Četvrti dan mađarskog festivala na ostrvu Obuda protekao je, u najmanju ruku, interesantno. Iako je mejn stejdž obećavao najluđi koncert The Prodigya, dočekalo nas je nešto sasvim drugo. S druge strane, Madness, koji su važili za „filler mesto“ do pomenute elektronske euforije, su napravili svirku koju će svako ko se našao u publici pamtiti još dugo.
Do pojave prvog benda na bini, dan na mejnu je bio ispunjen tonskim probama kojima je dominirao „prozukli“ bas. Čak se i prostorija press centra pored bine tresla kao da je u pitanju neki zemljotres na sredini Rihterove skale. Bilo je jasno da se radi o probi hedlajnera, britanskog elektronskog mastodonta The Prodigy. No, nisu otkačeni Britanci bili jedini Britanci na bini. Današnji sadržaj glavne bine bio je takav da je prosečni slušalac iz publike mogao da zaključi da je na nekom britanskom festivalu – Leedsu/Readingu, Glastonburyu…
U četiri sata posle podneva, nastupio je britanski Bombay Bicycle Club, jedan od onih indie bendova iz Londona koji kao da ne znaju gde konkretno idu sa svojim zvukom, pa se i lako stapaju u ostatak indie scene. Uživo su na Szigetu napravili svirku praktično identičnu ostalim koncertima na turneji. Setlista nije značajno promenjena, bend je sve odsvirao festivalski…uostalom, biti warm-up bend na ovolikom festivalu i nije baš situacija na kojoj bi im iko pozavideo. Setlista od svega 13 (slovima: trinaest) pesama poslužila je svrsi, počevši sa „Overdone“ i završivši se sa „Carry Me“. Za fanove u publici, ovo je bilo dovoljno. Malena masa je uživala u svom omiljenom bendu, mada je sve odavalo utisak da je tu „tek da vreme brže proleti“.
Sledeći na „listi za odstrel pred velikanima“ našli su se Punnany Massif, mađarski hip-hoperi koji su dali sve od sebe da odrade svoje i zagreju masu pred čuveni britanski ska bend Madness. Pred svirku „Ludila“ iz Kamden Tauna se dogodila i takozvana „Color Party“ gde su se svi okupljeni ispred mejna gađali kesama sa bojom u prahu. Ogromna masa je kroz nekih desetak minuta potpuno promenila boju i svi su postali žuti, ružičasti i svetlo plavi, sa ponekim zelenim pramenom kose. Sziget je ovim događajem još jednom pokazao da je jedistven festival u ovom delu Evrope, kada je zabava u pitanju.
Kada su izašli na binu, ska džinovi iz Kamdena Madness su zasluženo dočekani ovacijama. Jednom kada je svirka dobila svoj željeni tempo, spoj energije iz mase i sa bine je bio nezaustavljiv. Suggs (Graham McPherson, po rođenju), Chris Foreman i ekipa su, uličnim rečnikom rečeno – razvalili. Sedmorica „mladih“ na bini su publici poklonili apsolutno nezaboravnu žurku punu džemovanja, zezanja i klasičnog (pomalo zaboravljenog poslednjih godina) „paljenja“ mase. Koncert je otpočeo sa „Noćnim brodom za Kairo“, a kasnije su se ređali hitovi kao „My Girl“ i „My Girl 2“, „Take It Or Leave it“, „I Chase The Devil“ i drugi. Duhoviti Britanci su, naravno, ogroman talas ovacija izazvali možda najpoznatijom pesmom „Our House“.
U publici, inače krcatoj ljudima sa britanskih ostrva (ako se može suditi po njihovim „body make-up“ isticanjima britanske zastave), tokom ovog koncerta nije bilo mirne duše. Svi su igrali i skakali, a najimpresivnija je bila posvećenost koju je ta masa prikazala – u jednom trenutku se, iz dela rezervisanog za osobe sa invaliditetima, paralisana devojka u kolicima sa sve drugaricom koja je gurala kolica, vrtela u krug. Ovaj prizor je presudio korist Madnessa kao grupe večeri. Kada su se nakon završetka regularnog dela koncerta otišli na kraći odmor, publika je skandirala „One Step Beyond“, što je urodilo plodom jer se bend po povratku na binu odmah latio sviranja ovog kultnog ska hita. Koncert je, standardno, završen sa „Madness“, a na licima članova benda se video osećaj ogromne zahvalnosti, koji je donela potpuno „luda“ publika. Istini za volju, nijedna ska svirka se ne može porediti sa ovom koju su pripremili Madness. Boja zvuka klavira, ritam na gitari, bas gitara, boja vokala i saksofona – sve je bilo i iznad očekivanog.
Nakon solidne pauze između bendova, nekako zbrzano i previše spontano, na binu su se popeli momci iz The Prodigya. Poručivši publici da „prodiše“, pesmom „Breathe“, otpočeli su svoj nadaleko poznati elektronski šou. Ili bar nešto što je podsećalo na to. Prvi znaci da nešto nije u redu čuli su se u samom zvuku – vokali su bili bolno nejasni, basevi prejaki (videti početak teksta i priču o tonskim probama), jedino se gitara čula koliko-toliko jasno. Nastavljali su sa „Warrior’s Dance“ i „The Omen“. Vrlo rano se na listi našla i „Smack My Bitch Up!“, kao i „Firestarter“. Od samog starta, kao što je napomenuto, odavao se utisak problema na bini. Maxim, Keith i Liam su, nažalost, rešili da ne prevaziđu prepreke ove večeri i koncert je do kraja protekao vrlo loše za standarde ovog kultnog benda.
Međutim, to se u masi nije osetilo. Bukvalno neprobojna armija ljudi koja se našla ispred mejna nije brinula previše da li se engleskim elektroncima basevi čuju prejako, da li nešto škripi, a ne bi trebalo da škripi… Određena jeza spopadne čoveka kada vidi onoliku masu u transu. Pored ogromnog prostora ispred glavne bine, tu su bili i oni iz VIP dela, oni iz dela za osobe sa invaliditetom, masivnost grupe ljudi na ovom koncertu davala je utisak da se svaka živa duša na ostrvu Obuda sjatila na ovaj koncert. Žurka je bila neponovljiva, i pored pomenutih nedostataka.
Ovaj dan na Szigetu jeste obećavao, ali nisu sva obećanja ostala ispunjena. Ostaje još jedan dan za The Kooks i OutKast.
