Pre upuštanja u kakve bilo hvalospeve sjajnim The Murder Capital, koji su u ponedeljak pokorili Dom omladine svojom harizmom, valja naglasiti da je koncertna sezona ove godine bila zaista fantastična – od sjajne i konstantne ponude „domaćice“ i novih lokalnih bendova, koji, jedan za drugim, niču gotovo niotkud, pa sve do imenitih gostiju, sposobnih da pune beogradske i novosadske klubove, 2023. je zaista uspela da prizove ono najbolje zahvaljujući naporima lokalnih organizatora, među kojima je sve više ruskih imena.
I večeras je harizmatični frontmen jednog od bendova, čija je popularnost eksplodirala u poslednjih par godina, James McGovern, imao priliku da u prostorijama Kluba DOB pozove malobrojnu, ali vernu publiku da „come closer“ po završetku uvodne stvari isključivo zahvaljujući saradnji Rusa iz Connected Agency i srpskog ogranka agencije Honeycomb. Oba ova imena, sve češće vezivana za neke od najgromkijih događaja namenjenim ljubiteljima nezavisnog i alternativnog zvuka u regionu uvek su operirala na samoj oštrici aktuelnosti, pažljivo birajući izvođače koji bi, bez njihovih napora, verovatno u potpunosti zaobišli ovaj deo Evrope.
Bilo kako bilo, „The Stars Will Leave Their Stage„, kazuje prva angularna numera mladih Iraca koji su, uprkos nazivu pesme, tek istupili na scenu, odišući sirovom energijom, sličnom onoj svojih prethodnika-revivalista iz 2000 – na pamet padaju Franz Ferdinand, Editors, Electrelane i Bloc Party. No, ako su bendovi u radio-rotaciji tog perioda svi zvučali dosta jednolično, Capitalsima taj prizvuk predstavlja tek jedan od aseva u rukavu. Naoštreni indie-dancerskim bravadom, oni, umesto pitkih hitova, ciljaju ka jednom bogatijem izrazu – radi neke aproksimacije, zamislite šta bi radila klasična post-punk avangarda 80-ih sa savremenijom tehnologijom i produkcijom. Iz njihove perspektive, čak i stvari koje obavljaju funkciju radio-đuskalice – poput sjajne „More Is Less“ – postaju oštrije, teksturalno bogatije i ubitačnije, kako lirički tako i energetski.
Uprkos „kašastom“ saundu premalog Kluba koji puca po šavovima kada u njemu svira bend barem kalibra Amerikane, Irci su uspešno sproveli u delo svoju viskoznu ambijentalnu raskoš uz pomoć pedala, klavijatura, i drugih efekata, iako se ponekada činilo da je set bio strukturiran tako da previše žrtvuje pankerski bes u korist uspavljujuće melanholije. Kada su pak nalazili zlatnu sredinu između sive magle i potpunog, haotičnog obrušavanja, zvučali su najubedljivije – ponajviše zahvaljujući impresivnoj ritam sekciji, čija je dinamika bez premca. Umesto monotonog, metronomičnog kuckanja, koje je poslednjih godina našlo da definiše žanr, bubnjar Diarmuid Brennan i basista Gabriel Paschal Blake obraćaju se jeziku post-rocka i drugih sličnih tendencija, praveći od onoga što bi bile obične pesme, prave priče u malom.
Ako britanski deo nove post-Bregzit scene (Dry Cleaning, Squid, Opus Kink, shame, itd.) odlikuje „rogljast“ pristup gitarama i speech-song, uz obavezne pozajmljenice iz artistički i politički angažovanije porodice savremene rok-ikonografije, Irci su, čini se, skloniji blagoj „gotifikaciji“ novijeg izvoza, što se donekle dalo naslutiti i tokom nastupa. Ispovednički ton „The Lie Becomes the Self“ i shoegazeom glaziranog diptiha „Slowdance“ odisao je brilijantnom utučenošću kojoj, od savremenika, mogu da pariraju isključivo sjajni Fontaines D.C. Opet, iako se ovaj deo programa u nekoj meri odužio, a energija publike mestimično opala, svima je bilo jasno da hitovi ostavljeni za kraj tek ima da dignu atmosferu, i naprave pravi haos.
Ovo se predviđanje pokazalo do te mere tačno, da po završetku glavnog dela programa, bis nije ni bio potreban. Dve trake-ubice – nuklearna „Feeling Fades“ i ubedljivi imperativ u vidu „Don’t Cling to Life“ – potpomognute sjajnom, dinamičnom „penjalicom“ u vidu „Ethel„, gde je James, već polugo, skakao u zanosu, zadajući tempo svojim dairama, zaokružili su, zajedno sa meet&greet segmentom, jedan sjajan šou, ostavivši prisutne zadovoljnima, makar činjenicom što su bar na kratko iskusili deo istorije nove, bujajuće scene, o kojoj će se za dvadesetak godina pričati istim egzaltiranim tonom kao što se danas pripoveda o onima koji su osamdesetih iz stagnirajućeg panka izborili ono najhrabrije i najtvrđe.
