U nekadašnjem beogradskom Domu sindikata, sadašnjoj MTS Dvorani, nastupili su najdivlji slatki (i vatreni) plodovi jugoslovenskog rokenrola, legendarne Divlje Jagode. Povod za ovaj koncert bio je jubilej benda u vidu čak 45 godina postojanja, što je bilo sasvim očekivano obeležiti u vrlo posebnom i čak teatralnom maniru.

Lokacija koja je odabrana za to je zasigurno mač sa dve oštrice. Kako odiše kulturom i gospodstvenošću, ova dvorana bila je sasvim prikladna za događaj ako gledamo samo njegovu svečanu stranu. No, kako se radi o grupi koja „praši“ rokenrol, nezgodan deo je bio nemogućnost da se stvori ona slobodarska atmosfera, gde smo okruženi samo jedni drugima, a ne stolicama koje nas ograđuju i ne dopuštaju da se u potpunosti saživimo sa onim što se odvija ispred nas. No, s obzirom da se radilo o ovakvoj godišnjici, možda je akcenat i trebao biti na gore pomenutom, naročito imajući u vidu da su Jagode odavno ušle u opštu kulturu muzike na ovim prostorima (a i šire).

Uz simboličnih 20 minuta kašnjenja, koje uvek za cilj imaju eskalaciju uzbuđenja i nestrpljenja publike (naravno uspešno), jagodični plodovi su se rasuli po sceni i otvorili nastup kako drugačije nego sa „Motorima“. Iako su takva poređenja možda i nepotrebna, nije zgoreg reći da ono što je za ceo svet jedan „Smoke on the water“, to su za nas na Balkanu baš ovi Motori. Rif koji je obeležio album, bend, generacije, čitavo jedno vreme – i ni sad, posle četiri decenije od svog nastanka, ne jenjava u svojoj žestini i svežini, pa ni kad se izvodi po verovatno milijarditi put. Većina prisutnih je maltene od prvog tona bila na nogama, jer sedenje je nekako neprirodno u ovim okolnostima, stvori onaj osećaj da nešto tu ne štima.

Nakon turiranja kojim nas je „izbombardovao“ najveći hit, samo su nastavili da se nižu i ostali – „Čarobnjaci“, „Morison“, „Metalni Radnici“, blago iz dekade obojene euforijom. Ono što je momentalno „ubolo“ oči, odnosno uši, nesumnjivo je perfekcionizam i zadivljujuća forma u kojoj se ekipa nalazi. Sead Zele Lipovača, kao osnivač i neuništiva gitarska mašinerija, ni posle toliko decenija ne gubi ni trunku svog entuzijazma, poleta, ljubavi i strasti prema onome što radi. Mladolikost koju mu često komentarišu evidentno svoj izvor ima upravo u ovome, a eliksir snage i mladosti se izgleda krije u žicama, trzalici – i Floyd Roseu. A nesumnjivo da mu i njegovi saborci pomažu svojom mladalačkom energijom i svežinom.

Prvi od brojnih gostiju na bini bila je pevačka legenda iz Kragujevca i čuvenih Osvajača, Zvonko Pantović Čipi. Svojim specifičnim visokim vokalnim deonicama, upotpunio je sa Liviom Berakom novu verziju pesme „Sama si“ (inače snimljenu sa Žanilom Tatajem, koji je bio član grupe tokom devedesetih), a takođe su izveli i svoj nedavno snimljeni duet „Vanila i znoj“. Uz tople prijateljske zagrljaje pri Čipijevom odlasku, dodatno su zagrejali atmosferu i nastavili da nas sprovode kroz ovu voćno moćnu noć. Dve nežne ljubavne numere, „Dobrodošla, ljubavi“ i „Zbog tebe, draga“, samo na kratko su nas primirile dok nas ponovo nisu kolektivno digli na noge uz „Sve iz inata“, „Autostop“ i „Kap po kap“. Uz kratak bubnjarski solo kojim nas je „isprevrtao“ Emil Kranjčić, došao je i trenutak za pravu gitarsku egzibiciju u vidu rokenrolizovanog „Turskog marša“. To je bio trenutak kada su se ambijent i muzika savršeno stopili, a Zeletovo vanserijsko umeće bilo neprikosnoveno potvrđeno i zapečaćeno – maestralno.

Na binu se ubrzo popeo i drugi (uslovno rečeno) gost, originalni pevač, Toni Janković. Uz svoju karakterističnu boju glasa, neokaljanu i čistu, poveo nas je putem dalekih staza prošlosti i odveo do samih početaka benda. U toku večeri čak šest traka sa prvog albuma je bilo odsvirano, među njima i epohalne neizostavne balade „Jedina moja“ i „Krivo je more“, koje su izazvale mnoge parove na ples (čak i u ne baš adekvatnom prostoru za to), kao i požudna, kako joj i samo ime kaže, „Želim da te imam“. Tu se umetnula i jedna nova lagana stvar, „Plave noći bez tebe“, i podsetila nas da grupa ne samo da slavi jubilej, već i dalje aktivno stvara novu muziku.

Gotovo nadrealan solo na klavijaturama kojim nas je „izrešetao“ Damjan Deurić je u više navrata stvorio utisak da smo deo pravog svetskog dešavanja i da trebamo biti ponosni što smo tu. Vrhunsko baratanje instrumentom, vidno potkrepljeno muzičkim obrazovanjem, bio je više nego dobrodošao začin u ovom rokenrol koktelu koji se mnogo bolje „smućka“ kada su njeno veličanstvo, klavijature, takođe prisutne. Dalje su se nizale „prljava“ divljezapadna „Ulica na lošem glasu“, „Vodarica“, „Ne želiš kraj“ (ne želimo), „Marija“, a potom je usledio verovatno najemotivniji segment u vidu jednog posebnog gosta.

Dok se Toni većinski skromno, u svom stilu, ponašao otmeno i suptilno odavao utisak koliko mu je drago što je tu, ipak je osoba kojoj je, bez premca, bilo najdraže i najemotivnije što je sinoć stupila na binu bila još jedna pevačka legenda, Mladen Vojičić Tifa (takođe pevač Jagoda, sa kraja osamdesetih). Prekaljena vokalna zver je iskusno zgrabila mikrofon i, uz gotovo histeričnu dobrodošlicu publike, krenula da peva najpoznatiju baladu iz ere sa njim – „Zauvijek tvoj“, što je dočekano burnim ovacijama, nadasve usled njegove pojave. „Pojurili“ su nas i „Konji“, a Tifa je uz par vrlo srdačnih i osećajnih izjava napustio scenu, nakon dugog i iskrenog zagrljaja sa Zeletom i izraženom dubokom zahvalnošću na svemu (da, otela se i po koja suza, što je potvrdilo Liviovu rečenicu sa početka, da je ljubav srž svega).

Vatrena završnica se približavala, a zna se da se ono najzapaljivije čuva za poslednje minute, kada je glad obožavalaca prilično utoljena, ali i dalje ima prostora za dezert koji će da stavi tačku na i (ili pak to pretvori u „BIS, BIS, BIS?!). Bombastična „Let na drugi svijet“ nas je i lansirala na drugi svet, onaj u kojem vladaju samo zakoni rokenrola (gde se dele karte za taj raj, kad smo već kod toga?!). „Ciganka“ i plod ploda, „Divlje Jagode“, okončale su zvaničan deo večeri, koji uvek ima tu nesrećnu ulogu da loše glumi kraj, iako se zna da će se on srećom odložiti još malo. Uz još jedno obraćanje publici, kojih je bilo u par navrata, Zele se svima od srca zahvalio na dolasku i bivanju uz bend kroz sve ove godine i decenije, a usledilo je i fotografisanje kako bi se ovi neprocenjivi trenuci ovekovečili i prosleđivali budućim pokolenjima. Bitno je napomenuti i da je ceo koncert bio sniman, te da će biti i zvanično objavljen kada dođe vreme za to.

Uz očekivane vriske koji su se orili celom halom, nakon kratke stanke, na mračnu binu izlazi basista, Andraš Išpan, i takođe prezentuje fantastičnu virtuoznost, izvodeći „Tokatu i Fugu u D-molu“ i poigravajući se sa žicama na veličanstven, majstorski način. Ekipa se po poslednji put vratila na stage da nam još jednom zamiriše kroz svoje note, a u vrućem finalu to su učinili sa volšebnom „Šejlom“ i, očekivano, reprizom „Motora“, koji su se ovaj put zaista odvezli bez šanse da nam se ponovo vrate – ali samo u okviru ove večeri.

Jedna od suštinskih stvari koju je Zele izjavio je da za ovaj bend priča nije uopšte tekla lako i glatko, naročito na početku. Time nas je sve podsetio (pojedine i uputio) koja je samo snaga, istrajnost, volja i ljubav potrebna, tačnije neophodna, da bi se grupa poput ove pre svega održala, potom zadržala, i na kraju i dalje bila relevantna, cenjena i poštovana. Ipak, ne može se oteti utisku da bi sinoćnji spektakl bio u potpunosti zaokružen da su se kao gosti pojavili još neki, nekadašnji krucijalni članovi, koji su im ogromnim delom obeležili karijeru (prvenstveno tokom osamdesetih godina iliti njihovog zlatnog doba), ali, možda će to ipak, na potencijalnu radost mnogih, da se desi u okviru nekog drugog znamenitnog jubileja (nada umire poslednja, zar ne?).

Ove Jagode su možda isprva rasle tiho, i možda je tek nešto rose pratilo njihov put, ali u međuvremenu je njihov rast otišao daleko više nego što su i oni sami tako davno mogli da zamisle (ili pak jesu?) – a put im prate nebrojene hiljade i hiljade ljudi širom sveta (podsetimo da je čak i mlad švedski sastav Enforcer obradio upravo „Let na drugi svijet“). Bend koji je krenuo da svira klasičan rok, okrenuo se prema heavy metalu što je u to doba bilo revolucionarno u Jugoslaviji, inkorporirao i elemente glam/hair zvuka i imidža, otišao u inostranstvo i nastupao u legendarnom Marquee klubu, sarađivao sa svetskim imenima i, pored svega toga, do današnjeg dana ostao veran i odan sebi, bez ikakvog skretanja sa puta – izgleda da bi se u rezimeu ovog izveštaja sve moglo svesti na tri jednostavne reči: iskrenost, principijelnost i neumoljivost. Do narednog deljenja plodova sa daščane krošnje, neka nam od ove noći svima ostane slatki ukus, u baš svim čulima.