-

Tarja Turunen na festivalu „Vila”

Tarja Turunen
Tarja Turunen; foto: Danica Trajković

Krenimo redom. Festival „Vila” je zamišljen kao trodnevni događaj (pozorište, film, muzika, književnost) na kome će se okupiti neke od najznačajnijih evropskih heroina umetnosti u srcu najstarijeg nacionalnog parka Fruške gore. Lepo i pohvalno (a moglo bi da bude i tradicionalno). Po dva muzička nastupa svakoga dana. Mene je put odveo drugog dana do festivalskih bina. Povod? Koncert metal dive Tarje (Tarja Turunen, za neupućene, nekadašnja pevačica finskog simfonik metal benda Nightwish). Sa njom kao frontvumenkom (eh, izraza li) su stekli popularnost. Potom se dogodio za mnoge neočekivani razlaz te postave. Tako je publika dobila dve pojave na sveCkoj muzičkoj sceni.

Ako ćemo iskreno, ja nikada nisam bio u soničnoj ljubavi sa zvukom koji dotična i njen bivši bend isporučuju. No, i jedni i drugi to rade vrlo kvalitetno, a zašto se i ne pomeriti tih 76 kilometara od Beograda & videti koncert. Od tačke smeštaja u centru Vrdnika do mesta događaja, ako se ne ide kolima (a nemoguće je prići, a kamoli parkirati u blizini prostora) potrebno je prepešačiti (ima klupa pored puta) kažu jedno tri i po kilometra. Tada se ukazuju (ah, kako to moderno i fensi zvuči) Fruške terme resort, bre! sa sve hotelom koji radi & još dva ogromna depadansa u izgradnji te poljanom ophrvanom oblakom prašine. Bina je pri dnu, ne bi li svi mogli da vide dešavanja na istoj.

Amira Medunjanin je otvorila muzički deo tog dana sa sve Vojvođanskim simfonijskim orkestrom. Bravo za nju, mene to ič ne dotiče. Dok je Amira pevala svoje sevdalinke, vredelo je potražiti mesto na kome postoji neka hladna tekućina u čijoj je osnovi hmelj. Nekim od prodavaca istog napitka frižideri su otkazali poslušnost. Zastrašujuće, ali to je već ustaljena festivalska priča. Tko ima kilometražu zna o čemu se radi, tko nema, uči se na iskustvu.

I onda, tačno po planu i programu, na povelikom led ekranu velikim logotipom „Tarja“ označen je početak nastupa žene koja je uspela da okupi preko tri hijade ljudi (možda i više?) u podnožju brda. Zvuk savršen. Publika raspoložena. Bend utegnut i tačan do simfonijskog metal milimetra (gitara, bas, bubanj, klavijature, električno čelo). Tarja peva kao zmajica. Pesmom „Dead Promises” je otvoren, ispostavilo se 70-minutni nastup. Sve funkcioniše besprekorno. Set lista je pažljivo pripremljena.

Demons in You” te „Falling Awake” produbljuju put kroz Tarjino samostalno stvaralaštvo. Uz jednu brzu preobuku (dok su članovi benda prikazivali svoje individualno instrumentalističke sposobnosti) i obraćanje publici na srpskom jeziku sa malo više reči od uobičajenog „Hvala“, više nego razigrana i oho-ho raspevana Finkinja se vratila na binu.

Sve pesme koje su ekranizovane putem video spota, ispratile su nastup baš na taj način putem led ekrana na bini. Iako su ti spotovi pretežno „igrani“, deo u kojem Tarja peva je u savršenom sinku sa onim što ona i bend isporučuju sa bine. Nema tu greške bato, a bogami i seko! Usledile su „Tears in Rain” & „Goodbye Stranger” u odličnim izvedbama. Besprekorno i ni na trenutak dosadno. Svi akteri na bini se odlično zabavljaju dok publika uživa u koncertu. Trenutak za opštenarodno veselje je usledio sa prvim, nadaleko prepoznatljivim taktovima pesme „Nemo“, hita znate već kog benda.

Tarja Turunen Festival Vila Vrdnik fotografije Novi SadDiva”, „Victim of Ritual”, „Innocence” i „I Walk Alone” su samo dale povoda za potvrdu kvaliteta (što ne mogu reći za frižidere na festivalskim štandovima) ove izuzetno uigrane šestorke. Obrada (prvobitno snimljena i sa njenim bivšim bendom) jedne od najpoznatijih pesama pokojnog Garyja Moorea (iz njegovog hard rock perioda) „Over the Hills and Far Away” je na furiozan način zatvorila oficijalni deo koncerta. Čak i ja kao dežurni namćor nisam štedeo dlanove, a to mi se ne događa baš često.

Nije se dugo čekalo na sasvim zasluženi bis. Tarja je pokazala još malo novostečenog znanja iz srpskog jezika, dodala još jednu, ipak se videlo emotivnu poruku o muzici, te je šestorka zagrmela za kraj sa „Until My Last Breath”. Ona daha ima, glasa za izvoz, bend bi očigledno mogao da svira još nekoliko sati, ali festivalski nastup je festivalski nastup. I to je bilo to. Sedamdeset minuta kvalitetnog muzičkog programa sa vrhunskom zvučnom & vizuelnom egzekucijom. Šta da se kaže sem Bravo Tarja (& ekipo) Bravo.

Tarja Turunen Festival Vila Vrdnik fotografije Novi Sad

P.S. Za potrebe popunjavanja digestivnog trakta, preporučujem pab sa sve hranom u centru Vrdnika. Ime istog je, hm neću ih reklamirati nisam dobio finansijkse novce za to. Samo ću napisati da je ta ugostiteljska jedinica dobila ime po čoveku koji je poginuo (ako je suditi po jednoj od epizoda iz strip serijala „Alan Ford”, zahvaljujući Grunfovoj grešci) tokom prvog svetskog rata u crvenom trokrilcu.

P.P.S. Ako ovaj festival postane tradicionalan, preporučujem za sledeće izdanje jednu divnu žensku Švedžansku hard rock četvorku po imenu „Thunder Mother“. Jedna je majka, a ova je gromovita!

Autor: David Vartabedijan