Na veliko zadovoljstvo svih fanova, veliki birmingemski sastav Editors 2020. godinu provodi na turneji na kojoj promoviše svoj best of album „Black Gold„. Pošto je publika dosta podeljena oko puta kojim se bend iz godine u godinu razvija, ova turneja bila je sjajan povod za sve da prisustvuju koncertima na kojima će se teško dogoditi da ne bude odsvirana neka od njihovih omiljenih pesama, jer su set liste vrvele od hitova iz svih perioda. Za lokaciju održavanja koncerta u ovom delu Evrope izabran je Zagreb i prostor Doma sportova, čija mala sala se pokazala kao izvrstan izbor organizatora, iako su se prvobitno gotovo svi fanovi zapitali zašto nije izabran veći prostor.
Satnica je ispoštovana s neverovatnom preciznošću, tako da smo u 20:00 na bini mogli videti predgrupu koja prati Editorse u toku ove turneje – belgijski post pank bend Whispering Sons. Svoje putovanje s hedlajnerom počeli su 30. januara u Parizu, a poslednji nastup na ovom turu bio je upravo u Zagrebu, gde su se ubedljivim nastupom otpisali iz ovog osmokoncertnog niza. Muziku ovog benda krasi mračna gotičarska atmosfera, utegnuti, repetitivni i precizni bubnjarski ritmovi koji povremeno zvuče kao da su proizvedeni od strane ritam mašine, a ne živog čoveka, ali najveće oružje leži ipak u glasu i pojavi frontmenke sastava Fenne Kuppens. Dok je gledate na bini pomislite da će iz nje izaći neki piskavi i ženstven glas, a onda vas ona iznenada ošamari takvom dubinom na kojoj joj može pozavideti i Andrew Eldritch iz Sisters of Mercy.
Kostimografska odluka sastava, takođe je pun pogodak, s obzirom na to da su svi obučeni u crno osim pevačice koja sija u ogromnoj muškoj košulji, dok samouvereno vlada pozornicom i magnetski privlači poglede publike. Autentičnosti im nikako ne manjka, iako se nalaze na veoma klizavom području post panka, gde se lako može skliznuti u već viđene obrasce. Reklo bi se da ovaj bend veoma lako može postati budući hedlajner velikih festivala.
Posle pola sata intenzivne svirke (što je možda bilo i prekratko) Whispering Sons napušta binu, a tehničari gotovo u istom momentu počinju s nameštanjem bine za glavni bend. Velika pohvala za organizaciju, što je sve bilo u skladu sa zakazanim satnicama i što publika ni na šta nije morala preterano da čeka. Oko 21h na binu izleću Tom Smith i bend i započinju nastup pesmom „An End Has a Start„, ali s velikim tehničkim problemima, koji su rezultovali u potpunom neskladu glasnoće pojednačnih instrumenata i neuklopljenosti vokala u muzičku pratnju. Ipak, zabrinutost zbog zvuka nestaje već s početkom naredne pesme „Bullets“ posle koje sve postaje kristalno jasno i puno, a Tomov glas zvuči skladno i magično kako smo navikli od njega kako na studijskim snimcima, tako i na koncertima.
Setlista je bila napravljena tako da je svako mogao naći svoj komad raja, ali suština uspešnosti nastupa ležala je i u nekim drugim stvarima osim u samom izboru numera. Njihov redosled je bio tačno takav da vam nijednog trena nije postajalo dosadno, nijednog trena vas bend nije nasilno uvlačio u određeni stil iz svoje karijere, već vas je neprestano animirao različitim sadržajima i izmenjenim aranžmanima. Pun pogodak u pogledu aranžmana pesama, bio je kad je dozvoljen predah ostatku benda kako bismo čuli pesmu „Weight of the World“ koju nam je izveo samo Tom na gitari i pokazao kako pesme Editorsa zvuče u svom iskonskom obliku, potpuno ogoljene od ostatka sastava, onako kako su verovatno zvučale u toku svog nastajanja u intimi njegove sobe (ili gde god da ih stvara).
Sam Tom Smith je ono što bi svaki umetnik trebalo da bude – predan svom osećaju, zahvalan na svom talentu koji nesebično deli s drugima, iskren u svakom tonu i reči koje izlaze iz njegovih usta i trepere u njegovim glasnim žicama, spontan do granice da je spremam da izgleda čak budalasto i smešno, nenametljiv, ali dovoljno samouveren da pleni lepotom i čvrstinom, iako izgleda da će se svakog trena raspasti pred vama. Takođe, prijatan oku i objektivu, čak i kad je samo stajao u mestu, pevao i svira svoju visoko podignutu gitaru, jer se svaka njegova emocija u toku nastupa jasno ocrtavala na njegovom licu. U momentima kad nije imao instrument u rukama leteo je svuda po bini i podizao energiju, kako u publici, tako i svojih saboraca na bini.
Što se tiče atmosfere u publici, ona je bila nekako hladna do momenta dok bend nije odsvirao pesmu „Violence“ koja je neočekivano, kao jedna od pesama novijeg datuma, pomerila prisutne na tribinama, koji su do tada nepomično sedeli i posmatrali koncert. Posle ove stvari sve je eksplodiralo od neprestane razmene energije s obe strane i više nije bilo nikakvih padova.
Najdivniji deo koncerta, ipak je bio sami bis. Prepoznatljivim akordima na klaviru počinje „Racing Rats„, a publika po prvom tonu prepoznaje ovu kultnu stvar i iz sveg glasa je do samog kraja peva. Posle toga sledi poletni gitarski rif pesme „Munich“ koja je naterala noge svih na parteru da igraju, dok na tribinama više gotovo niko nije sedeo. Za sam kraj, ostavljena je prva pesma s drugog albuma „Smokers Outside The Hospital Door“ tako da se na neki način u Zagrebu sve završilo onako kao je počelo na tom izdanju. Osvetljene postaje veoma intenzivno i puca od strobova, a ceo bend daje sve od sebe i ostavlja prisutne fanove s vilicama na podu, pod najjačim mogućim utiskom na samom kraju, ne štedeći svoje instrumente i glasove.
Da su mogli da sviraju još jedan bis, mogli su bez problema, jer gotovo niko nije hteo da mrdne iz hale posle kraja ove pesme, jer je ostao zakucan u mestu i zbunjen da su Editorsi imali toliko snage da posle dugog i intenzivnog nastupa izvedu ovakvo zakucavanje.
If a plane were to fall from the sky
How big a hole would it leave in the surface of the earth?
Iako ne možemo biti sigurni koliku će rupu avion ostaviti posle pada na zemlju, jedno je sigurno; Editorsi su uspeli da sve nas koji smo bili na njihovom nastupu ostave pod jakim utiskom, takvim da ćemo mu se uvek rado vraćati u mislima.
