Napisao sam u jučerašnjem izveštaju kako je ponedeljak najslabiji dana na Szigetu. O, kako sam se samo prevario! Sudeći prema đuskanju, što mom (gledajte da baš široko shvatite pojam mog igranja) što ostalih posetilaca, ponedeljak je jedan od najplesnijih dana 26. izdanja festivala.
Prvi koncert na kom sam se obreo jeste na Mejn bini gde je nastupala zvezda u usponu Shawn Mendes. Za momčića iz Kanade koji je prošle nedelje proslavio dvadeseti rođendan, nisam nikada pre čuo, a za razliku od Dua Lipe, ne znam niti refren jedne pesme. Ali to uopšte nije važno. Ono što je bitno, jeste da su se snovi tinejdžerki širom sveta ostvarili i da su uz gromoglasne krike uživale u srceparajućiim i romantičnim numerama koje im je isporučio golobradi Mendes. Dodao bih još da nisam bio najstariji na koncertu. Upoznao sam kolegu sa portala terapija.net čija je ćerka zaposela prve redove, a on igrom slučaja zna svaku njegovu pesmu. Bravo, ćale!
Na A38 stejdžu, koji je i ove večeri potpuno preuzeo primat u odnosu na glavnu binu, nastupali su rokerski veterani iz Bafala, Goo Goo Dolls (da, još uvek su živi). U preko tri decenije karijere, najuspešniji singl im je „Iris“ i nikada pre i nikada posle im se nije desio takav uspeh. Upravo sa tog albuma „Dizzy Up the Girl“ izveli su trećinu pesama ukupne setliste, ali sproveli su nas kroz sve faze svog stvaralaštva. Kada se crta podvuče, bio je ovo solidan nastup, a kao što se i moglo očekivati, tokom „Iris“ usledio je opšti singalong.
Zatim sam posetio Plaza Francia Orchestra nastup na World stejdžu. Koliko sam shvatio, dvojac iz benda Gotan Project i atraktivna crnokosa vokalistkinja iz Francuske rešili su da stvaraju nešto što bih lično opisao kao elektro-tango. Dakle, tango ritam je polazna tačka, preko kojih prelaze elektronski bitovi pa, umesto da strastveno plešete ovaj zavodljivi ples i da razmenjujete ruže sa partner(k)om, ovde se đuska kao na Exitovoj Dance areni. Vrlo prijatnih pola sata pre nego što sam se vratio u A38 šator na možda i najbolji show večeri.
Francuska synthpop senzacija La Femme napravila je jednu od najplesnijih žurki celokupnog ovogodišnjeg Szigeta. Naoružani teškom sintisajzerskim zvukom, masnim bas gruvom, raznovrsnim perkusijama, uz uvek zavodljivi francuski jezik, naročito dok peva preslatka Clemence, ekipa originalno nastala u mondenskom Bijaricu, vodila nas je na putovanje koje je uključivalo njuvejv, psihodelični rok, elektro-pop, surf-rok uz neizbežni yé-yé pop. Šik i elegancija, sofisticiranost i neverovatna energija praćena zaraznim ritmovima glavne su karakteristike ovog benda, njihov kompletan performans je zaista praznik za sva čula.
Nakon njih i definitivno najveće otkrovenje Szigeta 2018. Na Europa stejdžu svirali je nemački orkestar Meute. Kažem orkestar, i to duvački, sve po redu, trombon, tuba, saksofoni, trube, klarinet, ali i udaraljke poput bubnjeva, ksilofona i slično. Međutim, ono što izdvaja ovu skupinu od ostalih ovakvih marching band ekipa jeste da oni sviraju – tehno! Elem, nema di-džeja, već stvaraju tehno ritam direktno na sceni, a posebne deonice naglašavaju limenim duvačkim arsenalom. Najneobičniji rejv na kom sam ikada bio. Ove ljude ću da pratim, pa ako se ukaže prilika da ih posetim negde u blizini, to nikako neću propustiti, što i vama preporučujem.
Zatim povratak na A38 binu na još jednu plesnu sesiju. Švedski kvartet Little Dragon samo je nastavio gde su La Femme i Meute stali. Nominalno, njihov muzički izražaj je elektro-pop, ali prošaran je mnoštvom žanrova poput trip-hopa, soula, R&B zvuka, dream popa i čega sve ne. Predvodi ih Yukimi (iz imena možete zaključiti da je japanskog porekla) koja skakuće sve vreme bez prestanka, a u onom svilenom kimonu izgledala je vrlo interesantno. Na kraju se pridružila svom bubnjaru kako bi zajedničkim snagama trijumfalno zatvorili nastup i publiku ostavili da traži još. Još jedan nastup gde smo potrošili brdo kalorija đuskajući uz catchy ritmove sa severa Evrope.
Nick Murphy fka Chet Faker zatvorio je nedeljni muzički program, barem što se potpisnika ovih redova tiče. U šatoru nas je dočekao mrak i dim, koji se se pogiravali sa svetlosnim efektima i trippy video animacijama na video bimu iza njih kako je koncert odmicao. Rano ushićenje izazvala je moja omiljena „Gold“, ali i druge numere su bile ispraćene glasnim ovacijama. Ne treba ni da vam ponavljam da je i ovo bila plesna avantura, ali, naravno, shodno nekom downtempo soulu, drugačija i laganija. Bilo je lepo posmatrati devojke u publici kako se senzualno uvijaju i njišu u ritmovima koje je stvarao Australijanac i njegov četvoročlani prateći sastav. Savršen kraj jedne od iznenađujuće fantastičnih festivalskih večeri.
