Četvrtak veče je za većinu fanova metal muzike bio rezervisan za druženje sa rado viđenim gostima u Srbiji, brazilskim metal bendom Soulfly. Da je interesovanje zaista veliko svedočio je veliki broj ljudi koji su na ulazu pokušavali da nađe kartu viška jer je koncert očigledno bio rasprodat, ali i poprilično dugačak red u kom je moralo da se čeka kako bi se ušlo na koncert.
Lepo je bilo i to što je veliki broj fanova Soulfly došao i pre nego što je zakazan glavni nastup kako bi ispratio nastup predgrupe. Ova uloga pripala je sveže formiranom beogradskom sastavu Stomp, sazdanom od većini fanova metal muzike u Srbiji poznatih muzičara. Frontmena benda Jovana Dorkina mogli smo da slušamo kao frontmena mnogih metal bendova (Magma, Instead of a Kill, Draconic…), ritam sekciju čine Dejan „Kaja“ Ćuruvija na basu i Dejan Miljković na bubnjevima (obojica su bivši članovi bendova Last Thrill i Goodeyeclosed), zatim gitarski dvojac koji čine Dragan „Lala“ Vitas (ex Hitman) i Nemanja Kojić Kojot kome zaista nije potrebno posebno predstavljanje.
Ono što predstavlja posebno ubojito oružje ovog benda je kontrast, ali i skladnost Dorkinovog i Kojotovog glasa. Dok Dorkin predstavlja jednu ozbiljnu metal mašinu koja može u treptaju oka da provuče kroz sve slojeve metal vokala, Kojot tako može da donese jednu prijatnu melodiju i opuštanje donoseći pop senzibilitet numerama. Svirka ovog benda je utegnuta u potpunosti, ali su nažalost u nekim momentima taj utisak kvarili problemi sa zvukom jer su gitare zvučale preglasno, pa su duboki tonovi ostajali pokopani u miksu.
I Dorkinov vokal je često ostajao pokopan gitarama, ali ono što definitivno nije ostalo u magli je njegovo prisustvo na bini i van nje, jer se zaista dao sve od sebe da pokrene uspavanu masu koja je poprilično nezainteresovano čekala Soulfly. Skakao je na ogradu, bodrio svoje saborce na bini, provocirao prisutne da su aplauzi super, ali da moramo „da počnemo da se dešavamo“.
Posebnu poslasticu za prisutne predstavljala je numera „Sister“ benda Eyesburn, koju je Stomp izveo zajedno s Nenadom Živićem, bivšim frontmenom sastava, koji je originalno i otpevao ovu pesmu. Do tada mirna publika ipak nije mogla da ostane imuna na brzu gitarsku završnicu ove pesme pa se konačno dogodila i prva ozbiljnija šutka ove večeri. Posle Stompa u publici počinje da raste nestrpljenje, ali se ono zahvaljujući dobroj organizaciji poprilično brzo završava.
U trenutku kad je prva nota odjeknula Soulfly preuzeo potpunu kontrolu nad atmosferom. Uz moćan i odlučan početak pesme „Back to the Primitive„, i usprkos manjim tehničkim poteškoćama sa zvukom, publika je eksplozivno reagovala. Počinju odmah skakanja i šutke u prvim redovima, a pod je podrhtavao pod silinom koju je bend prenosio na svoje obožavaoce.
Frontmen benda Max Cavalera je bio vidno raspoložen, posvećen u potpunosti svom instrumentu, ali još više posvećen tome da što više pokrene masu ispred sebe, koja je na svaku njegovu komandu vojnički odlučno, bez ikakvog razmišljanja reagovala. Zvuk se već popravlja na „No Hope = No Fear“ i počinju još veća komešanja u prvim redovima i veoma brze i agresivne šutke.
Na pesmi „Downstroy“ spoznajemo moć bubanjara benda, Maxovog sina Ziona Cavalere, koji je virtuozno svirao i prolazio kroz svaki prelaz i promenu u ritmu kao nožem kroz puter i time pokretao lavinu u publici i šutku u koju su mnogi uletali maltene naglavačke, glavom tamo gde neko ne bi smeo ni nogom. Max ovo primećuje i aktivira prvi circle pit u toku nastupa.
Onda kreće potpuna sumanutost uz pesmu „Frontlines“ u kojoj zbog brzine pesme Max povremeno ostaje bez daha, ali u njegovoj trenutnoj slabosti svi prisutni postaju svedoci maestralnog scream vokala basiste Mikea Leona, koji je prebacivao publiku u neki gotovo black metalski svet, ulivajući jezu u kosti. Najmoćniji momenat se desio kad su on i Max u poslednjem refrenu počeli da smenjuju scream i growl stvarajući jednu potpuno haotičnu atmosferu, koja je priličila ovoj i muzički i po tematici teškoj pesmi.
Posebnu pažnju kod svih fanova privukao je dobro poznat intro pesme „Prophecy“ u tok kog su se prvi redovi razdvojili na dve strane gradeći ogroman krug u sredini i čekali prvi gitarski rif kako bi se odlučno zaleteli jedni u druge. Piva i vode lete u vis, kose se razleću, čak se u šutki može videti i nekoliko vidno mlađih fanova koji se bore sa znatno krupnijim „protivnicima“. Prosto je mnogima bilo teško da odole ovakvoj zvučnoj i scenskoj eksploziji. Još kad se na sve to doda Max koji neprekidno potpiruje vatru, poziva na skakanje, pevanje i circle pit prosto nema izbora nego da radite kako vođa kaže.
I stvarno je u toku celog koncerta delovao tako, kao vođa jednog velikog metal plemena koje je došlo na isto mesto gajeći podjednaku ljubav prema muzici i njenoj isceliteljskoj moći. Plemenu koje je tu došlo da zaboravi na sve ono komplikovano što čeka iza „zidina“ i prepusti se tim surovim rifovima, uživa u bolu koji ponekad proizvede oštrina udarca od činele, „žrtvuje“ svoje glasne žice kako bi se osetilo slobodnim i do gole kože se oznoji u komešanjima u šutki ili skakanju.
Bend je nastavio da razvija s novim i starim pesmama pa smo tako u narednom setu čuli veliki hit s albuma „3“ „Seek N Strike“ smešten između dve nove pesme „Superstition“ i „Scouring the Vile“ i mora se priznati da se nimalo nije osetilo da između tih pesama stoji 20 godina razlike jer su sve tri gotovo stopile jedna u drugu. Takođe, publika je podjednako dobro reagovala na sve tri.
Kako bi mogli da nasumične skrimove realizuju onako kako dolikuje pesmi „Bleed“ Maxu se na bini pridružuje njegov posinak Ritchie Cavalera koji je potpuno preuzeo ulogu frontmena na bini. Bez okova gitare i stalka leteo je svuda okolo, unosio se u facu prvi redovima, a njegov glas je doneo još jedan sloj celom izvođenju i doveo do toga da Max i Mike dodatno podignu volumen svojih glasova u pokušaju da isprate moć njegovog glasa koji se bez problema probijao kroz svu gitarsku buku.
S narednim pesmama Max se podsetio svojih starih bendova pa publika dobija dve poslastice jednu u vidu „Refuse/Resist“ od Sepulture i drugu u vidu „Wasted Away“ sastava Nailbomb, da bi se zatim nakon kratkog instumetnalnog predaha uletelo u „Eye for an Eye“ koju je Max doveo do toga da u refrenu gotovo potpuno postane pesma publike, da bi u samoj završnici celu salu pretvorio u navijačku grupu koja je zajedno pevala aleeeeeee, ale, ale, ale, Soulfly, Soulfly.
A onda i muzički i vizuelno postaje sasvim jasna ta slika plemena i plemenskog vođe u toku pesme „Tribe„. Većinski do pojasa razgolićeni muškarci koji su do sada jurišali jedni na druge, iz sve snage se boreći sami protiv svih, sada su svi zajedno u krugu igrali busajući se u prsa i imitirajući neku vrstu plemenskog plesa ili rituala. Većinski se na njihovim licima sada nalazio osmeh i oduševljenje uprkos bolnim i besnim grimasama koje su ih do tada krasile.
Ipak, brzi udarci doboša daju znak da je ipak vreme za „novu borbu“, pa udarci u grudi postaju sve jači, krug se deli na dve strane, ponovo na licima počinju da se pojavljuju izazivačke grimase, a Max pušta moćan krik iz grla koji dovodi do ponovne, verovatno najmasovnije i najagresivnije šutke koja se do tada desila. Kakva promena u samo par sekundi.
U toku završnice pesme na bini se pojavljuje čovek koji je prethodno nastupao sa bendom Stomp, a koga su svi prisutni očekivali da se u nekom trenutku pridrži Soulflyju, Nemanja Kojić Kojot. On i Max se grle s osmehom od uveta do uveta, evidentno srećni što ponovo dele binu u Beogradu. Max je samo kratko zapitao Kojota je li spreman i počeo da peva „Get Up Stand Up“, a Kojot se bez okolišanja prvo glasom, a onda trombonom pridružio ovoj pesmi.
Neverovatno je kako Kojot u mnogim bendovima i situacijama ima sposobnost da se uklopi, ali da ostane potpuno svoj. Jer kad čujete taj glas, a tek taj zvuk trombona vi znate da je to Kojot bez obzira koji bend ili muzička podloga se nalaze iza njega. Lepo je bilo slušati tih 6 minuta džemovanja koje se spontano iz regea razvijalo u jednu masnu gruvčinu.
U toku izvođenja ove pesme je bilo interesantno kada je Max pozivao nekoliko puta da se ugase svetala na bini, što nikako nije dopiralo do onoga do koga je trebalo. Binski tehničar je pokušavao da uperi svetla ka miks pultu kako bi dao do znanja da Max to želi, ali je na kraju ipak morao preko galerije da pretrči kako bi direktno to saopštio.
U tom trenutku je Max u nemogućnosti da dobije ono što želi zamolio Kojota da zamoli za uslugu, i kako je Kojot to izustio „problem“ je rešen, a Max je zamolio publiku da uperi svetla sa svojih telefona ka bini, što je rezultiralo jednom popriličnom magičnom atmosferom u toku solaže na trombonu. Izgleda da je ipak Maxu ipak trebao jedan plemeski poglavica da bi se ovaj njegov zahtev realizovao, srećom Kojot je bio na pravom mestu u pravo vreme.
Došlo je vreme da pleme još jednom pokaže koliko sluša svog vođu kada je Max zamolio sve u publici da čučnu kad je započeo uvodni rif numere „Jumpdafuckup„. Tenzija je rasla svakog trenutka dok se cela Amerika nalazila u čučnju, čak je gitarista Mike DeLeon nekoliko puta morao da daje znak da se ljudi strpe, a onda je usledilo gromoglasno JUMPDAFUCKUP i sve kočnice su bačene u zaborav. Svi u sali su bili na nogama, odskakala od poda koji se osetno ugibao pod njima, ali u nemogućnosti da stanu dok je Soulfly mleo i mleo iz dela u deo pesme.
Posle snažnog zakucavanja bend se zahvaljuje publici i napušta binu iako su mnogi stajali još uvek u sali očekivajući da će biti nastavka. Ipak jarka svetla i pojačavanje muzike na razglasu daju do znanja da je to sve što nam je Soulfly pripremio. Verovatno je u nekom trenutku taj bis i trebalo da se dogodi, ali po svemu sudeći je bend osetivši zalet i kom se publika našla odlučio da ipak ne pravi preveliku pauzu, već odlučno isporuči sve što je spremio.
A iskreno, i dali su sve od sebe, pa teško je reći da su publici ostali bilo šta dužni. Ovo je bio jedan od onih retkih koncerata na kojima je atmosfera bukvalno bila zapaljiva kako na bini tako ispred nje i to je ono što će posetioci pamtiti, bez obzira da li je njihova omiljena pesma odsvirana ove večeri. Samo ostaje da se nadamo da će nam u ovom sjajnu doći ponovo što je pre moguće.
