Sinoć se u Zagrebu odigrao neverovatan i poseban događaj. Tvornica kulture je ugostila jedan od najvažnijih metal bendova današnjice, Mastodon. Ovaj kvartet iz Atlante, koji predstavlja svojevrsan kult u okvirima metal žanra, priredio je pravi progressive-sludge spektakl kojem se jednostavno nije moglo odoleti.
Bez ikakvog kašnjenja i bez ikakvog dodatnog (su
višnog) uvoda, na binu izlaze četiri velikana moderne metal muzike. Njihovo pojavljivanje je u startu bilo ispraćeno ovacijama, koje su pri svom stišavanju oslobodile prostor za dobro poznatu sekvencu kojom otpočinje aktuelni album „Once More ’Round the Sun“. Nakon nekoliko sekundi se ti milozvučni pasaži gitare prekidaju i, uz gomilu distorzije spuštenih žica i prasak činela, počinje teatralna vožnja. Smenjivanje različitih koncepta iz diskografije Mastodona koje oni kroz svoje nastupe objedinjuju i spajaju u linearnu celinu. „Tread Lightly“ je bila izvrsna uvertira i u startu je prikucala publiku svojim agresivnim ritmom i intenzivnim vokalima basiste Troya Sandersa.
U kraćoj i nešto bržoj formi se na nju nadovezala naslovna numera, takođe sa novog albuma, „Once More ’Round the Sun“, kao i „Blasteroid“ vrlo sličnog senzibiliteta. Nakon njih je usledeo „Oblivion“, jedan od najvećih hitova benda sa albuma „Crack the Skye“ iz 2009. godine. Svi su je širokogrudno dočekali i otpevali. Njeni teški rifovi i pulsirajući ritmovi su razneli prostor Tvornice dok je instrumentalni deo u sredini pesme sa svojom Gilmorovskom solažom raznežio sve prisutne i doveo ih u neko potpuno psihodelično stanje.
Vokalne interpretacije su do sada (kao i do kraja koncerta) bile sasvim solidne i pristojno su ispratile instrumentalni deo. Zašto ovo napominjem? Mnogi fanovi su skeptični u vezi vokalnih performansi Mastodona, što i nije čudno, jer su, budimo iskreni, one slabije od onih instrumentalnih. Ali u Tvornici se nije primetilo da su zaostali sa tim segmentom, pre svega jer se njihova muzika više oslanja na instrumentalni deo, ali takođe i zato što su, zaista dobro otpevali. Ukoliko ovaj mit nisu razbile prve pesme na koncertu, ona koja je posle njih došla na red sigurno jeste.
Nakon „Obliviona“ čitav performans je dobio potpuno novu dimenziju i uzvišeniju atmosferu, kada je prelaz na bubnju otvorio rafal rifova zvani „The Motherload“. Sada se oteo glas bubnjara Branna Dailora koji se pokazao kao izvrstan muzičar i kao pravi profesionalac. Pored svih vratolomnih ritmova koje razvija na bubnjevima, uspeva da istovremeno otpeva pesmu bez poteškoća, naročito njen zahtevan i prezarazan refren koja je čitava publika horski ispratila. Tada su se mešali glasovi iz publike i instrumenti sa bine i stvorili jedan kosmički kombo, kakav može da se stvori, isključivo na koncertu.
Setlista je, u nastavku, imala vrlo interesantan tok. Naravno, najviše je pesama bilo sa novog albuma, među kojima su se istakle neverovatno melodična „Ember City“ i ludački prog manifest „Halloween“, ali na radost publike bend koja je jako dobro je izvukao i uspehe sa svojih ranijih izdanja, „Remission“, „Leviathan“ i „Blood Mountain“. Imali smo prilike da čujemo i „Bladecatcher“, „Ol’e Nessie“, „Aqua Dementia“ i „Megalodon“ za koje verujem da mnogi nisu očekivali da će ih čuti, tako da su predstavljale prijatno iznenađenje.
Za kraj je ostavljena epska, progerska „The Czar“ sastvaljena iz tri segmenta koja bi predstavljala idealno zatvaranje, međutim, bend se, na ogromnu želju publike, vratio na bis (uz napomenu da nikad ne sviraju bis) i za kraj otprašio „Blood and Thunder“ koje već dugo na setlistama nema i kojom su, na ovu uskomešanu i raznovrsnu celinu, stavili jasnu i furioznu tačku i objasnili čitavu ideju i koncept benda.
Nešto što je važno u vezi Mastodona jeste što je bend sačinjen od pravih virtuoza. Svako je na svom instrumentu pokazao zavidne i sumanute tehničke sposobnosti i zahvate, ali ne dozvoljavaju da ih taj virtuozitet nadjača i, pored kompleksnosti koje poseduju, isporučuju ogromnu količinu energije. Od početka do kraja su vodili idealan tempo, pauze su napravili dve ili tri, čisto da se zahvale publici za takav sjajan odziv i pozitivnu energiju, i videlo se tačno da su Mastodon na bini uživali koliko i publika. Ako izuzmemo te pauze, bend je samo nizao svoje pesme (ili možda bolje – kompozicije) jednu za drugom i nisu dozvolili da iko ostane ravnodušan, ali ni premoren. Brann Dailor i Troy Sanders su se sjajno dopunjivali svojim ritmičnim i dinamičnim deonicama, dok Brent Hinds i Bill Kelliher (koji mi se čini da je nekako ostao u senci, a igra itekako važnu ulogu) predstavljaju idealan tandem i svojim teškim i masnim rifovima stvaraju jednu dinamitnu, zvučnu celinu.
Njihova pojava na bini je potpuno spontana, nije bilo nikakvih „osmišljenih“ pokreta, nikakav „scenski nastup“, već su se kretali i ponašali u skladu sa tim kako ih je sviranje ponelo. Na momente su čak nekako smešno delovali, ovde mislim pre svega na Brenta Hindsa koji je potpuno otkačen. To je divno, pogotovo kad uzmemo u obzir jedan ovako veliki bend. Njihova profesionalnost se ogleda u osnovnoj funkciji benda, a to je sviranje. Vidi se da su potpuno svoji i da rade stvari onako kako misle da treba, nisu upali u „mašinu“ i dozvolili da ih popularnost uništi.
Ovo je treći put da dolaze u Zagreb, ali tek prvi samostalni koncert koji su održali, što znači da predgrupe nije bilo. A predgrupa nije ni bila potrebna, jer su Mastodon osmislili sasvim kompletan program koji je trajao oko sat i po vremena. Bilo šta dodatno bi bilo apsolutno suvišno. Nije bilo potrebe za stvaranjem nekakvog „zagrevanja“ za „zvezde večeri“. Publika je kroz takve procese uveliko prošla, isčekivajući i pripremajući se za sam koncert, a privela ih kraju, kada se koncert, konačno, desio.
Jedine zamerke bi se mogle naći kada je ton bio u pitanju; u suštini se sve čulo sasvim solidno, mogli su se razaznati instrumenti i vokali, samo što se u par navrata bas gitara nekako gubila i zvuk je bio nekako mutniji, ali se to brzo ispravljalo i nije predstavljalo toliku prepreku. Pogotovo jer je publici to bio manje važan faktor. Znala je pesme bukvalno u ton, u prelaz, od početka do kraja. Energija je bila fenomenalna i nikakav matematički aspekt nije mogao da sruši izgrađenu atmosferu. Ljudi su pevali sve od refrena, pa čak do rifova i solaža. Brisali su suze i u čuđenju su gledali šta se pred njima odvija. Mastodon su priredili nešto zaista posebno i mada je koncert već uveliko gotov, njegov efekat na sve koji su bili prisutni još uvek traje i trajaće još dugo. Mastodon su priredili koncert za pamćenje.
