-

Naslovna Reportaže Stanley Clarke Band i Flat Earth Society – Dva naizgled suprotna senzibiliteta na BJF

Stanley Clarke Band i Flat Earth Society – Dva naizgled suprotna senzibiliteta na BJF

Stanley Clarke Beogradski Jazz Festival Beograd Kombank dvorana
Stanley Clarke Band / Foto: Nemanja Đorđević

Već u holu Kombank dvorane odjekivao je groove iz sale. Poslednji posetioci utrčavaju u dvoranu s kartama u rukama i uleću u već krcatu salu. Stanley Clarke, legenda basa, sam po sebi jazz standard, sa svojim šarenolikim bendom već od prve pesme vlada atmosferom i diriguje celom publikom. Gromoglasan aplauz pozdravlja izvođače nakon svake pesme i solaže. Bez obzira na tempo, tematiku i intonaciju, grupa zanosi publiku. Ovaj bend je sačinjen od pretežno mlađih članova, dok Clarke kao starešina zauzima centar bine i stvara gotovo opipljivo raspoloženje koje struji kroz prostor. On podjednako majstorski vlada i kontrabasom i bas gitarom, a ostatak grupe ga ne prati, već savršeno dopunjava. Zahvalio se u jednom trenutku svima koji su došli, pa predstavio grupu: Beku Gochashwilija na klavijaturama, koji s njim svira od svoje šesnaeste godine, Camerona Gravesa na drugim klavijaturama, violinistu Evana Garra, uz komentar da je on iz Detroita gde su pravili dobra kola. Poseban utisak ostavljaju Salar Nader, perkusionista koji staložen u turskom sedu na platformi na bini i svira tablu, par doboša uobičajen u bliskoistočnoj muzici, ponekad ih prateći i glasom, i Shariq Tucker za bubnjevima, koji je stihijskim pokretima svirao iz takta u takt. Ova dva, naizgled suprotna senzibiliteta, podjednako divljaju notama i stvaraju podlogu za ostatak benda, sve dok u solažama i sami ne preuzmu scenu. Sebe je Clarke predstavio kao Louisa Armstronga koji se vratio iz mrtvih. Poručio je da su došli da ljudima srca ispune ljubavlju i muzikom, pošto ionako već ima previše mržnje u svetu. Publika je tu ljubav apsolutno osetila i ljubavlju uzvratila kroz vriske i aplauze, kao i praćenje ritma tapšanjem. Muzika je iznedrila raznolika osećanja pretežno sedeće publike, koja se ili njihala u svojim sedištima ili hipnotisano u njih utonula. U prolaziima su se ljudi tokom celog koncerta kretali i ispunjavali ga i konstantno menjali reljef sale.

Stanley Clarke Beogradski Jazz Festival Beograd Kombank dvorana

Ceo koncert dobio je drugačiji ton kada se Clarke vratio na bas gitaru nakon što je većinu prvog dela koncerta proveo na kontrabasu. Promena se dogodila upravo na obradi pesme Clarkeovog idola, Charlesa Mingusa, Goodbye Pork Pie Hat, posvećenoj Mingusovom prijatelju, saksofonisti Lesteru Youngu. U toku te pesme, zvuk, note, pažnja publike, sve dobija neku finalnu i epsku dimenziju, ali ujedno najavljuje i kraj koncerta, kao što je te 1959. sama kompozicija značila i Youngov kraj. Uprkos finitnosti večeri, publika ostaje podjednako uključena poslednje tri pesme predvođena vaskrslim Lujem Armstrongom. Tapše i ustaje dok se bend vraća na bis i ostaje da igra uz celu pesmu, pokušavajući da je što duže zadrži i produži još koji sekund. Clarke poziva publiku, koja i dalje igra, da se pridruži pevajući zadatu deonicu od par jednostavnih nota. Završivši deonicu, bend se slika s publikom i ovaj put definitivno odlazi.

Stanley Clarke Beogradski Jazz Festival Beograd Kombank dvorana

Clarke i ekipa se sklanjaju, a bina se zatim sprema za sledeću tačku ove večeri, belgijski moderni big bend Flat Earth Society, još jedan kontrastni senzibilitet.

Flat Earth Society samim svojim imenom najavljuje svoju ekscentričnost. Ova grupa donosi skroz drugačiju atmosferu sa sobom i samim svojim izlaskom na binu pravi presek večeri. Publika se znatno smanjila i ostali su samo pravi znalci ili najizdržljiviji. Članovi FES su šarenolika masa i čine naizgled nespojivu skupinu, sve dok ne počnu da sviraju, kada zajedno, poput mehanizma neke kompleksne mašine, boje prostor skroz drugačijim nijansama od Clarkeovog benda. Podjednako živahni i duhoviti, Belgijanci su odveli publiku u skroz drugačije kutke jazza i uvukli u najdublje ambise avangarde, ispunjene orkestriranim haosom, kricima pauna, cvrkutom ptica i poetskim recitacijama. Virtuozitet im nije manjkao, što je svako od članova i pokazao izlaskom na prednji deo bine i skretanjem pažnje na svoju solo deonicu. Posebne pohvale za maestralnog trianglistu koji je vešto uveo Rich Man’s Blues. Prvi deo koncerta je upravo bio posvećen satirom upućenom velmožama. Na taj način su se i oni nadovezali na Clarkeovu pouku o ispunjavanju srca ljubavlju i muzikom, a svojim delima osudili one koji ih pune isključivo materijalnim.

Ova dva izvođača, dva (pretežno) instrumentalna benda, nastupivši jedan za drugim, pokazali su dve krajnosti jazz spektra, ali istovremeno i pronašli dodirne tačke tih krajnosti, i to porukom, ritmom, melodijom ili harmonijom. Na kraju krajeva, ujedinila ih je njihova ljubav prema svom pozivu, kao i duh fanova u pred kojim su sinoć nastupili.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe