Zvanični drugi dan mađarskog Szigeta protekao je u znaku elektronike. Stanje na glavnoj bini je (i dalje) bilo daleko od oduševljavajućeg, a A38 Stage je još jednom zasijao kao glavna muzička atrakcija, doduše, ovog puta sa mnogo manje gitara. Najbolji trenuci ove večeri obeleženi su vrhuncem produkcije zvuka.
Drugi dan je doneo i prvo kašnjenje. Gospođa sestra Theona Greyjoya iz HBO-ove hit serije Game Of Thrones, Lily Allen, svoj koncert je započela nekoliko minuta nakon planiranog vremena. Miljenica indie pop publike se na bini pojavila u farmericama, sada već prepoznatljivom gornjem delu koji pokriva samo grudi i sa bojom kose koja kao da oslikava njen najnoviji album – čitava pojava je bila po malo čudna, zbunjujuća i slatko-kiselog ukusa. Pesma koja je otvorila koncert, „LND“ je nekako uspela da razdrma masu koja je željno čekala ovu indie divu da zasija na bini. Kad smo kod bine, sve je bilo u svetlu njenog skorašnjeg porođaja – gigantske flašice za mleko su bile raštrkane po bini na kojoj se pored Allenove nalazio i bend, kao i plesačka grupa atraktivnih devojaka. Nakon uvodne, Lilly je zapevala „As Long As I Got You“, koju je posvetila svom mužu, koji je, kako reče, kasnio zbog nekog odlaganja prevoza (možda čovek putuje Železnicama Srbije?). Treća pesma, stadndardno za njene setliste, bila je čuvena „Not Fair“. Niko u publici nije ostao ravnodušan pa se igralo i vrištalo (shodno refrenu pesme), a žene svih uzrasta su u publici osetile nešto što ih je povezivalo sa kantautorkom.
Pošto u pitanju nije „greatest hits turneja“, usledila je „Hard Out There“ sa novog albuma. Publika je reagovala poprilično dobro, s obzirom na to da ni sama pevačica nije zadovoljna novim albumom. Kroz miks starih i novih pesama, sestra jednog od najomraženijih likova „Game of Thronesa“ je došla i do obrade benda Keane, „Somewhere Only We Know“. Vrhunac koncerta dostignut je na škakljivoj „Fuck You“, koja je označila i kraj regularnog dela. Na bisu je britanska šarmantna indie gospođa izvela „The Fear“ i „Smile“. U publici nije bilo razočaranih, ali se primećivalo da su posetioci bili hardkor fanovi pevačice. Izgleda da hedlajneri, što su poznatiji, imaju sve manje strpljena da se bave promenom setliste, pa je ovaj koncert lako uporediv sa svim ostalim na njenoj turneji.
S druge strane, za razliku od bledog utiska sa glavne bine, opet je spasilac večeri bila već pomenuta A38 bina. Tačno u šest sati, pred najvernijim fanovima nastupio je Fink, koji uživo, blago rečeno zvuči božanski. Ok, u pitanju je kantautor iz Engleske, „O čemu se radi?“ pitate se dok čitate izveštaj. Fin Greenall uživo, sa svojim bendom, zvuči kao što bi, recimo, The National trebalo da zvuči uživo. Taj tip indie rok muzike definitivno treba da ima svog predvodnika u ovom čoveku. Pomalo čudan raspored na bini (bubanj nije iza, već skroz levo) i svedenost po pitanju izgleda rezultuju vrlo intimnom atmosferom. Na Szigetu, na A38 bini, ova intimna atmosfera delovala je kao nešto što dolazi sa oblaka. Gitare, glas i bubanj su u svakom taktu „ubadale“ emocije prisutnih, pa je kroz „Perfect Darkness“, „Wheels“, „If Only“ i neizostavnu „Berlin Sunrise“ ovaj engleski kantautor svoje fanove dirao tačno po onim žicama koje će biti odgovorne da im ovaj koncert ostane u dubokom pamćenju.
Dva sata posle početka koncerta Lily Allen na mejnu, počeo je koncert britanskog muzičara Bonoboa na „a-trideset-osmici“. Postoje koncerti koje ćete pamtiti samo za sebe, po svom najličnijem oduševljenju, a postoje i oni koje ćete pamtiti po neverovatnoj želji iz publike i još neverovatnijem odzivu toj želji sa bine. Ambijentalni Britanci su ispred nepregledne mase (koja se sastojala od ljudi iz svih delova sveta, čemu svedoče susreti sa komšijama iz BiH, Hrvatske, pa raznim žiteljima Nemačke, Holandije, Francuske, Italije i slično) održali performans koji je uticao na sva čula. U bilo kom trenutku ovog koncerta bilo je moguće zatvoriti oči i otići negde daleko. Spektakularno osvetljenje koje je sa bine šaralo po publici uklopilo se savršeno uz chill trenutke „Cirrusa“, koji je otvorio koncert, „Towers“, koju je sam Bonobo najavio kao pesmu sa najnovijeg albuma, a zatim se našalio da bi bio red da izbaci novi. Prateći bend koji ga prati na turnejama još od 2004. godine je odradio svoj deo posla vrhunski. Vokali pevačice su se poput hladnog vetra prenosili koncertnim prostorom, dok su zavodljivo mračni bas i saksofon pratili ritam ovog „depresivnog fanka“, kako ga neki opisuju. Prava poslastica za čulo sluha, reklo bi se.
Produkcijski, ovaj koncert je bio daleko ispred svega do sada viđenog na glavnoj bini Szigeta, na kojoj je, u trenutku kada su Bonobo (a.k.a. Simon Green) i društvo demonstrirali kako elektronska muzika može da pogodi pravo u dušu, svoj koncert održavao Macklemore. Reper iz Sijetla je čak ponavljao neke od pesama, a cela stvar je delovala pomalo prenaglašeno. Na koncertu Bonoboa, nije postojalo ništa što bi moglo da naruši atmosferu. Iako u pitanju nije gitarski bend ili regularni rokenrol izvođač, publika je sa oduševljenjem koje se retko viđa van rok koncerata svaku pesmu ispratila gromoglasnim ovacijama. Čak su i popularne zastave našle svoje mesto pod „krovom“ ove bine. Nakon nekih sat vremena i dvadesetak minuta, koncert je završen sa „Transits“ i „Know You“. Publika je ostala oduševljena, a bend i sam Green su više puta izrazili zahvalnost vernim fanovima.
A38 stejdž je zatim ugostio belgijskog izvođača Stromae. Ovaj harizmatični Belgijanac, ruku na srce, i nema dodirnih tačaka sa rok muzikom, ali, po svemu sudeći, ima nešto što je svim glavnim gitarskim bendovima falilo na glavnoj bini – iskrenost. Naime, Stromae svoju muziku izvodi vrlo zdušno, ma koliko se ona oslanjala na razna softverska rešenja. Autor hita „Alors on Danse“, koji je našao svoje mesto u prvom delu koncerta, preuzeo je masu ljubitelja elektronike od prethodnog izvođača i svoj koncert učinio jednim od najvećih spektakala na ovogodišnjem Szigetu. Na početku treba napomenuti da je njegov set trajao oko sat vremena, ali i da je za to vreme mladi Belgijanac masu podigao na noge, izazivao ovacije (koje je i zaslužio).
Iako je pesmama „Ave Cesaria“ i „Peace or Violence“ u sasvim dovoljnoj meri dokazao da ume da napravi i te kakav šou, Stromae je svoj koncert krunisao aktuelnim hitom „Papaoutai“, negde pred sam koncerta. Karizma i iskrenost nisu jedina stvar kojom ovaj Belgijanac barata, a da fale današnjim izvođačima. Za razliku od rok izvođača, na ovome mogu da mu zavide kolege iz elektronskog tabora – Stromaeve kompozicije se ne oslanjaju na repetitivnost, već na melodijske i ritmične „hukove“ koji su servirani sa merom. U izvođenju svog aktuelnog „Papaoutaia“, kojim je otvoren bis, Stromae je nastupio u odelu kao na spotu za numeru, a impresivni LED ekrani koji su upotpunili događaj na koncertu su se u koloritu prikaza poklopili sa njegovim odevnim predmetima. Od njegovog moćnog glasa, preko igračkih poteza do same muzike, sve je odisalo originalnošću i određenom harizmom koja ovog izvođača zaista izvlači iz mora elektronskih umetnika današnjice. Retko kome za rukom polazi da stvara komercijalno uspešnu elektronsku muziku, a da pritom ostane dosledan sebi. Stromae je sve prisutne uverio da nikako nije još jedan u moru istih. U publici nije bilo slobodnog milimetra, a masa je konstantno s oduševljenjem skandirala.
Drugi dan Szigeta je protekao u senci elektronske muzike, što, po svemu sudeći i nije tako loše. Današnja ponuda izvođača ima dosta da pruži i u segmentima koji se ne tiču gitarske muzike, ako joj se da šansa. A trebalo bi.
