Obasjan svetlima reflektora dok čuka tvrdi beat, samo jedan poeta ulice može uživa takav status i poštovanje, da njegove tekstove, stare tek nekih par nedelja, složno skandiraju braća i sestre, kojima srce kuca u istom ritmu. Oni koji znaju kakva je glava Smoke Mardeljano, došli su spremni na promociju njegovog albuma života juče u Zappa Bazi, pomogavši MC-ju da napravi jedno zaista nezaboravno veče.

Predstavljajući vitalni impuls old school hip hop scene, iz čijeg je zvuka i ponikao, Miloš Stojanović je personifikacija prkosa, kako u liričkom, tako i u životnom smislu. Zapravo, za njega, kao i za svakog drugog vrsnog hip hop umetnika, linija demarkacije između ta dva gotovo da ne postoji, budući da u reči pretače teška iskustva, poraze, pobede i lekcije, stečene na trnovitom putu. Od učenja zanata i preživljavanja u kruševačkom popravnom domu, gde je snimao u improvizovanom studiju sa ortacima; preko nastupa na betlovima i u klubovima, pa sve do snimanja albuma na kojem gostuju žive legendi njujorškog boom bapa, on je zaista lik koji svoju reputaciju ne uzima na kredit, već ima pokriće za svaku tešku reč i nadrkanu rimu.

Naravno, kao i svakom dobrom magnum opusu, i ovome je prethodila sjajna uvertira u vidu selekcije njegovog vernog partnera u zločinu, DJ Mrkija, koja se sastojala mahom iz opsežnog kataloga Istočne obale. Jasno je, sve su to besmrtne legende – Cypress Hill, Big L, Big Pun, Gang Starr, Ol’ Dirty Bastard i Rakim su dobro znane face onima, koji su u priči. Međutim, neka posebna osećanja nostalgije i radosti pobudili su tek pravi dragulji iz dubokog andergraunda, dok su iz woofera grmeli Bumpy Knuckles, Hyenas in the Desert, Twista, Arsonists, pa čak i The Cenobites. Lista koja nedvosmisleno ukazuje da je pravljena s ljubavlju, bila je krcata masnim, agresivnim, ali i hitičnim trakama, teškim kao crna zemlja.

Pre nego Smoke uleti na binu, prilika se pružila mladom reperu Kopri da otvori ovo veliko veče svojim setom, koji se sastojao od pesama sa debitantskog albuma, Ide rep. Studijske varijante pesama odlikuje lagan flow i lirika – naročito na istoimenoj traci, koja je zvučala odlično – ali je, sigurno zbog potpuno razumljivog neiskustva sa većim nastupima, Kopra delovao pomalo ukočeno i zgrčeno, neretko zaboravljajući tekst, ili ga izgovarajući blago drhtavim glasom. I to je sasvim okej – potrebnu veštinu će steći daljim kaljenjem zanata, čega je i sam bio svestan, otišavši sa scene unekoliko potišten, uprkos glasnim ovacijama i podršci.

Ne časeći časa, na scenu uleće hip hop tajfun, a u samom oku oluje, Smoke kreće sa rešetanjem matrica, redom ubijajući pesme sa novog albuma, Neka teče. I tako i bi – flow po kojem je, sada se slobodno može tvrditi, poznat od Voždovca do Kvinsa, digao je publiku na noge, i smrvio svaki poslednji trag letargije i nezainteresovanosti. Dok su reflektori blinkali, jedva kaskajući za Smokeovim rapidno rokanje i Mrkijevim turntablističkim i scratcherskim skillom, u vazduhu se osećao rast adrenalina, kao u poslednjim trenucima napete utakmice. O koncu prve trake, nosilac baklje boom bapa obratio se već na početku publici britkim fristajlom, po kojima je takođe čuven.

Kick, snare i bas su bili njegovo oružje čak i na trakama gde je pokazao svoju osetljivije i emotivnije naličje, naročito na setnoj „60 lajni“, isproducirane od strane legendarnog Timbeta. S druge strane, zadimljene prostorije u kojima jedan pogrešan pokret može da predstavlja povod za problem, mračne ulice i surova svakodnevica su municija za izraz na brutalnim „Masakri“ i „Nunčake stajl“, koje su apsolutno rastavile grad na pola svojom olovnom težinom.

Konekcija sa Istočnom obalom je, do nekih boljih dana, bila predstavljena matricama vrsnih gostiju. Ako je isprekidan vers besprekorno brutalne Nejme Nefertiti odzvanjajući prostorijom naterao Smokea da se šepuri, i uživa u samoj činjenici da mu na albumu gostuje takva faca, šta se tek može reći za feature Keitha Murraya? Voleti hip hop kao klinac, i najednom se obreti u situaciji gde snimaš sa nekim od najvećih legenda u žanru je nemerljiv uspeh za nekoga ko tu kulturu živi, a po Smokeovom izrazu se videlo da je za njega ovo upravo The Most Beautifullest Thing in This World.

Naravno, pesma i spot sa Kool G Rapom, koji je bio i ostaje crème de la crème njujorškog saunda, predstavlja vrhunac Miloševog dostignuća kao znalca i ljubitelja ove muzike, a ovo živo izvođenje je njegovo ime zauvek uklesalo u anale tvrdog repa. Nakon poučavanja mlađih generacija o liku i delu kvinskog starog vuka, on je sa naročitom vatrom izveo svoj vers, pa čak i pokupio neke delove iz drugog. Jaka ulična stvar koja, uprkos odsustvu bas linije, lomi jače nego svi trenutno aktuelni hitovi u trendingu zajedno, završila se primedbom da bi valjalo da legendu dovede da gostuje na nekom od budućih nastupa. Bože zdravlja.

U nizanju strofa mu je, kada je na red došao desetominutni „Sajfer“ na bini pomogao i Mikri, dajući narodu „hleba i igara“, izvođenjem par starijih, dobro poznatih stvari. Kao i uvek energičan, okretan, fanki, ali i opasan u ulozi chicano banditosa, ubrzo je predao štafetu nazad Smokeu, dozvolivši mu da završi započeto, i izroka matre sa ostatka albuma.

Ma koliko da je tvrd i prekaljen, u nekom trenutku, ponosan na to što je ostvario, Miloš je sa posebnim pijetetom gledao na publiku koja, svojom vernošću i pažljivim slušanjem, omogućava samo postojanje njega kao umetnika. Izmenjenog pogleda, koji promišljeno odmerava prisutne, primetio je kako u hali nema lošeg čoveka, potcrtavši koliko mu znači da bude okružen dobrim ljudima, jer to verovatno ukazuje na to da je i sam takav. Na kraju krajeva, istina je – ma koliko mračna i nemilosrdna da je ulica, i koje god se čupakabre krile u njenim nedrima, Smoke Mardeljano posle ovakvih nastupa može da spava mirno, znajući da će, čak i kada njegovo vreme dođe, iza sebe imati armiju autentičnih, iskrenih cenitelja njegovog dela i reči.