Treće, i poslednje veče Changeover Belgrade festivala, u skladu sa za tako kratko vreme utemeljenim nivoom kvaliteta, ostaće upamćeno po nastupima nekih od najboljih, eksperimentalnih ali i težih, izvođača kakvih našoj sceni zaista fali. Da se u tom pogledu stvari menjaju, govori i činjenica da su neki, prevashodno ruski muzičari sa festivala doneli odluku da, zbog neizvesnosti u svojoj zemlji, barem za sada ostanu u Srbiji. Iako je nemoguće nedvosmisleno shvatiti ovakve drastične odluke – ipak, ti ljudi su prinuđeni da ostave svoje živote i najbliže, a našoj sceni definitivno neće škoditi ovaj dašak svežeg vazduha.

Jedna od prvih svirki večeri dogodila se u Elektropioniru, gde je nastupio bend koji se predstavio sa „Dobro veče, mi smo novi srpski bend – Inturist“. Inturist (Интурист) je zapravo ruski bend, ali je u novim svetskim okolnostima i dolaskom frontmena Jevgenija Gorbunova u Beograd bend dobio i srpsko izdanje. Pa je tako za bas gitarom čuveni Dule Petrović (Eyesburn, Plejboj, Fish in oil,…), bubnjar je Uroš Kiš (Bas i stega), a saksofon je svirao još jedan Rus, Sergej Kramčevič, koji je na Changeover festivalu nastupio više puta i sa različitim projektima i sastavima.

Inturist su imali prilike da svoju muziku predstave krcatom Elektropioniru, koji je jako dobro reagovao na tu mešavinu fanka, ska, post panka i mnogih drugih žanrova. U svoj toj gunguli, delovalo je kao da svirka svakog trenutka može da izgubi kontrolu i da se raspršti na sve strane, ali su sva četvorica, hodajući po tankoj liniji, uspevali da održe kontrolu u svom setu. Ritam sekcija je vozikala, saksofon pojačavao atmosferu žurke, a Jevgenij sa svojom gitarom i pevanjem na ruskom, kome se po izrazima lica moglo videti koliko je lično proživljavao svaku pesmu, prosto je vodio glavnu reč.

Iako poprilično siguran u sebe dok svira i peva, Jevgenij je dobijao vidne napade anksioznosti kada je publici trebalo da se obrati na engleskom, sa najsavršenijim i beskrajno simpatičnim „rašan-ingliš“ naglaskom. Publici se nekoliko puta na kratko obratio i na srpskom, a ostaje da se nadamo da će ovaj bend zaživeti u Beogradu i na duže staze, jer za ljubitelje te vrste zvuka, prave žurke posle kojih teško da će biti ravnodušnih.

Jedna kraća pauza kasnije, i na scenu je stupila grupa hrvatskih noise rockera sa shodno štrokavim nazivom, Nokti. Kako ih je jedan od prisutnih opisao, zvučali su baš kao „kada bi grebanje po školskoj tabli zvučalo dobro“. Sa raspuštenom disonancom na gitarama, frenetičnom, prkosnom ritam sekcijom, i tonom delaya i feedbacka na vokalima, momci i devojka su, činilo se, povukli uticaj od Swansa iz „Filth“ doba.

Kada smo nešto kasnije popričali sa njima, sumnje su se definitivno opravdale – nadahnuće kultnim This Heat i Virus, između ostalog, doprinelo je razvoju razuzdanog zvuka, koji je u regionu kriminalno nezastupljen, i zaslužuje mnogo više pažnje. Za sve ljubitelje distorzije, kratkih, eksplozivnih stvari i pankerske mrakčine, ovo je definitivno bilo veče za pamćenje, iako je definitivno trajalo prekratko.

Nakon zagrebačkog brutalizma, pravo iz Viljnusa na binu su iskočile Marija, Viktorija i Benadeta iz benda Shishi, pa je žurka uz ove tri razigrane i raspoložene Litvanke okupane u šljokicama mogla da počne. Većinu pesama vozio je disko ritam na basu, ali se u njihovoj muzici, koja se generalno može svrstati pod neki indie, moglo čuti i dosta retro elemenata iz različitih perioda. Veliki plus za ovaj bend je i to što sve tri često pevaju u glas, ali je podjednako dobro zvučalo i kada su se u pesmama nadovezivale jenda na drugu.

Muzika koju izvode nije preterano kompleksna i inovativna, veoma svedena i jednostavna, ali u isto vreme i veoma efektivna, radeći publiku i terajući je da ne stoji u mestu. Posebno zanimljiv trenutak bio je kada su najavile svoju pesmu „Happy Birthday“ i kada su istakle da je ne posvećuju predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, koji je dan ranije napunio 70 godina, što je izazvalo veoma pozitivne ovacije u Elektropioniru.

Ubrzo potom, u intimnoj atmosferi kluba Dim, dogodilo se nešto što se zaista može opisati samo kao duševno pročišćenje, nakon tri večeri provedene u pankerskim rovovima. Ann-Lisett Rebane i Katariina Kivi, dve tihe devojke poreklom iz Estonije, pokazale su da hrabrost nije stvar čiste pojave, već se može ispoljiti na kreativan i transformativan način, kroz muziku. U interesantnom kontinuitetu sa estonskom tradicijom, ove umetnice, u okviru svog projekta Duo Ruut, preuzele su zaostavštinu svoje kulture u vidu kannela, podvrste citre, ali na način koji je, kako tvrde, „potpuno pogrešan“.

U prijateljstvu sa vokalno savršeno harmonizovanim adaptacijama narodnoh priča, poema i magijskim pojanjima, stari kannel je odveć zaboravio na tradicionalne štimove, jer devojke njegov zvuk menjaju korenito uz pomoć gudala koje čini da zvuči kao sitar, i zadajući ritam palicama za bubnjeve, pored zaobljavanja oštrih tonova malim crvenim peškirom. Dim je bio krcat očaranim slušaocima i, kako je zvuk mamio osmehe na lica, svako sledeće preplitanje božanstvenih glasova je bilo praćeno gromoglasnim aplauzom. Najbolja tradicija je, zna se, uvek bila transformativna.

Priliku da zatvori program festivala u Dimu dobila je Katalonka Marina Herlop, koja je pred beogradsku publiku izašla u solo izdanju iako nekada nastupa i u pratnji benda. Marina je nastup izvela u cugu, bez pauza između pesama, povremeno ostavljajući publiku zbunjenu, koja nije znala kada sme da reaguje, ne bi li poremetila ceo koncept. Glavna okosnica koncerta bile su klavijature sa zvukom čistog klavira i njen glas. Uz osnovu klasične muzike, u koju su se povremeno ulivali dream pop i poneki minimalni bitovi.

Tokom celog nastupa delovalo je kao da je bila u zanosu, omađijana svojom muzikom, ali je istom tom magijom začarala i dobar deo publike koja je ceo nastup ispratila sa neverovatnom pažnjom, pogledom zakucanim za Marinu, nestrpljivo iščekujući šta će novo da im ponudi. A nudila je mnogo. Marina je demonstrirala i svoje glasovne sposobnosti, šetajući se od tihog šapata, do emotivnog puštanja glasa u završnicama pesama. Kada nije bila za glavnim klavijaturama, prelazila je za svoj eksperimentalni set, gde su bile manje klavijature koje su služile za efekte, kao i drum pad sa unapred nasnimljenim najrazličitijim zvucima.

Seckajući svoj uglavnom dreamy nastup, prenaglašenim udarcima u pad ubacivala je element iznenađenja, od kratkih, ali odsečnih ekeltro elemenata, preko zvuka elektro bubnjeva, pa sve različite zvonjave i mnogih drugih efekata. Iako je često delovala kao da je u ulozi, maksimalno koncentrisana na svoj nastup, Marina ipak nije uspevala da sakrije osmeh, koji je često igrao na njenim usnama, kada su iz publike dopirali veoma glasni i apsolutno zasluženi aplauzi i ovacije.

Spuštajući se u podzemlje KC Grada po poslednji put za veče, publika se nakon, kako se pročulo, fantastičnog koncerta Marcel Gidot’s Holy Crab, koji su takođe imali najbogatiju ponudu sjajnog mercha, našla u zaista nezavidnoj situaciji. Stotinak ljudi obrelo se u zarobljeništvu notorne disaster jazz organizacije, Džezbollah. Anonimni zlotvori nisu nameravali da svoje taoce puste pre jednog dobrog ispiranja ušiju, i svoju misiju su ispunili fantastično, sigurno privukavši pažnju mnogih obaveštajnih službi.

Zabranjene gitarske tehnike i drum fillovi, zajedno sa halal iregularnim taktovima, ilegalno uvezenim pravo iz pustinjskih bunkera, bili su obogaćeni režućim, pištećim i kiselim klavijaturskim deonicama u kojima su, nema sumnje, bile skrivene mnoge subliminalne poruke i strateški značajne informacije. Hipnotisani i konvertovani zahvaljujući idealima svete misije, bivši nevernici su kao jedan tresli glavama, te ovaj put nije bila potrebna ni prinuda oružjem.

Priča se da je ovaj materijal nedavno počeo da cirkuliše na crnom tržištu i u fizičkom obliku, i verovatno strahujući od policijske intervencije, Džezbollah su ubrzo pobegli sa mesta zločina, ali ne pre nego što su u glave prisutnih usadili ideju revolucionarnog revolta. Borba je odložena, rat se, na svim frontovima, nastavlja.

Pred sam kraj, publiku su obradovale skopske komšije iz screamo/post-hardcore benda YÖU. Sada bogatiji za još jednog gitaristu, bend je zaista pokazao da vole ono što rade svim srcem, što se moglo videti u njihovom napetom, snažnom i, važno je naglasiti, gnevnom sviranju. Bubnjarka je, razbijajući kick i snare, bez mikrofona, vikala u nebesa, podigavši gordo glavu gore, iako uopšte nije morala, dok je ostatak benda, unoseći realnu emociju u emo-melodije i vokal, svirao stare stvari sa debija „We Sing the Blues“, ali i nov materijal, koji još uvek čeka da bude objavljen.

Pasioniranom hardkoru nije trebalo dugo da preraste u šutku, iako prostor KC Grada za to i nije najpovoljniji, te se haos mogao videti u kadrovima raznih boja, zahvaljujući osvetljenju, koje je bilo takvo, da je akcentovalo udarne momente u svakoj od pesama. Ritam i lead gitara učinili su da stare stvari dobiju na punoći i gruvu, a promaljale su se i eklektične reference na druge bendove u žanru. Sve u svemu, publika je jasno stavila do znanja da je bend dobrodošao nazad bilo kada, i ostavio jak utisak da će novi album biti još moćniji i emotivniji.

Festival je u ova tri dana (reportaže sa prve i druge večeri) obuhvatio pedesetak bendova, mahom iz Rusije, odakle su i sami organizatori. Publika je takođe dobrim delom bila iz Rusije, a nakon nastupa bilo kog ruskog benda na festivalu, mogli ste da primetite članove ostalih bendova kako im prilaze da se pozdrave. Neki su izgledali kao da se dugo nisu videli, a po izrazima njihovil lica delovalo je kao da su zadovoljni što su u Beogradu dobili priliku za neki novi početak.

Situacija u svetu je, u najmanju ruku, nepredvidiva. Nemoguće je proceniti da li će ovi bendovi biti u Srbiji još sedam dana, ili još nekoliko meseci ili godina. Ali bar dok su tu, ovo je jedna idealna prilika da istražite jednu novu scenu, neke nove bendove koje pitanje da li biste ikada u životu imali prilike da čujete. Duboki underground druge države. Zakačite šta radi Connected Agency, ovo bi mogao da bude tek početak jedne lude priče, nastale kao posledica još luđih događaja u svetu.

 Autori: Nikita Šestak i Uroš Matović