Iz jedne perspektive, sintagma „dva pića na ulazu“, koja je prožela maltene svaki razgovor o ovogodišnjem Beer Festu možda i nije tako strašna – zasigurno bi dobar deo posetilaca, čiji je broj ove godine zaista bio pozamašan i premašio sva subjektivna očekivanja, ionako u nekom trenutku ispunio tu kvotu prirodnim sledom okolnosti. Ali to ne menja činjenicu da ovakva politika itekako isključuje dobar deo platno manje sposobne publike, zbog čega je najava ovih nazovi-ulaznica naišla na krajnje neprijatan odjek u široj javnosti zajedno sa, čini se, sada već neizbežnim festivalskim balastom aplikacija i kojekakvih kartica. Na kraju, ipak, „internet nije radio“, te je narod nažalost morao da uživa u programu, besplatno. Činjenica da stvari funkcionišu kako treba samo kada nešto organizaciono pođe po zlu govori sama za sebe.

Srećom, nastupi na glavnom stejdžu su u praksi zaista zvučali pohvalno. Massimo i Nipplepeople pružili su fine performanse za različite ciljne grupe i u tom pogledu ništa nije falilo – iako, glasi čuvena mantra, prisustvo više imenitijih stranih izvođača stvarno ne bi nikom škodilo. Pored Tommy Emannuela, koji je nastupao prve večeri, ove godine smo imali jedinstvenu priliku da čujemo one-hit-wonder downtempo/drum & bass sastav, Kosheen, koji se ranih 2000-ih probio u etar na krilima matične bristolske trip hop scene.

To što imaju najviše dva-tri prava hita, međutim, ne menja činjenicu da su pružili zaista sjajan performans, pre svega zahvaljujući gromovitom, istaknutom vokalu frontvumenke Siân Evans, koju su pratili živi bubnjevi, gitara i backing traka. Ono što, pored njene direktnosti licem u lice, odmah obara s nogu je činjenica da fantastično vlada binom, praveći krugove energijom nervoznog tigra, skačući i interagujući s publikom obraćanjima koja su uvek umesna i traju taman koliko treba. U jednom od takvih, Siân je naglasila kako je naš glas krucijalni instrument u zadovoljavanju životnih potreba, i kako moramo naučiti da ga koristimo u svakoj  prilici – jednostavno, ona jeste Glas sa velikim G, i njena namera je da principe zajedništva i zbližavanja ovim svojim „instrumentom“ učini dostupnim svima koji su voljni da slušaju.

Set, koji je trajao tačno sat vremena prošetao je slušaoce kroz celu njihovu diskografiju otpočevši, pomalo neobično, istoimenim openerom sa osrednje ploče „Damage“ (2007). Ipak, ova stvar je predstavljala solidan uvod u zvuk benda, koji trenutno obitava negde na raskršću pop rocka, breakbeata (semplovani ritam brejkovi sa starih fank i soul ploča, rekonstektualizovani u elektronskoj muzici devedesetih) sa nijansama trip hopa (hip hop bitovi, mračna urbana atmosfera i vokali pozajmljeni od savremenog R&B-ja), uz nešto veći afinitet prema bombastičnim, otvorenim refrenima.

Shodno ustaljenoj logici, nakon eksplozivnog uvoda, atmosferu je bilo potrebno spustiti, čemu je poslužila „Resist“, sa njihove prve, i najvažnije ploče (2001), na kojoj je odmah bila očigledna glavna mana ovog nastupa – potpuno odsustvo basa. Iako su sve pesme generalno bile izvedene solidno, stvorivši gustu bristolsku atmosferu, a neke od njih, poput „Boy in the Picture“ na kojoj Siân gostuje u originalu, uspešno sakrile manjkavi donji registar iza bogatog bita, snažan osećaj da nešto nedostaje je ipak prožimao ceo set. Srećom, publiku to nije preterano zanimalo, zato što je „Hungry“, takođe sa „Resist“ albuma, zvučala jednako poletno kao i original iz 2001.

Dosadnjikava i skakutava radio-rok pesmica „All in My Head“ je, hvala rasplakanim nebesima, prošla brzo, opet, pokazujući najslabiju stranu njihovog repertoara, koji je, prateći prokletstvo propratnog albuma, regresirao u pop rock vode. Ovo je, retrospektivno, bio dosta zbunjujuć gest za bend čiji su osnivači, Mark „Markee Substance“ Morrison i Darren „Decoder“ Beale, obojica potekli iz mahom andergraund elektronskog miljea, svojevremeno iznedrivši fantastične solo EP-jeve – da ne pominjemo činjenicu da je Mark jedan od suosnivača RuffNeck Ting, jednog od izvornih jungle/D&B klubova, i ujedno kultne izdavačke kuće. Neka mi ljubitelji UK elektronike devedesetih budu svedoci u pogledu nužnosti ove digresije – Kosheen posle 2001. godine više nije „onaj pravi“. Srećom, bend nikada ne da da se ovakve misli zadrže predugo, prešavši u drugoj polovini na samo „meso“ svoje diskografije.

Empty Skies i (Slip & Slide) Suicide vratile su duh devedesetih, od kojeg su Mark i Darren inicijalno težili da pobegnu kroz Kosheen – iako prezasićeni D&B zvukom, ipak nisu mogli da se odviknu od kulture semplovanja, te je naročito prva od ovih dvaju traka razvalila apsolutno ubitačnim brejkbitom. Nažalost, zbog živih bubnjeva nije bilo mesta za „Vilhelmov vrisak“ muzike – čuveni „Amen break“ iz kultne trake od The Winstons, koji je dvojac svojevremeno aktivno (zlo)upotrebljavao – ali je ovo zasigurno bila najbolja sledeća opcija. Naposletku, starije pesme su nastale u, i pisane za klupski ambijent, ali srećom, tu su poslednji albumi, koje zvuče sasvim umesno u festivalskom kontekstu, te je uvodni kurs u prljavi bristolski electro house house publika uspešno prošla kroz „Dependency“.

Nakon značajne pauze, i iskreno dirljivog „This is for you – it’s always been for you!“ od strane Siân, publika je uskliknula uz prve tonove glavnog hita, „Hide U“ zbog kojeg je, postoji sumnja, veliki deo slušalaca i došao. Sličnu reakciju dočekala je i zaključna „Catch“, uz koju su svi prisutni pevali jednoglasno, stvarajući atmsoferu pravog zajedništva koja je Beer Festu bila očajnički potrebna. Da je postojala mogućnost (a sigurno jeste), set bi verovatno bilo svrsishodno završiti nečim osim još jedne u nizu nebitnih Siâninih kolaboracija, ali sigurno je moglo gore od prosečne dubstep stvari „Louder“. Svakako, mala cena za mogućnost slušanja stvari s prvog albuma uživo.

Na kraju dana, Ušće možda nikada neće moći da parira gustoj atmosferi počivših bristolskih jungle klubova, ali je ovo bila jedinstvena i nezaboravna prilika da oprobamo zalogaj najkreativnije i najbolje scene u elektronskoj muzici, verovatno ikada. Ipak, ovakva vrsta elektronske muzike najbolje zvuči u studijskoj varijanti, stoga odvojite sat vremena i učinite ovaj zgodno tmuran dan posebnim, tako što ćete izvrteti „Resist“ u celosti.