Otkad nije bilo ovako dugačkog reda za ovakve nastupe? Ova i slične rečenice čule su se u koloni pretežno u crno obojenih prilika koje su se lagano kretale do ulaza na koncert srpskog black metal benda The Stone u Domu omladine Beograda. Još kad se uzme u obzir da je Beograd ove noći stvarno vrveo od alternativnih muzičkih dešavanja bilo je jasno da The Stone u svom gradu ima zaista jaku fan bazu koja ni po koju cenu ne želi da propusti njihov nastup. Sve ovo je obećavalo da će se Dom omladine u toku ove večeri zaista pretvoriti u grotlo crne lave koje svakog trenutka preti da eruptira.
Kao predgrupa odabrani su pančevački necro speed huligani Terrörhammer koji su poprilično brojnoj publici, koja je iz trena u tren rasla, predstavili svoju mešavinu speed, thrash i black metala u poprilično retro fazonu nalik na početak osamdesetih. Malo je delovalo neuklopljivo što je ovakva skupina, čiji je zvuk, iako agresivan i napadački, poprilično jednoličan izabrana za predgrupu benda poput The Stone koji vas konstantno iz pesme u pesmu i iz deonice u deonicu baca na sve strane.
Ipak, većina publike je delovala kao da se dosta dobro zabavlja, a moglo se nazreti i nekoliko omanjih šutki. Terrörhammer je uspeo da pomeri nekoliko udova i vratova i izmami nekolicinu đavoljih rogova, ali suštinski nije doneo preterano muzičko uzbuđenje posetiocima. Ono što krasi ove momke jeste beskompromisnost koja se ogleda u nemilosrdnosti prema instumentima i tome što ne dozvoljavaju da snaga udaraca bubnjeva i oštrina gitara opadnu u bilo kom trenutku, ali ova vrlina istovremeno, posle nekoliko pesama, predstavlja i slabost jer zbog odsustva dinamike počinje da umara slušaoca.
Posle kratke pauze između bendova, svetla se gase, pali se plava rasveta na bini koja se probija kroz gusti oblak dima, a sa razglasa dopire atmosferični instrumental. Na samom početku on zvuči kao tinjanje vatre i povremeni huk vetra, ali iz sekunde u sekundu on postaje sve sablasniji. Nazire se zveket lanaca, oštrenje sečiva, a povremeno kao da možete čuti i zvuk koji predstavlja pucanje kostiju ili gaženje po ljudskim telima.
Tenzija raste iz trena u tren, publika mirno stoji i čeka da se na bini pojave članovi benda. Nakon pucnja i još jednog zvuka udarca oštrice The Stone iskače iz magle od dima, počinje set uvodnom pesmom „Za kosti otaca“ s albuma „Slovenska krv“ i tako nas uvodi u deo nastupa posvećen dvadesetogodišnjici ovog izdanja.
Već na prvoj pesmi kreće ozbiljno šamaranje glavama i pevanje iz sveg glasa u prvim redovima, dok su neki već preko ograde pokušavali i da ostvare fizički kontakt s članovima benda. Zvuk s bine oštar i agresivan, ali istovremeno atmosferičan i dimna zavesom koja je prekrivala Dom omladine činila je da bend izgleda poput okrutnih dželata koji su tu došli samo s ciljem da vam uzmu glavu. Na neki način su to i uradili, jer je delovalo kao da je publika potpuno hipnotisana onim što vidi i čuje, dok su se određeni pojedinci ponašali sumanuto kao da ne odgovaraju za svoje postupke.
Kakvo drobljenje u prah nam je ove večeri The Stone spremao postalo je savršeno jasno u toku numera „Ustaj mati zemljo!“ , „Dabog“ i „Bogovi od srebra“ koje su već činile da bi se onaj dim u dogovoru s muzikom mogao prevoriti pre u neku snežnu lavinu ili odron džinovskog kamenja. Ono što je takođe postalo primetno u toku izvođenja ovih pesama je da je bend zaista ovakvim izvođenjem udahnuo novi život ovim pesmama, kao i da Gladov vokal u ovom trenutku pristaje mnogo bolje nego kako je Nefas pre 20 godina snimio ovaj album. Tako da, bilo bi zaista lepo kad bi se bend opredelio da možda ponovo snimi ovaj ceo album i na taj način dodatno produži njegov vek.
Ono što posebno treba istaći je koliko je bend izgledao uzbuđeno što ih je publika dočekala ne samo u ovolikom broju već i s ovakvim oduševljenjem. Svakog trena davali su svoj maksimum, kako na instrumentima, tako i u nameri da dodatno podignu atmosferu. U svemu ovome prednjačio je Glad, pokazavši da zaista ima harizmu jednog pravog frontmena. Lupao je pesnicom o grudi u delovima kada bubnjar raspali u brejkovima, istupao na ivicu bine, dodavao mikrofon publici, konstantno vladao binom čak i u trenucima kad ne peva i podsticao ostale članove da mu se pridruže u hedbengingu.
Bend se povlači s bine, a s raglasa ponovo dopiru zvukovi nalik onima pred početak koncerta, samo što su ovog puta još intenzivniji. The Stone nastavlja „Slovenska krv set“ onim redom kao na albumu pa slede nemilosrdne „U kamenu“ i „Lešinari raširili krila“ , zatim poprilično melodičnu i umirujuću „Pevalo hiljadu mačeva“ kojoj se do tada uzburkana publika omamljeno prepustila, da bi zatim na binu izašao Glad, s maskom načinjenom od kore drveta, kao „Knez visokih šuma“ i ovom pesmom o, nadajmo se ne još uvek izgubljenoj, lepoti prirode i životu u skladu s njom zatvorio deo nastupa posvećen „Slovenskoj krvi“.
Bend se ponovo povlači s bine, a s razglasa počinje novi instrumental. Ovoga puta u njemu nema naziranja da se radi o uništavanju ljudskog tela, jer na samom početku čujemo jeziv glas žene koju muče, siluju ili maltretiraju, da bi sve kasnije praraslo u još strašnije zvukove koji su bukvalno činili da se skamenite u mestu. Jasno je da je došlo vreme za deo seta koji će predstaviti aktuelni album „Kosturnice“ u čijoj tematici baš nema mnogo mesta za neke nešto svetlije, „prirodnjačke“, paganske teme, već samo za mizantropiju, nihilizam, haotičnost, uništenje i srljanje čovečanstva u bezdan.
S ozvučenja dopiru zvukovi uvodnog razlaganja naslovne pesme, a zatim se na to lepi sada već ne lavina, niti odron, već erupcija crne lave, dok Glad s kapuljačom na glavi i odelu koje podseća na gavrana kom su nožem izrezbarili krila s još više zanosa u glasu i kretanju suvereno vlada binom, a ostatak benda s jednakim entuzijazmom i uživanjem koristi svaki trenutak da dodatno podigne publiku i tako dovede da se na istoj vatri zaista peku i žrtve i dželati.
Nažalost, doživaljaj pojedinaca u publici u toku ovog seta je upropastio nemili događaj u kom je jedan momak povredio nogu do te granice da nije mogao da se osloni na nju i to zbog potpuno neartikulisane šutke u kojoj je učestovalo svega nekoliko osoba, ali tako da su gurali i udarali i ljude sa strane. Momka su morali da iznesu iz sale, zbog veoma mogućeg preloma i to sve zbog toga što neki ljudi prosto ne mogu da shvate da ne dolaze svim s istim ciljem i idejom na koncerte. Svaka čast, njemu ste definitivno uspeli da uništite veče (nadam se iskreno ništa više od toga), a veoma verovatno i svima koji su se našli u blizini da posvedoče tome.
The Stone nastavlja svoje okrutno rasturanje „Pramaglinom“ , zatim jednom od najdinamičnijih numera s poslednjeg albuma „Ime koje su razvejali vetrovi“ i stvarno kao da je u sali odzvonilo tri megatona i dovelo do toga da ono grotlo crne lave konačno eruptira kroz svoja grla, vratove i podignute pesnice. Set posvećen albumu „Kosturnice“ završavaju pesmom „Okamenjen“ koja se pokazuje kao još jedan od favorita publike sudeći po razjapljenim vilicama iz kojih su dopirali urlici koji garantaju sigurno jutarnju, a možda i celodnevnu promuklost.
Ako se ovo što se prethodno desilo moglo nazvati erupcijom, onda zaista da teško da postoje reči koje mogu opisati oduševljenje publike koje stiže s prvim tonovima pesme „Tragom hromoga vuka“ napisane na tekst Vaska Pope, koja nas vraća na tematiku bližu onoj s početka koncerta. Sad počinje jedna prava pravcata ogromna šutka, ali dosta fokusiranija od onih prethodnih, tako da srećom nije bilo povređenih, već su oni najhrabriji uživali u zajedničkoj želji da na sebi svojstven način uživaju u jednoj od zaista publici najdražih pesama ovog benda.
Dodatno se uleće u ove teme jednim od najstarijih pesama benda „Vihor paganske osvete“ i „Serbian Wood“ kojima The Stone silovito zatvara ovaj nastup. S razglasa ponovo dopire instrumental, ali ovoga puta dosta milozvučniji nego prethodni koji su u glavama prisutnih stvarali jezive slike. Svetla se u jednom trenutku pale, zatim posle nekoliko trenutaka gase, što kod publike stvara utisak da će se nastup ipak nastaviti. Međutim, posle ove finte, svetla se ponovo pale i kreće muzika s razglasa, koja svima daje do znanja da je koncert završen.
The Stone je ove večeri sve prisutne baš dobro razdrmao spojivši u jednu moćnu celinu dva izdanja nastala u razmaku od skoro 20 godina. Još jednom su pokazali da njihovi nastupi nisu samo puke svirke, već zaista jedna vrsta kompletnog performansa koji snažno napada sva čula.
Svirka je bila utegnuta, zvuk megalomanski ali istovremeno oštar i jasan, članovi benda sjajno raspoloženi, rasveta podešena tako da na momente stavlja fokus na bend, a na momente nedvosmisleno prati udarce bubnjeva i gitarske rifove, Glad je još jednom pokazao kako jedan frontmen treba da iznese ceo nastup, dok je podela svirke na delove uz pomoć instumentala dovela do toga da se stekne utisak da se radi o činovima pozorišne predstave.
The Stone, zaista, predstavlja valjan razlog za stvaranje redova za ulaz na black metal koncerte, a nadamo se da će svaki naredni put taj red biti sve duži i duži.
