Zvanično prvi dan Szigeta je otpočeo kišom. Iako kratkog veka, kiša je došla kao fino osveženje za posetioce ostrva Obuda. No, do podneva se sve sredilo i tropska vrućina je opet zavladala Szigetom, kao da najavljuje pakleno dobre svirke tog dana.
Čim je vreme postalo lepše, začule su se tonske probe bendova na mejnu. Mejn stejdž je u četiri časa posle podneva otvorio Jake Bugg. Mlađani Britanac je iz Notingema u Budimpeštu doneo svoju viziju indie/folk zvuka. Gomila ljudi raznolikog doba i geografskog porekla je uživalo uz muziku ovog mladog kantautora. Uz pesme poput „What doesn’t kill you“ i „Broken“, ujedinili su se najrazličitiji. Od staraca sa dugim sedim bradama do tinejdžera koji su na letnjem raspustu, svi su uspevali da se opuste uz Buggovu svirku. Sve u svemu, uvertira (ili bolje reći početak uvertire) u veče je prošla savršeno.
Mejn stejdž (čije je puno ime inače „Pop-rock main stage“) je zatim ugostio žitelje grada greha, američki alternativni bend Imagine Dragons. Ova MTV senzacija iz Vegasa je opravdala taj status. U moru zastava koje su u međuvremenu podignute, Dan Raynolds je publikom praktično dirigovao uz „Cha-Ching (Till We Grow Older)“ i „Rocks“, a koncert je postao interesantniji kada se na setlisti našla i Blurova „Song 2“. Momci obučeni u crno su odlično rukovodili atmosferom, a činilo se da svako od njih ima svoj set bubnjeva (ili bar neki element perkusija). Naravno, kraj koncerta je obeležen hitovima „Demons“ i „Radioactive“, a potonja pesma je izazvala delirijumsko stanje kod (uglavnom vrlo mladih) devojaka i momaka u publici. Bend je takođe bio lepo raspoložen pa se, između ostalog, zahvaljivao publici i prethodnom izvođaču. Bio je to vrlo lep gest Dana Raynoldsa i ekipe.
Kada su vegaški indi pop-rokeri završili svoj set, na redu je bio pravi hedlajner mejn stejdža ove večeri – Placebo. Koncert engleskog kultnog alternativnog benda je počeo tačno u pola osam, i to pesmom „B3“, sa skorašnjeg EP-a koji nije najbolje prošao što se kritike tiče. Praktično bez pauze, bend je uleteo u „For What It’s Worht“. Obe pesme su dovoljno razdrmale masu pa je bend odsvirao i „Loud Like Love“, naslovnu pesmu novog albuma. Nakon ovog bloka pesama, kada bi drugi bendovi prešli na sporije „hajpovanje“ publike, Placebo su krenuli u „Every You, Every Me“. Po mišljenju mnogih ovo je njihov najveći hit, pa čudi njegovo pojavljivanje ovako rano. No, ne može se poreći da je ovakav pristup odličan po krajni rezultat, što se videlo po već razjarenoj masi (u najpozitivnijem smislu). Nakon ovog gargantuanskog hita, usledio je blok pesama sa pomenutog novog albuma, kroz „Scene of the Crime“ i „A Million Little Pieces“, u publici su vladali lepo raspoloženje i standardna fan-bend koncertna atmosfera koja je dobila naglu promenu pravca na gore i dodatno ubrzanje već na sledećoj, po svemu sudeći fan-favoritu – „Rob The Bank“. Podignute ruke, udaranje dlanom o dlan u ritmu i skandiranje su samo jezički opis neverovatne scene koju su Molko, Olsdal, Forrest i (prateći bend) Bill Lloyd, Nick Gavrilović i Fiona Brice mogli da vide. Uzajamno darovanje publike i pokazivanje zahvalnosti bendu su u ove večeri doživeli svoje najbolje izdanje. Blok novih pesama je završila „Too Many Friends“, kada je Molko zamolio sve prisutne da telefone ostave po strani, u skladu sa kontekstom s pesme, jelte.
Kada je prikazivanje novih pesama završeno, bend je dobio mračniju notu i kroz „Space Monkey“ i „One Of A Kind“ pokazao da mogu mnogo mračnije da zvuče nego što bi iko očekivao. Kraći povratak albumu glasnom kao ljubav se desio sa pesmom „Exit Wounds“, koja je izvedena nekako ličnije, što je verovatno razlog za njeno izdvajanje iz „Loud Like Love“ bloka pesama. Koncert na kome Molko zvuči kao na albumu je počeo da se kreće prema svom vrhuncu u narednom bloku koji je otpočela pesma „Meds“, sa sve laganim „clean“ introom. Kontrast između laganog uvoda i frenetičnog kraja ove pesme bez premca oslikava Brajanovo stanje svesti iz kog je izašla čuvena pesma o anti-depresivima. Pesma je združena sa najvećim hitom sa tog albuma, „Song To Say Goodbye“. Ovde je Molko zvučao malo čudnije nego na albumu, ali su i masa i bend i njegov androgeni frontmen bili na vrhuncu zadatka. Preko „Special K“, Placebo su došli do „The Bitter End“, završnice regularnog dela koncerta. Broj velikih bendova koji mogu da se pohvale i mestom na listama i ovakvim „rokanjem“ na bini nije preterano veliki. Haos koji nastaje sa Forrestovim bubnjem, Molkovim maničnim vokalima i zujećom gitarom i Olsdalovim čvrstim basiranjem je, prosto rečeno, jezivo dobar.
Nakon kraće pauze, harizmatični alternativci su se vratili sa „Running Up That Hill“, pesmom Kate Bush koja kroz njihovu obradu doživljava novu mladost (pesma, ne Kate Bush). Malo očekivana, za njom je usledila „Post-Blue“, koja je još jednom pokazala da Placebu bolje leže duboki rifovi i tvrđi ritmovi. Za kraj je ostavljena „Infra-Red“ sa albuma „Meds“, koja je ostavila poruku da će nas (publiku, prim. aut.) Brajan i ekipa da nađu sledeći put kada se vrate. Placebo nikoga nisu ostavili razočaranim i može se reći da je publika bila i više nego zadovoljna, iako je koncert bio manje-više festivalska rutina, posebno u odnosu na ono što nas je čekalo na bini A38.
Najveća bina posle „mejna“, A38, je nekih pola sata po završetku Placeboa na glavnoj bini ugostila Milesa Kanea, indie gitarskog heroja današnjice. U sali koja je pred sam početak koncerta delovala malo praznjikavo se u dvadeset do deset stvorila armija ljudi koja je i roudijima dovikivala, aplaudirala i iskazivala opšte oduševljenje. Onog trenutka kada je simpatični Englez izašao na binu, počelo je da se dešava nešto neverovatno. Svaka duša u polu-zatvorenom prostoru A38 je postala jedno sa muzikom. Prvi blok pesama je doneo i hit „Takin’ Over“ koji svoju punu snagu, po svemu sudeći, dobija tek uživo. Kroz dijapazon indie hitova, Kejn i četvoročlani bend su bukvalno s lakoćom iluzionista komandovali atmosferom. Kada su nastavili, sa „Better Than That“, nije bilo osoba koje nisu skakale, igrale i pevale. U slučaju da neko pomisli „Pa, šta, rokenrol svirka kao i svaka druga“, nije zgoreg pojasniti – Kane i ekipa sviraju indie rok koji praktično seva sa bine. Ovde se ne radi o hukovima veličine „Do I Wanna Know?“ kakve rabi njegov drugar i vršnjak Alex Turner, već o malo manje zaraznim melodijama koje na gitari izvodi čovek koji ima „prezens“ na bini kao da je Mick Jagger.
Paralela sa Jaggerom se nastavlja i u kraćem medliju sa „Sympathy For The Devil“ koji krasi pesmu „You’re Gonna Get It“. Scena gde jedan čovek praktično naredi publici od nekoliko hiljada fanova u jednom trenutku čučnu i ustanu svi kao jedan, da bi bubnjar počeo da svira zavodiljivi samba ritam koji je Stonesima pre pola veka doneo imidž satanista. Bend uleti u „Sympathy“, Miles otpeva prvu strofu i refren, onda od Richardsovog soloa napravi svoju melodiju (da ne kažem nešto drugo) i – bum! – Sva energija ovog festivala više nije na mejnu, nije u raznim aktivnostima na koje možete da bacite forinte već u ovom koncertnom prostoru.
Ne lezi vraže, Kane nije završio dominaciju, naime, on je tek počeo sa uspostavljanjem sopstvenih pravila. Preko „Rearrange“ i „Tonight“, bend dolazi do „Don’t Forget Who You Are“ koja je od bine A38 napravila fuzioni reaktor energije. Ovaj deo koncerta je Milesu doneo „Noel Gallagher „Don’t Look Back In Anger“ trenutak kada nije morao da se hvata za mikrofon, jer su jelte, svi u masi skandirali reči pesme u ritmu. Vidno oduševljeni članovi benda zajedno sa svojim frontmenom posle kraćeg jam sessiona ulaze u „Come Closer“, hit sa Kaneovog prvog solo albuma, samoglasnici koji preovladavaju u refrenu ove pesme su bukvalno gromoglasno odzvanjali, Kane nije skidao osmeh sa lica, a publika je i sutra ujutru pevala pesme (po kampu i ostatku festivala). Zvanični dan broj jedan na Szigetu će ostati upamćen po mnogo čemu, ali će se ovaj koncert uvek pominjati kao nešto zaista posebno.
