-

Naslovna Reportaže The Cure na Exit Festivalu; Savršenstvo postoji!

The Cure na Exit Festivalu; Savršenstvo postoji!

The Cure Exit festival Novi Sad
foto: Nemanja Đorđević

Na neke se stvari čovek nikada ne pripremi. Evo na primer, na to da će jednog dana pisati koncertni izveštaj sa The Curea u Srbiji. No, prvi dan najvećeg srpskog festivala doneo nam je pravu katarzu na mejnu, bilo to nama realno ili ne. Prekidajući jedan krajnje čudan niz sušnih godina sa ogromnim imenima u Srbiji, kako van festivala tako i na festivalima, Exit je ove godine rešio da počne „izlaganje“ najvećim alternativnim rok bendom u poznatom univerzumu.

The Cure Exit festival Novi Sad
65daysofstatic

Topli julski dan ovog paklenog leta na koncertnom planu počeo je, pak, nekim drugim bendom. Robert Smit i ekipa su kao predgrupu izabrali odlične 65daysofstatic, jedan od najfinijih post-rock bendova današnjice. Negde oko 19:15, sa glavne bine Exita začula se „Heat Death Infinity Spider“ i magija šefildskih eksperimentalista je mogla da počne. Ukoliko biste samo na par minuta skrenuli pogled sa bine i ponovno je pogledali nakon toga, velike su šanse da biste iste članove videli sa drugim instrumentom u rukama. Bend savršeno funkcioniše kao supersonična mašina koja ama baš sve podređuje zvuku i veoma dobrim melodijama. Budući da je u pitanju instrumentalni post rock, ne može se reći da je okupljena publika preterano divljala, ali je uživala u svakom taktu sa bine. Uostalom, čuvala se energija za koncert za koji će se ispostaviti da je jedan od najboljih ikada održanih na ovim prostorima.

The Cure Exit festival Novi Sad
The Cure

Kada su nakon 45 minuta momci iz Šefilda priveli svoj set kraju, pauza sličnog trajanja koja je usledila poslužila je da se brojnost ljudi ispred bine poveća u toj meri da nije bilo daljeg mrdanja sa mesta koje ste zauzeli. Kao što biste očekivali, tu je bilo dosta ljudi koji ovaj koncert čekaju od detinjstva, neki čak kompletno našminkani kao Smit. Međutim, prisustvo mlađih generacija, rođenih daleko nakon „Friday I’m in Love“ je ovde bilo blago iznenađujuće. Okej, Exit je, festival kao festival, demografski šarenolik, ali ne, ovo nisu bili „klinci na festivalu“, ovo su bili klinci koji znaju tekst svake pesme i ne boje se da ga pevaju iz sveg glasa.

Nakon pauze tokom koje su roadiji dobili više ovacija nego prosečan festivalski bend (iščekivanje je čudo, zaista), na scenu je oko 8:45 izašla trenutna postava najvećeg alternativnog benda u istoriji. Oduševljenja koje je u talasima dolazilo iz publike kada je Džejson Kuper seo za bubanj se verovatno čulo do Dunavskog parka. Pošto su The Cure kome nisu potrebne scenske trice, bend je na binu izašao kao da ulazi u svoju sobu. Nonšalantno da nonšalantnije nije moglo. Ni pet ni šest, kreće „Plainsong“ i već poludela masa ludi još više. U međuvremenu se iz oblaka nad Petrovaradinom pojavio najstidljiviji pljusak koji kao da je znao šta se dešava ispod njega pa je nastojao da se „sruči“ što je brže i bezbolnije moguće i nastavi svojim putem.

The Cure Exit festival Novi SadKiša, The Cure koji koncert standardno kreće jednom od najcenjenijih pesama, na koju se nadovezuje „Pictures of you“, ispred vas masa starih i mladih gotičara, nalazite se na staroj tvrđavi. Jedini način da ova atmosfera bude prikladnija bio bi da se sve ovo odvijalo u nekoj gotskoj katedrali. Unapred se izvinjavam na vajsovskom rečniku, ali u tom kišnom trenutku mi je u glavi bila samo jedna misao – „Ovo je tako jebeno gothic.“ No, kome je još stalo da čita nečiji tok misli dok je na bini čuveni The Cure. Zaista, The Cure je nešto fenomenalno uživo. Nejasno kojom magijom, ali Robert Smit, od pre par meseci šezdesetogodišnjak, zvuči bolje nego na albumu. Bez preterivanja, čak i jutro posle kada su se utisci većinom slegli, u sećanju je ostalo da ovaj čovek nekako zvuči bolje nego na studijskim snimcima. Tu je onaj srčani vapaj u glasu zbog kojeg je The Cure prepoznatljiv na keca. Neverovatno, ali čovek je publiku počastio tako mladim glasom kao da je znao da ga okupljeni ovde čekaju decenijama pa je rešio da nam pruži doživljaj kao da ga slušamo osamdeset i neke.

The Cure Exit festival Novi SadZaista, kada je nakon „Plainsong“ krenula „Pictures of you“, po onom pripravničkom pljusku, čak i mi rođeni u poslednjoj deceniji XX veka, a bilo nas je dosta na koncertu, imali smo osećaj da se nalazimo u 1989. godini. Postava, koju sada čine Sajmon Galap, pomenuti Kuper, Rodžer O’Donel i bivši Bouvijev pajtaš Rivs Gabrels na gitari, em zvuči uigrano em sve to izvodi „sa dušom“. Nijedan sekund bezdušnosti nismo iskusili i jedva čekamo studijski uradak ove ekipe. Dok su zbog prirode posla O’Donel i Kuper bili generalno statični, a Gabrels nikako nije hteo da preuzima spotlight od Smita i Galapa pa je svoje gitarske bravure izvodio na levoj strani bine, frontmen i basista konstantno su pravili šou. Čuveni Smitovi pokreti i dramatizacije pesama nisu izostali, ali je šef bine svakako bio Galap sa svojim gotičarskim mrkim pogledom, spuštenim basom i stavom vrlo zajebanog lika. Nije ni čudo, kada je uloga njegovog basa u The Cureu važna koliko i sam Smit. Nizali su se favoriti fanova – „Lovesong“ (kada je konačno prestala kiša), „Last Dance“, fenomenalna „Burn“ iz „Vrane“ pa zatim „Fascination Street“ nisu dali sekund prilike da se bilo ko u publici oseti smoreno. Bend sa ovolikom plejadom kultnih pesama ima tu privilegiju da klasicima rešeta publiku i nikada ne brine da li će nekoga ostaviti uskraćenim za nešto. Nešto poput koncertne liste The Rolling Stonesa, kako god okreneš, sve što si želeo je tu. Uostalom, ovo i jeste najvažniji koncert u Srbiji još od Kamenja na Ušću. Ovacije i salve oduševljenja pratile su setlistu – u toj meri da su bend i Smit shvatali koliko dugo ih Srbija čeka. Očigledno imajući to u vidu, terapija “Lekom” trajala je čitavih 28 pesama.

The Cure Exit festival Novi Sad

Snenost i nežnost jedne „Just Like Heaven“ odlično je ispraćena narednom „From the Edge of the Deep Green Sea“ i gitarama na kojima je Gabrels briljirao. Introvertan kao i sam Smit, Gabrels nikako nije hteo da upada u centar zbivanja pojavom na bini, ali je to i te kako radio sviranjem. Jedan od najvrednijih gitarista alternativne muzike je izgleda našao svoj novi dom pa će sledeći album The Curea vrlo verovatno biti fenomenalan.

Kada nas je na kraju regularnog dela seta sačekao kombo „A Forest“, „Primary“, „Shake Dog Shake“, „39“ i najvažnije „Disintegration“, ni kamenje na tvrđavi nije ostalo ravnodušno. Koliko „A Forest“ zvuči dobro nikada nećemo moći da dočaramo rečima, a zid zvuka koji izbija na „Shake Dog Shake“ verovatno je najprofesionalniji i najgušći zid zvuka koji sam čuo. „Disintegration“, ta himna koja nikada nije postala singl sa onog čuda od albuma, zvučala je posebno dramatično jer je Smit nije pevao odsečno kao na albumu, ali ni na trenutak nije izgubio kvalitet vokala. Sve u svemu, jedan od koncertnih trenutaka za koje se živi.

The Cure Exit festival Novi SadPosle jedne pd najkraćih pauze za bis, potpuno razbijački set koji je krenuo sa „Lullaby“, nastavio se „The Caterpillar“, provozao nas kroz „Friday I’m In Love“ (ceo mejn je igrao) da bi se završio sa „Why Can’t I Be You?“ i, naravno, „Boys Don’t Cry“. To je bio zvanični kraj koncerta na kome ko je bio, bio je. Zaista, ovo je bio jedan od onih istorijskih momenata koji će se prepričavati mlađim generacijama uz obavezno „nemate vi pojma“, čak iako imaju pojma. Što se autora ovog teksta tiče, koncertno vreme se od sada računa pre The Curea na Exitu i posle The Curea na Exitu. Ovaj koncert je nadjačao i sam festival. Najbitniji koncert ove decenije se desio tik pred njen kraj. Paralela sa izvesnim albumom iz 1989. godine je neizbežna. Savršenstvo postoji, zove se The Cure. Za kraj:

Songs about happiness murmured in dreams

When we both of us knew how the end always is

How the end always is

GALERIJA FOTOGRAFIJA

The Cure Exit festival Novi Sad

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe