Teško je sabrati finalne utiske sa jučerašnjeg performansa Grime, uz podršku Pustoši u Atom Akademiji jer, iako je muzički deo, barem na površini, bio i više nego zadovoljavajući, glasnoća i manji organizacioni propusti su učinili da ceo događaj izgleda ne tako savršeno.
Za početak, o dobrom – Pustoš su, uostalom kao i uvek, izbacili jak, energičan set, koji je bio utoliko moćniji zahvaljujući još jednoj gitari Aleksandra Čačije, sa umetničkim imenom Grobokoza. Mladi novosadski gitarista dopunio je zvuk benda još jednom dimenzijom, učinivši da stvari sa prvog albuma zvuče masivnije i impresivnije na sceni.
Iako je energija bila na zavidnom nivou, naročito pri kraju liste, a bend zvučao uigranije nego ikada, kako se prostorija punila, a zvučnici bili sve bliže, postajalo je jasnije da će se zvuk sa bine neminovno stopiti u jednu nerazbirljivu galamu. Srećom, repertoar Pustoši se odvija srednjim tempom, dajući pojedinačnim instrumentima kakav-takav prostor da se izdvoje, ali ova okolnost nije slutila na dobro za Grimin rapidni, blast beatovima krcat pristup. Bez obzira, Inđijci su svoj posao odradili sjajno, zagrejavši masu, i predstavivši novog člana, koji je uspešno prošao vatreno krštenje.
Ali, kad tad, sve je moralo da popuca po šavovima. Za početak, neki su nosioci karata, navodno, bili odbijani na ulazu zbog manjka kapaciteta. Mesto je zaista bilo krcato, što je postajalo sve primetnije svakog sledećeg minuta polučasovne pauze pre izlaska benda na scenu. Važno je naglasiti da, prazan prostor između setova dolazi u paru sa rutinskim kašnjenjem zbog tehničkih problema, potvrđujući već hiljadu puta viđenu situaciju gde se na postavljene satnice pre gleda kao na sugestiju, negoli konkretan raspored kojeg se treba pridržavati. Sve u svemu, izuzetno nezavidna situacija, kako za bend, tako i brojnu publiku.
Konačno izašavši među banere sa logotipom i drugu atributiku, ubrzo nakon atmosferičnog uvoda, sa gitarskim flanger efekatima i reverbom, koji istovremeno evocira interludije Immortala, kao i svakolike Agalloch-izme, bend je uleteo u pravu mećavu, sa rifovima koji su virovito lebdeli prostorom, stvarajući neviđen energetski naboj. Osećaj izgubljenosti u samom oku zimske oluje prenešen je verodostojno, dalje potkrepljen izgledom članova benda, odevenim u tamne robe, ruku i lica u potpunosti prekrivenih crnom bojom. Vizuelni doživljaj zaokružen je prepoznatljivim maskama, koje simuliraju izgled vijugave kore kakvog starog hrasta, igrajući na notu pradavnih legendi i iskonske magije nepristupačnih sibirskih stepa.
Kako se vokal konačno uključio u priču sredinom prve pesme, nakon razrešenja tehničke nesuglasice, klasični black metal skrim, poduprt retkim čistim vokalnim deonicama, odjeknuli su prostorijom, upotpunjujući doživljaj, i stvarajući pravcati zid zvuka. Naravno, delimično se ovaj kvalitet pravda užasnom akustikom lokala, gde prava disperzija zvuka jednostavno nije dostižna. Tako, ritam artiljerija, koja je, tamo gde je bila prisutna, „jela“ svaku moguću nijansu, preuzela centralno mesto u večerašnjoj paleti, ostavljajući jako malo mesta rifovima da zablistaju svojom glacijalnom oštrinom. A kada se ovo drugo konačno i desilo, bliže kraju seta, zvuk je bio do te mere režući i neprijatan, da je jedina realna prilika za normalno slušanje bila u hodniku pored, što bi opet koštalo prisutne upečatljivog vizuelnog doživljaja.
Aspekt, koji se, doduše uvereno probijao kroz tehničke nedostatke, jeste sjajno uvežbano prisustvo benda na sceni – glavni vokalista Vilhelm bi se saginjao ka publici, zloćudnim pogledom odmeravajući adepte iz prvog reda, a onda, kada bi stvari utihnule u još jednoj od brojnih melodijskih deonica, stao pravo, u pozu mrtvaca, i blago spustio glavu, poput šumskog duha koji je klonuo u večni san. Upravo ovakvi mali detalji predstavljaju ono što „prodaje“ jedan bend publici, i odvaja najbolje od onih koji su samo dobri.
Nastavljajući melodičnu, na tremolima zasnovanu, rusku rifologiju u maniru bendova Путь (Put’) i Elderwind, braća Vilhelm i Morbius, zajedno sa session-muzičarima, oslikali su pravu britku sibirsku zimu – rifovi su zapomagali posebnim melodijskim tragizmom, dok je tresak bubnjeva odmeravao snage sa publikom, koja je uskočila u jednu od brojnih šutki. Kovitlac emocija, skačući iz melanholičnih uvodnih deonica u niži registar, gde se prirodni elementi sukobljavaju za prevlast. Iz romantičarske opijenosti beskrajnom prirodom, uvećanom do fantastičnih proporcija, pa sve do drevnog zla, koje ne mari za ljudske prilike, bend je o koncu svoje turneje zaista pokazao kako se, čak i u spartanskim uslovima, može prirediti dobar i bogat doživljaj.
