-

Smak u Čačku vratio pravo značenje šumadijskom rokenrolu

Smak, Čačak
foto: Marina Pešić

Čini se i pre nego što je razmontirana bina sa kragujevačkog Trga slobode, gde je 6. maja (na Dan grada u kome je formirana) grupa Smak održala nezaboravan povratnički koncert, pojavila se pouzdana priča kako će sledeće odredište legendarnog benda biti Čačak. U tome postoji mnogo logike. Čačak se, naime, prema Smaku najveći deo vremena odnosi poput drugog roditelja, onog skrajnutog kome prilikom razvoda nije pripalo starateljstvo, mada je zapravo upitno koliko uspešno bi tu ulogu i obavljao.

Već je dobro poznato da je Radomir Mihajlović Točak rođen i odrastao u ovom gradu, odakle sa stečenim i dobro razrađenim prvim veštinama na gitari kreće put Kragujevca, pravo prema slavi. Stoga Čačani prema rokenrol virtuozu oduvek gaje posebnu emociju, pomešanu sa razumljivim lokalpatriotskim ponosom, svesno zanemarujući malecnu činjenicu kako je njemu, kao i ostalim zvučnim imenima poniklim sa gradačke kaldrme (Nadežda Petrović, Dis, Bora Đorđević, Sonja Savić, Željko Obradović, da nabrojimo samo neke), preduslov za uspeh očito bilo – napuštanje zavičaja. Verovatno isto pravilo važi za svaki grad u unutrašnjosti, što je ipak šira priča. No, neosporivo je da Čačak upravo Točkovo ime redovno poteže kao jedan od krunskih dokaza vlastite rokenrol tradicije i veoma dugo kontinuirano šarolike, poslednjih godina primetno zamrle alternativne muzičke scene. Da ne ispadne nepotrebna digresija, koncert koji je sa prvobitnog junskog pomeren na datum iz kasnog leta – 9. septembar, pružio je više nego ubedljiv dokaz da (nam) je, baš kao i decentralizacija, rokenrol i te kako potreban.

Pripreme za koncert lociran na Gradskom trgu donele su sa sobom jasnu euforiju, nepomućenu čak ni otužnim pokušajima lokalnih vlasti da površnom samopromocijom pokupe carski deo kolača, baš kao da su bezmalo sami stvorili Smak ili u najmanju ruku inicirali njihovo ponovno aktiviranje u godini jubileja. Medijima kruži smehotresna, smela tvrdnja o tome kako je čačanski nastup „poslednji u njihovoj karijeri“, no, zaustavićemo se ovde iz prostog razloga što prateće pojave nisu uspele da naruše privremeni, ali naizgled temeljni preobražaj samog duha ovog grada. Osećalo se u vazduhu, dok ste prolazili centrom i posmatrali uzdizanje verovatno najveće koncertne bine koju je Čačak ikada imao, kako skoro u potpunosti zaklanja „nasukani brod“ iliti živopisni eksces socrealističkog stila gradnje, Dom kulture. Nešto se dešava, a takvi pokreti su za gradove u unutrašnjosti često zaista tektonski.

Kao najava koncerta, u galeriji gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“ desetak dana ranije postavljena je, baš kao i u Kragujevcu, izložba „Smak 50“ – retrospektiva karijere benda kroz arhivsku građu najrazličitije vrste, od fotografija i novinskih isečaka, pa do ličnih predmeta članova kultne postave. Autorka izložbe, Ksenija Đerković, inače novinarka i kći bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe, prilikom otvaranja izložbe je evociranjem uspomena pojačala želju da se posle dve i po decenije iznova (do)živi Smak. Onaj paradoksalno suprotan, konstruktivni. Uostalom, đurđevdansko iskustvo slutilo je na dobro i krajnje je vreme da se pojam šumadijski rokenrol otrgne od iskrivljenog asocijativnog konteksta, datog mu onom „pesmom“ koja čak ni ne govori o gradu, već kolu „Čačak“! Od Smakovaca se, dakle, prećutno očekivalo da prisutne vrate rokenrol korenima, doslednosti, duši i energiji nemirenja.

U tome su, na veliku radost, potpuno uspeli. Na njihovoj strani bile su i vremenske prilike, jer se najavljena kiša sasvim kratko sručila, pa do nastupa prve predgrupe sasvim ustupila mesto čistom nebu i punom Mesecu koji se uzdizao tačno naspram impozantne bine. Zborno mesto i uži centar su postepeno ispunile hiljade raspoloženih posetilaca, ne samo iz magičnog smakovskog trougla Čačak-Kragujevac-Kraljevo (sa okolinom), već i čitavog regiona, što je stvorilo utisak izmeštenosti u neki drugi, veći, svakako življi i makar na to jedno veče lepši grad. Zvučnu podršku predstavljali su sastavi Krvna grupa (veterani čačanske scene) i Epilog (Kragujevac). Prisustvo potonjih nije bila jedina istovetnost sa prethodnim, zavičajnim koncertom: i ovoga puta, izlazak legendi na binu obeležio je veličanstveni vatromet tačno u 21h, a repertoar je, uz izvesne rotacije redosleda numera, bio nepromenjen. Pa, ipak, nešto se razlikovalo, postajući sve jasnije od polovine svirke… Da, bilo je u Kragujevcu nezaboravno, ali Čačak je posvedočio kako može i – još bolje.

Smak, R.M. Točak
foto: Marina Pešić

Govoreći o Smaku, nameću se dva nezaobilazna pojma: spomenuta decentralizacija i doslednost. Možda baš zato što nisu pripadali nijednoj od vodećih eks-jugoslovenskih „škola“, od beogradske, preko sarajevske, pa sve do zagrebačke, do danas su često potcenjivani iz neretko elitistički nastrojenih krugova, kao nekakav Deep Purple za radničku klasu. S druge strane, malo je tako doslednih bendova, čistokrvnih u klasičnom smislu rokenrola, čiji su članovi svim srcem i instrumentima bili u svojoj muzici, bez udvaranja, dodvoravanja, prilagođavanja. Zato i danas tako zvuče, čak i kada legendarnog Borisa Aranđelovića više nema, a ni Laze Ristovskog, dok Kepu prate čak dve generacije na bubnjevima – njegovi sin i unuk, baš kao i basistu Zorana Milanovića, čiji je sin demonstrirao umeće na istoj bini, pokazavši se dostojnim naslednikom.

Poslednje dve odrednice su jedine pravične kada govorimo o mladom pojačanju iza mikrofona, Jovanu Pantiću. Talentovani Valjevac nije zamena za Borisa, ne pokušava da bude njegova kopija, iako ima izrazito sličnu i samim tim više nego odgovarajuću boju glasa. Jovan impresivnim vokalnim umećem neprestano pruža omaž prethodniku, istovremeno ostajući svoj i – smakovac, veran kontinuitetu koji izražava čak i majicom s natpisom tribjut benda „Mračni mol“, u kome je ponikao. Položivši ispit još u Kragujevcu, primetno je napredovao i oslobodio se u Čačku, zvučeći sveže, ubedljivo, moćno i naprečac osvojivši poštovaoce grupe. Svaki njegov povratak na binu propraćen je masovnim odobravanjem i zaista je prihvaćen na najlepši mogući način.

Drugi vokal, Dejan Najdanović Najda, takođe je primetno još raspoloženiji nego u Kragujevcu, davao sve od sebe na sceni. Nažalost, Najdu nije zaobišlo „prokletstvo drugog pevača“ (ne mogu svi biti Brus Dikinson ili Roni Džejms Dio), pa uprkos činjenici da postoji izvestan broj fanova koji vole i deo karijere Smaka sa Najdom, jasno je kako ipak uvek ostaje „onaj drugi“ i tu nema mnogo pomoći. Samim tim, baš kao u Kragujevcu, njegov blok pesama primetno je spustio energiju publike, doveo ih u stanje rastućeg nestrpljenja, a mogle su se čuti i duhovite opaske. Izdvojiću originalnu „kletvu“ koju je izrekao jedan od članova ekipe sa travnjaka, svom susedu/drugu: Najda ti pevao na svadbi, a zaboravio telefon! (ovo jer je u jednom trenutku posegao za pomagalom da se priseti teksta pesme). Uprkos svemu, Najda u svoje delove repertoara ulazi sa mnogo srca, energije i neke drugarske nonšalancije, pa „Miris nje“, „Možda imam vremena“, „Lisica“, „Zašto ne volim sneg“, „Cigansko srce“, uvek zvuče besprekorno.

Pre nabrojanih, koncert je pre svega efektno otvorio instrumental „Biska 2“, za kojim su usledile dobro poznate pesme „Profesore“, „Šumadijski blues“ i „Gore-dole“. Da ne bude kako smo zanemarili centralnu figuru ove muzičke priče, R.M.Točak je sve vreme gospodstveno i suvereno vladao scenom. Zvuk njegove gitare, način muziciranja, stav, uzajamno poštovanje koje struji između njega i kolega, odnosno publike, učinili su da kultna figura zablista u punom sjaju i sa maksimalnim poštovanjem kakvo zaslužuje. Nizali su se „Na Balkanu“ i „Kornjačina koža“ – zanimljivi dueti Jovana i Najde, „Idi“, „Nebo je samo drum bez dna“, „Crna dama“, „Nevidljive terazije“. Jovanov povratak uz „El Dumo“ izazvao je eksploziju oduševljenja, ali u potpuni trans (namerno koristim fraze, sada sasvim prikladne i ilustrativne!) prisutne baca Točkov veliki trenutak sa „Zajdi, zajdi“.

Za kraj je sačuvano ono najpopularnije, kao stvoreno za horsko pevanje: „Satelit“, „Daire“, „Bluz u parku“, „Ljudi nije fer“. Točak je sa „Ukorom“ i „Ulaskom u harem“ pokazao zašto mu se, eto, može da u svakom trenutku veteranski ležerno nakrivi šešir. Tri dobro odabrana bisa održala su tročasovni koncert na visini, sa adekvatnom kulminacijom. Dok je „Plava pesma“ u potpunosti prepuštena jednoj od troje (veoma raspoloženih i odličnih) pratećih vokala, Ani Popović, za sledeću je mikrofon preuzeo Jovan. Potpisnica ovih redova mora priznati kako se, s obzirom na to da je baš ta, njena omiljena pesma, u Kragujevcu izvedena znatno ranije, pomalo razočarano pomirila sa tim da će ovoga puta „Ogledalo“ izostati. Na svu sreću, nisam bila u pravu. A za kraj, dok je veliki sat sa Trga neprimetno pokazivao da je prošla ponoć, sačuvana je numera „Alo“. Pozitivna energija sa kojom smo ostavljeni, nastavila je da kruži još dugo, dugo.

Jer, ukoliko se ponekad desi da posumnjamo, veče za nama pokazalo je kako potreba za rokenrolom postoji, traje i svaki put kada nas obuzme dobro poznat ritam, postaje neodoljiva. Hvala Smaku što su, kao veterani, mnogo mlađima iznova potvrdili tu istinu, ujedno pokazavši da je još jedna od karakteristika rokenrola – solidarnost. U završnici su pozvali publiku na još jedan jubilarni spektakl, ali svojih kolega iz YU grupe, zakazan već za naredno veče na Tašmajdanu.

Smak, Čačak
foto: Marina Pešić