Pozitivna strana kašnjenja na jučerašnji nastup Jazzboisa, mađarskog trojca koji šuri old school fusion sa snažnim jazz-hop inklinacijama, leži u visokoj šansi da će se onaj ko nije stigao tačno na vreme naći u već formiranom, „zaključanom“ gruvu, obogaćenom slobodnim, klavijaturskim deonicama.

Bencze (klavijature), Tamás (bubnjevi) i Viktor (bas) su sjajno uigrani trio iz Budimpešte, i zahvaljujući naporima Connected Agency, postali su deo lajnapa aktuelnog Horizontalika festivala, koji se do sada odvijao u izuzetno eksperimentalnom maniru. Nakon prilike da čujemo new age, pa i post-club saund kolaže, povratak u nešto konvencionalniju muzičku sferu bio je i više nego dobrodošao. Pa čak i u poređenju sa zvukom kolega recimo, produhovljenom dubinom Brandee Younger, ili neo-soul uklonu, prisutnom u radu Alfa Mist Jazzboisi kombinuju aktuelnije forme i senzibilitet instrumentalnog (lo-fi) hip hopa sa klasičnom fanki-fusion formulom. Recimo, razmišljajte u pravcu Lettuce i Joe Armon-Jonesa.

Lepršave modulacije Rhodesa, koje se šire prostorijom, dok se bas giba u naporu da sadrži sav taj polet, podsećaju na neizbežni preporod 80-ih u novom, digitalnom ruhu, bez obzira na odsustvo duvačke sekcije i vokala. Nestrpljiva sint-vodilja lelujala je poput signala na zvezdanom nebu dok se nije ugasila uz lepršavi pozdrav činela, predavši svoju ulogu isprekidanoj bas liniji, koja je morala da brzo pronađe svoje uporište.

Postepeno, klavijature se ponovo uključuju u priču, dok se ubrzo nije formirala čitava fraza, ovaj put u nešto sporijem, i senzualnijem maniru. Jasno je, glavna reč u ovoj stvari pripada ritam sekciji, dok je melodijska pozadina pre služila kao improvizatorski akcenat. Progresivno kompleksniji, kotrljajući, sinkopiran bit je stajao u centru dešavanja, i taman kada se učinilo da će pući, iznenada se opet spustio u lagani, smireni zaključak.

Najavivši sledeću po redu, „Raindance„, sa poslednje ploče iz 2021. godine, bend se odmah uklopio u repetitivni segment, sa jednostavnim, kick-naglaskom na svakom udarcu. Stabilnost je dalje učvrstio kontinuiran ambijentalni synth-pad, koji je stvarao jake asocijacije sa tihim kišnim danom. Plešući okolo ovih temelja, klavijature su se igrale na svoj način, simulirajući titularni ples, do samog kraja, kada su stvari utihnule, ostavljajući samo tanani trag klavijature, zaokružen bas linijom.

Trenutak kada su se retki vokalni naglasci pomešali sa urlicima publike, koja je odmah ukapirala o čemu se radi, bilo je na noćnoj „Midnight Drop“ gde je bit, za razliku od „izlomljene“ studijske verzije, bio sličniji klasičnim jazz-hop bitovima iz sredine devedesetih. Neskrivene asocijacije na East Coast scenu, sa napetom bas-linijom su, čak i po survavanju u džez improvizaciju, prosto dozivale nekog mladog uličnog MC-ja da skoči na binu, i baci žestoki fristajl o vremenima kada su ulicama Beograda harale mutne njuške, a po podzemnim klubovima rokali teški bitovi.

Vrativši se u svoju komfort zonu, bend je ponovno upotrijebio omamljujuće sintisajzere na sledećoj pesmi, zajedno s poslasticom ritma, koji je skakao u sinkopiranom ludilu kickova i snareova. Ovaj drugi, žustriji deo seta izuzetno je legao večerašnjoj publici, koja je s uživanjem ispratila fanki segment na basu uz ikoničan, jednostavan udarnički bit, sve do luckastog bridža, koji je naglasio početak sledeće sekcije, odlikovane fantastičnim swingom i hammond-prizvukom klavijatura.

Uskočivši zatim u jednako kul stvar koja je, uz nešto svedeniji zvuk, bila kao krojena za neku savremenu plejlistu, bend je pokazao i sklonost ka lo-fi registru, iako je ovde opuštena atmosfera mahom ugušena „prskanjem“ činela u kulminaciji. Svakako, najslađi za uši je bio uzlet trake, naglašen zujavim sintom, koji je naglasio i sledeću, najrazigraniju stvar u setu. Nezadrživa kiša udaraca na ovoj, kao i poslkednjoj kompoziciji, talasasti sintovi i direktan bas-gruv su pružili summa summarum repertoara benda, u bržem i intenzivnijem izvođenju, zaokruživši prijatno veče dobrim, pozitivnim raspoloženjem.