Tačno pet godina nakon prvog gostovanja u Srbiji, legende nemačkog hard rocka vratile su se na mesto zločina. Scorpions obeležavaju pola veka aktivnosti, ujedno promovišući aktuelni studijski album „Rock Believer“. Među stanice istoimene svetske turneje uvrstili su i Beograd na radost mnogih poklonika iz čitavog regiona, željnih da ponovo osete električnu žaoku i dožive prijatno zatamnjenje. Skeptičnih je takođe bilo (nema li ih, doduše, uvek?), što zbog godina članova (kao da su one, ikada, prava prepreka za dobar rokenrol!), što usled neslavnog „slučaja Ukrajina“. Sve zajedno je uslovilo izvestan stepen tenzije iščekivanja uoči poslednjeg junskog vikenda.

Na svu sreću, preovladao je entuzijazam rock hodočasnika, podstaknut više nego primetnom činjenicom da poslednjih godina i nemamo toliko prilika (ili uslova) da ugostimo zaista velika imena svetske muzike, kojoj god generaciji ona pripadala. (Izuzetno simptomatično i nimalo slučajno, takva situacija asocira na dekadu koju je Balašević opevao kao „tužnu i nesretnu“…) Tim pre, susret sa škorpijama značio je, više od svega, radost i šansu koja se ne propušta.

Mada svetska turneja nosi ime povratničkog albuma, ispostavilo se da repertoarom dominira retrospektiva, tako da je publici, uz predstavljanje nekoliko novih, pretežno priređeno podsećanje na dobro poznate pesme koje su obeležile pedeset godina dugu karijeru Scorpionsa. Petorku, naravno, čine frontmen Klaus Meine, gitaristi Rudolf Schenker i Mathias Jabs, basista Pawel Maciwoda, kao i institucija za sebe, Mikkey Dee na bubnjevima. Ovoga puta bez predgrupe, poklonicima koji su sa velikim interesovanjem zabeležili 25. jun u kalendar događaja, priređen je obećani spektakl.

Znate onaj, makar bio opijajuće varljiv, ali svejedno predivan utisak da svačiji putevi toga dana vode na isto odredište? Ono kada uhvatite sebe da i protiv volje posmatrate ljude na stajalištima i pešačkim prelazima, osluškujete razgovore u gradskom prevozu „loveći“ neki znak (ako ga već eksplicitno ne nosi imidž dotičnih) da ste deo istog „bratstva“? Nešto slično moglo se naslutiti u nedelju, kada je reporterka upravo u autobusu čula komentar: „Kada Scorpions sviraju u Beogradu, kao da se dešava nešto STVARNO posebno.“

Takav utisak je, doduše, malo oslabio ispred same Arene, a i prilikom kasnijeg osvrtanja po parteru koji nije bio krcat koliko nekim ranijim prilikama. S druge strane, pred samom dvoranom našlo se mnogo strateški razbacanih tezgica sa ponudom bedževa i majica: ne samo Scorpionsa, već Motorheada i Kinga Diamonda, sve u čast Mikija Dija. U publici je bilo moguće primetiti različite uzraste, od onih koji pamte same početke Klausa i ekipe, do klinaca čije su ovo možda baš prve lekcije iz rokenrola, a nadamo se i početak doživotne ljubavi (na prvi ubod).

Dok se plava zavesa sa imenom benda komešala uz tako fantastično pogođenu uvertiru sa razglasa i Plantov ekstatični glas („Whole Lotta Love“) nestrpljenje je raslo. Istovremeno, kao da nas je sve još držala izvesna neverica. A onda, gotovo bez najave i niotkuda, grunula je „Gas In The Tank“, bukvalno smo zaslepljeni, pa ubačeni u vožnju koja će trajati narednih sat i po: nekako iznenađujuće brzo proletelih, na kraju čak prekratkih. Velika 3D škorpija u pozadini pratila je usaglašeno muziciranje članova benda, ujedno usmeravajući još donekle zatečenu publiku. Već iza uvodne numere, Klaus je na srpskom pozdravio prisutne najavivši splet modernog i osamdesetih, što je poslužilo kao uvertira za „Make It Real“ sa neodoljivo motivišućom suštinom (Did you ever have a secret yearning, don’t you know it could come true?), a prećutni koncept set-liste i efekta kome se teži postajao sve jasniji. Naime, akcenat kod svih odabranih pesama je na solidarnosti: bila ona opšteljudska (poruke mira i dobrote) ili rokerska (urbano, provod, vesela i pozitivna strana muzičkog pravca).

Klaus se u nastavku večeri više puta obraćao ponekom srpskom rečju; naša zastava se najpre zavijorila na video-pozadini, a kasnije je ogrnuo preko ramena; bacao je bubnjarske palice u prve redove, a kod brilijantnog instrumentala „Coast To Coast” sa gitarom se pridružio Rudolfu, Matijasu i Pavelu. Jasno je da ga uveliko sustižu godine, te mada još uvek ima istu lepu, punu boju i jačinu glasa, često ne može da sakrije zamor i nije u stanju da dostigne iste tonove. Ali, sve to uspelo pokrivaju i nadoknađuju njegovi saborci (za koje, opet, vreme kao da je stalo, pre svega za Rudolfa i Mikija), a s druge strane sama, složna publika.

Svako od članova dobio je priliku da pojedinačno zablista. Dok je Matijasov odličan solo „Delicate Dance“ izazvao euforiju, najeksplozivniji deo koncerta ipak je tačka ritam-sekcije „New Vision“, u kojoj su Pavel i ubrzo sasvim sam Miki, bacili prisutne u trans. Atmosferu su u najvećoj meri podigle i „Blackout“, „Tease Me, Please Me“, „Bad Boys Running Wild“, pokazujući da publika naročito oseća i ceni opus nastao tokom osamdesetih. Ipak, izuzetno dobro dočekane „Peacemaker“ i „Rock Believer“ govore o kontinuitetu i doslednosti zahvaljujući kojima grupa tako dugo ostaje zanimljiva i muzički relevantna.

Naravno, balade su neizbežne, a ovde je njihovo prisustvo prikladno i ujednačeno. Niz je otvorila epski intonirana „Seventh Sun“, jedna od boljih numera sa poslednjeg studijskog albuma. Mada su, kao što smo već spomenuli, Scorpions startovali zaista udarnički i do kraja nisu spuštali zadati nivo, slobodno se može reći kako su svest o tome šta slušaju i čemu prisustvuju, kao neko buđenje iz sna, mnogi dobili tek sa prvim taktovima nenametljivo grandiozne i, paradoksalno, prilično snolike „Send Me An Angel“. Pojedini parovi u publici su i zaplesali, a bilo je teško ne pomisliti koliko svi vapimo za nadom, promenom, pomakom…

Logičan nastavak takvom asocijativnom toku je zvižduk, verovatno najpoznatiji na svetu, pred „Wind Of Change“. I naravno, teško da se neko nije zapitao hoće li promeniti tekst pesme?!? Iako se to zaista desilo, izvedeno je na relativno neutralan način, mada reka Moskva i Gorki park ostaju cenzurisani… No, publika čak i kada je slabo upoznata sa ostatkom diskografije Scorpionsa, ovu pesmu voli sasvim dovoljno da joj obezbedi trajnu popularnost, ma kakva prekrajanja i angažovane intervencije bili na delu. Kada smo kod promena, Klaus je pozvao sve da podignu svoje ajfonove, koji su očigledno zamenili upaljače i predstavljaju, koliko god (nekima od nas) nesnosan, pečat novog doba…

Produkcija na izuzetno visokom nivou, sjajni svetlosni i ostali scenski efekti, upotpunili su spektakl od prvog do poslednjeg minuta. Uz dva video bima, na velikom pozadinskom panelu smenjivala su se odlična, trenutku i poruci prikladna vizuelna prateća rešenja za svaku od pesama, savršeno dopunjujući njihovu temu, atmosferu ili poruku. Tako je pri dočaravanju uzbudljivih „The Zoo“ i „Big City Nights“ zasijala panorama uzavrelih gradova, uz himnu mira „Wind of Change“ poleteli su beli golubovi, na „Peacemaker“ i „Rock Believer“ iskočili prepoznatljivi motivi iz rock/metal ikonografije, ali možda je najoriginalnije propraćen Mikijev solo. U kombinacijama na slot-mašini smenjivale su se razne simbolične sličice, uključujući reference na Motorhead i Lemija. Tako lep omaž pratio je podtekst da, eto, pristupanje legendarnog bubnjara Scorpions-ima i to što ga sada imaju u svojim redovima, jeste obostrana dobra sreća.

Uostalom, najvažniji faktor trajnog planetarnog uspeha i dalje je sam bend, koji se potpuno daje, ostavljajući školski primer profesionalnosti i poštovanja ne samo fanova, već i uzajamnog. Upravo zato što im je toliko stalo, kadri su da prirede šou baš svakim segmentom dostojan statusa koji uživaju, očekivanja koja bude i poklonjenog im poverenja. Hard rock koji Scorpions neguju je autentičan, samo njima svojstven, ali nikako monotono ponovljiv ili jednoobrazan. Dobronameran i čistokrvan, on budi sećanja na srčanu, možda zaista bolju prošlost, ujedinjujući publiku u obuzimajućoj ljubavi prema ovom zvuku.

U jednom trenutku, Klaus je ogrnuo kombinovanu srpsko-austrijsku zastavu, što je izazvalo gromoglasne ovacije, između ostalog i pred bis: omiljenu, bezvremenski emotivnu „Still Loving You“, a zatim i dinamitnu „Rock You Like a Hurricane“, jednu od nezvaničnih himni žanra. Ponovljeni aplauzi zadržali su ih na sceni još dugo, poručujući kako na iskazano poštovanje fanovi uvek uzvraćaju najmanje istom merom.

Nešto ranije, pred izvođenje pesme „Rock Believer“, Klausa je zanimalo ima li još rokenrol vernika u publici? Sasvim retoričko pitanje, jer ni kraća provala oblaka koja se sručila bezmalo odmah po napuštanju Arene, nije zbrisala utiske sa kojima smo svi nastavili u prestoničku noć…