcije u zaključku „The Memorious“, ali je, uopšteno, melodijski, ritmički i u domenu atmosfere sve bilo toliko daleko od bilo kakvog prijemčivog referentnog okvira, da je hvatanje za motiv ili frazu, iz spontanog, praktično nesvesnog zadatka, pretvoreno u sizifovski trud. Možda je posredi samo činjenica da je, nakon karijere duže od četrdeset godina, sva muzika, takoreći, već napisana, te bendu ne preostaje ništa drugo do da se otisne u vode amorfnih ambijentalnih kovitlanja i mesinganih oblaka buke. Možda je u tome i tajna naziva pretposlednjeg longpleja, no to ne čini novoistražene teritorije, barem u živoj varijanti, ništa manje negostoljubivim.
Ako se nastup pak posmatra na nivou čistog spektakla, reći da je sve bilo na visini zadatka znači ne reći ništa. Već držanje ovog nivoa intenziteta tokom neprekidne svirke od dva i po sata govori o prepešačenom putu i veštini muzičara, uigranih do ljudski dostižnog maksimuma, a oblikovanje kolosalnog zvuka im se, u čisto zanatskom smislu, daje sa tako neverovatnom lakoćom da, uprkos opštoj neubedljivosti tekstura i glasnih pucanja – opet, ovo se tiče samo žive izvedbe – nastup deluje krajnje impresivno i ne može da ne izaziva određeno strahopoštovanje, baš kao i sama Girina pojava. U tom domenu, Swansi su odavno transcendirali odrednicu „benda“, što je najvidljivije kada, kao kakav ukrotitelj, Gira ustaje i naglim gestovima daje neopozive direktive svojim saradnicima, usmeravajući ogroman zvuk tamo gde on želi.
Stavljajući daleko jači naglasak na basu tokom poslednjih upečatljivih momenata – nešto ubrzanije šetnje kroz „Cathedrals of Light“ i bas motivu o koncu „Leaving Meaning“ koji ne postoji u studijskoj varijanti i zvuči kao da ga je napisao Bowery Electric – bend je nakon toga završio drugu polovinu seta isto kao što je i počeo: repetitivnost bez transa, reči sa umornom mudrošću i avangardna post-rock lelujanja bez mnogo cilja i smisla. Po završetku, usledila je apsolutna pomama za merch stolom na kojem je bilo mnogo čega zanimljivog, a Gira lično je, pre nego što će pustiti fanove kući, potpisivao diskove i ploče, od srca se zahvaljujući svima koji su prilazili.
Sve u svemu, većinu prisutnih ovaj test izdržljivosti je i više nego zadovoljio, sudeći po aplauzu koji je tresao Amerikanu po završetku svakog ogromnog komada, što ne može da ne raduje. Uostalom, upravo zato je muzika toliko važan deo ljudskog života, a to što različiti pojedinci nalaze drugačije stvari u istim izvođačima, pesmama i albumima koji su neshvaćeni ili omraženi od strane drugih samo je jedan od divnih aspekata i potvrda njenog beskonačnog značenjskog i emotivnog potencijala.
