Navikli smo na sjajnu svirku kada koncertna agencija Resetor organizuje događaj. A kada su najavili dolazak jedne od vodećih grindcore/death metal imena današnjice – Suicide Silence – u Dom omladine Beograda, nismo očekivali ništa manje od standarda koji je Resetor samom sebi postavio. I nismo se razočarali.
Sa oko pola sata zakašnjena, binu malog kluba Doma Omladine prvo zauzima death/thrash sastav Marica. Iako su nastupali pred malo malobrojnom publikom (pozdrav za deo publike koji je stigao na koncert na vreme ali je zato odlučio da bleji u hodniku DOBa), to nije sprečilo Nišlije da prirede najbolji mogući šou. Vokal Marko Jocić sve vreme se šalio sa publikom i iako je publika najčešće hladno reagovala na njega, održao je sjajno raspoloženje svih 40ak minuta koliko su svirali.
Nakon kratke pauze na binu izlazi All The Arms We Need. Tek je sa njima se atmosfera zahuktala, a i dobar deo publike je sada ušao u klub. Ovaj subotički bend postoji već devet godina a iza sebe jedan album i dva EP-a. Publika je posebno dobro odreagovala kada je bivši vokal ovog sastava, Boris Đerman, izašao na binu i izveo jednu pesmu sa bendom koji sa osnovao. Negde pri kraju njihovog seta, basista Igor Hadžalić je preskočio ogradu i prolazivši u sred publike fizički ih je podelio kao Crveno more na dve polovine kluba, te je nekoliko sekundi kasnije nastala najveća šutka koju je klub Doma Omladine video u skorije vreme.
Na binu potom izlaze i poslednja domaća podrška te večeri- Instead Of a Kill. Oni su definitivno imali najveću podršku publike te večeri i tokom njihove svirke je pao čak i jedan stejdždajv. Pevač Jovan Dorkin demonstrirao je zavidne vokalne sposobnosti i diverzitet glasovnih mogućnosti dok su izvodili stvari sa svoja tri albuma.
Konačno su na red došli i zvezde večeri- Suicide Silence. Nije mnogo vremena prošlo dok nismo sačekali ove američke velikane deathcorea. Pevač Hernan Hermida, odnosno, Eddie, bio je odlično raspoložen i poprilično pričljiv. Pokazao je da ume da kaže „Hvala“ i pitao je nekoliko puta da li je to pravilno izgovorio, a i molio je publiku da, kada stejdždajvuju, pokušaju da preskoče ljude u prvim redovima kako se niko ne bi povredio.
Pesme je posvećivao ljudima koji vole da konzumiraju marihuanu, a posebno onima koji su u tom trenutku bili mrtvi navareni. Napomenuo je kako ne treba da mu se oduzima mikrofon, nego da pevamo glasno tako da nam mikrofon nije potreban. Naređivao je publici da skaču, moshuju, circle pituju, i slično. U svakom slučaju, mnogo priče između pesama.
Ozvučenje je sve vreme bilo sjajno, možda malo prejako za tako mali prostor, ali svakako na vrhunskom nivou. „Rečeno nam je da će ovo biti mala svirka, ali ja ne vidim ništa malo ovde, hvala vam“, zahvaljivao se Eddie hvalivši i gostoprimstvo i publiku. Kako i ne bi kada ceo klub sada skače, moshuje i znoji se. Ređaju se „No pity for a coward“, „Cease to exist“, „Fuck everything“ i neizostavni „You only live once“. Na poslednjoj pesmi Eddie pokušava da crowdsurfuje, ali ipak se na pola puta predomislio te se samo spustio u publiku. Neverovatno je koliko se čovek agresivno borio da zadrži mikrofon, iako se niko iz publike nije posebno otimao za njega. Neće ti ga niko pojesti, opusti se. Nakon poslednje pesme Eddie je ipak pokazao da nije mrgud već je sve pozvao sve na after party.
Ovim eventom je metalcore zajednica još jednom uspostavila svoju dominaciju i u posećenosti ali i u privrženosti koncertima. Dokle god ima entuzijasta poput Resetora možemo očekivati mnogo koncerata velikih imena, te da se Srbija ponovo ozbiljno stavi na muzičku mapu kada je u pitanju ovaj i slični žanr. Rečima Eddieja- „Serbia is not shit, Serbia is THE shit“.
