Neposredno nakon šezdesete godišnjice svirke u The Marquee clubu, nezaustavljivi The Rolling Stones rokenrol karavan skotrljao se iz Belgije u Austriju, preciznije u Beč na još jedno, ukupno sedamnaesto druženje, pevanje i razmenu emocija sa Austrijancima i onima koji se tako (ne) osećaju. Ovoga puta lokacija je bila, karavanu dobro poznati – Ernst Happel stadion, koji je skoro obeležio svoj devedeset i prvi rođendan.
Tokom celog dana, bilo u Hofburgu, Šenbrunu, Muzejskom kvartu ili Švehatu ste mogli zateći crvene, crne, bele majice sa prepoznatljivim isplaženim jezikom koje su rolale po gradu u potrazi za hladom i hladnim napicima, sve dok ih vreme nije upozorilo da potraže stanicu sa oznakom „U“ i stušte se ka stadionu. Iste te majice su ubrzo nakon 17 časova zauzimale zelene, plave, narandžaste i crvene stolice i punile partner ispred bine sa koje je dopirala ne tako glasna, ali dovoljno poznata muzika.
Dok je sa razglasa Lou Reed čekao svog čoveka, ljudi su nestrpljivo čekali svoje Kamenje. Međutim, umesto Stonesa pojavila se ekipa iz sastava Bilderbuch. Topao doček publike svojim sunarodnicima na sceni i njihov upbeat, indie trip je počeo zagrevati publiku. Činilo se da domaću publiku jako vozi muzika Bilderbucha, ali su pored toga štedeli svoje dlanove i grla jer je jedino pravo oduševljenje proizvelo frontmenovo skidanje sakoa usred jedne od numera, nakon kojeg ga je bilo teško razlikovati od frontmena Maneskina, što je možda bio i najupečatljiviji utisak njihovog četrdesetpetominutnog nastupa.
Onda zatišje. Redovi za toalet i dugački redovi za pivo. Komešanje na tribini, komešanje u parteru, na bini roudi ekipa – Dobro možda ima vremena za još jedno piće. Dvadesetak minuta reda, smrkavanje, povlačenja roudija i ustaljivanje pozicija – čeka se početak, telefoni izvađeni. Charlie! Montirani snimak preseka karijere Charlija Wattsa paralelno je pratilo montiranje Kamenja na bini. Istovremeno sa krajem ovog jako emotivnog omaža Charlieju, sredini bine se dobro poznatim, odmerenim i taktilnim koracima, fendera obešenog preko leđa, približavao gospodin Kul. Ležernim pokretom ruke preko žica gospodin je usmerio poglede i fokuse kamera na sebe, a Ernst Hapel se pretvorio u poligon za „Street Fighting Man“.
Hey! Said my name is called disturbance
Uzbuna! Počelo je silovito, a činilo se da Ernst Hapel nije bio spreman na ovo. Nije bio spreman na režeću gitaru, koja je između pravilinih udaraca Stevea Jordana pojačavala intenzitet uzbune i otvarala prostor Micku Jaggeru da odzvanjajuće stihove podeli sa publikom, koja je počela u startu skakati. Ako je početak bio iznenađujući, čak pretežak onda je poletni ulazak u „Let’s Spend A Night Together“ razgalio publiku i razmena emocija je potekla u oba smera. Ernst Hapel je hteo da provede noć sa Stonesima, bili su mu preko potrebni. Shvativši to, Chuck Leavell je pojačao svoje klavirske rifove i njima razmrdao tribine, te na iznenađenje obezbeđenja podigao stare uštogljene Austrijance i primorao ih da pljeskaju.
Bio je potreban samo klizeći ulaz u „Tumbling Dice“ da Stonesi zakotrljaju svoju lavinu emocija i preplave parter, tribine, ceo Prater, te da Dunav, koji protiče neposredo pored, posluži kao slivnik. Dodatno su mili, prateći vokali Bernarda Fowlera i Sashae Allen pojačali intenzitet emocije i uzvišenost trenutnog doživljaja, koji je Ronnie ukrasio pedantno odsviranom solo deonicom.
You got to roll me and call me the tumblin’ dice
Usledio je značajan trenutak u kojem je Chuck sa klavijatura prelazi na orgulje. Gospel zvuk organa uz prašteće gitare značio početak „Like A Rolling Stone“. Ova vanvremenska („Out of time“), dilanesku himna svake skitnice zaljubljene u osećaj slobode, mogućnosti i neizvesnosti koja donosi novo, lepo iskustvo ostala je veoma upečatljivo izvedena, ne samo zbog Jaggerove režeće usne harmonike, već zbog činjenice da su otpevane sve četiri strofe (ne dve kako su to nekada izvodili) kojima je stvoren bestežinski prostor u koji su spakovane pesme „Wild Horses“, „Ghost Town“ i „Paint It Black“, te publika nakon tih dvadesetak minuta vožnje nije bila ni sigurna da ih je zapravo čula. Nije bila sigurna da su se divlji konji sjurili na stadion baš na njen odabir, da zbog siline udaraca u dlanove i stolice Jordanu nisu bile potrebne palice da bi Stonesi obojili stadion u crno i nije bila sigurna da li je ikog ostalo u gradu van stadiona jer je gužva bila nemoguća.
Omađijana, publika se našla usred dobro poznatog zadimljenog bara u Memfisu, u ćošku je stajala ona, a sa razglasa je išao bluz, honki tonk bluz jer je to bila – „Honky Tonk Women“. Te dve prazne žice s početka numere trzale su i vibrirale pivskim čašama, dok je Jagger podstaknut bazom (buzzom) koji su proizvodile izvodio svoju vetrenjaču i provocirao pristune da ga neuspešno imitiraju. Jaggerova vetrenjača možda nije bila upečatljiva kao pre, verovatno zbog priznanja da je teško održati kilažu u Beču, zbog saher torte i drugih blagodeti koje grad pruža, ali je bila dovoljno neuhvatljiva za publiku. Keith i Ronnie su se dobacivali frazama, koje je Keith pretvorio u solo deonicu, iz koje je potekla Chuckova. Upustivši se u klavirsku solo deonicu, koju je umesto Keitha, verovatno zbog razlike u godinama, gospodin Leavell završio onako kako je publika navikla – nogom, okončana je ekskurzija u baru i usledio je predstavljanje članova benda.
Gimme the honky tonk blues
Poslednji predstavljen, u šareno rozikastoj košulj, plave marame oko glave, Keith Richards zauzeo je Jaggerovu poziciju i kao s početka koncerta sav fokus usmerio na sebe. Ova dobro poznata kamena rokada značila je da će publika čuti neku od Keithovih zaštitnih znakova. Beč je bio čašćen sa „Slipping Away“ i „Happy“. Keith je samo kratko izustio It’s been a while i brzo se upustio u uvod za prvu numeru. Ova klizajuća, lenja balada koja vam se uvija oko srca ostavljala je prostora Keefu za atipično pogođene tonove u solo deonicama, kao da je gađao ona mesta koja je Charlie preskako u svom sviranju bubnja, a Jordan uverljivo oponašao, ne bi li dobio taj magični spoj neodsviranog udarca i pogođenog tona koji čini lepotu Stones zvuka. Ernst Hapel je u tom trenutku ličio na zvezdano nebo pod kojim su Stonesi svirali – blicevi, zvezde, blicevi. Promenom gitare ušao je u drugu pesmu, znatno poletniju i bržu, te je tanano zameketao o onome što je za sreću potrebno, a Ronnie je to ponovo svojom slikarskom pedantnošću ispratio na pedal steelu.
Povratak scenskog kralja ser Jaggera ovaj put sa gitarom u rukama i početak kamenog diska – „Miss You“. Prve dve strofe sa gitarom u rukama, onda skidanje gitare, bacanje roudiju u bekstejdž i vrckanje, poskakivanje, uvijanje – moves like Jagger momenti kojima se, iako po fazonu potpuno drugačija, poslužila i teška bluz pesma „Midnight Rambler“. Tokom nje publika je svedočila najpoznatijem gitarskom dijalogu i shvatila Keithove reči Obojica smo pojedinačno prilično loši, ali zajedno smo bolji od deset drugih. Prožimanje i dopunjavanje, umesto borbe i nadgornjavanja, pratilo je ovu numeru u toku koje se tonulo, tonulo u bluz, u modro plavo iz kojeg se posledično stupilo u pakao. Crvena svetla, publika prateći vokali, paklene gitare u refrenu i „Sympathy For The Devil“.
Iz grotla pakla sledile su jedna za drugom „Start Me Up“, „Gimme Shelter“ i „Jumpin’ Jack Flash“, čime je završen regularni deo. Fascinantno je kako, iako se setlista tokom turneje ne menja mnogo, vas pesme koje očekujete čuti potpuno oduvaju i ostave najjači utisak. Da li zbog glasnoće Keefove gitare, njene raspevanosti i rastrzanosti kojoj doprinosi taj otvoreni ge štim, da li zbog Jaggerovog dueta sa Sashom, njihovim vrckavim, seksualnim pokretima tela, zbog Jordanovog poskakivanja na stolici ili Ronnijevog osmeha i podignute ruke skupljene u pesnicu pri poslednjem odsviranom tonu jumpin’ fraze ili zbog milion drugih fazona koje očekujete da će vam prodati Stones finale ostaje urezano. Bez obzira što su ovo radili samo u Austriji sedamnaest puta, nemate utisak da se nešto odrađuje već da doživljavate spontani, nasmejani, blesavi show prilagođen vremenu i mestu na kom s održava.
You made a grown man cry
Pre početka produžetka na binu se vratilo bar dva puta više ljudi nego što je sa nje otišlo. Iako nije bilo jasno o čemu se radi, dok na bimu nije bilo objašnjeno da se radi o horu ukrajinske dece, odmah se potom znalo i koja će pesma uslediti. Keefov odsečni rif, duvači, dečiji nevini glasovi, Jaggerova akustara, posebno inspirisan Ronnie u svetlucajućem sakou i „You Can’t Always Get What You Want“. Pesma koja je sublimirala ceo show, preko svojih mirnih, laganih, pa blago tenzičnih delova, do gruva i raspodije kojoj se kraj nije nazirao, a iz koje se brzopleto uletelo u „Satisfaction“. Iako se znalo da posle ove nema više, nikome nije bilo dovoljno, svi su imali svoju potrebu za još jednom dozom, još jednom pesmom, još jednim tonom, međutim ne možete uvek dobiti ono što želite.
Iako nasmejanih lica, najtužnijom slikom su pozdravili oduvanu publiku i povukli se sa scene. Redom su stajali Mick, Ronnie i Keith, zagrljeni, nasmejanih lica, razmahanih ruku i životom ukraćeni za jedan Kamen. Svako je sa nastupa poneo deo Stonesa, makar kamenčić, da ga nosi u cipeli, gaćama ili duši, ne da ga žulja već da golica i podseća kako je bilo i kako sledeću priiku, ukoliko je bude, ne treba propustiti.
