U jednom intervjuu za Viceov Soft Focus serijal Ian Mackaye je, prilikom govorenja o muzičkoj industriji i njenim aktuelnostima, izjavio kako bendovi potpuno pogrešno shvataju odnos objavljivanja muzike i koncertne aktivnosti – da marljivo rade na albumima, dok koncert služi kao vid njihove promocije, a zapravo je logično da snimaju albume kako bi stalno imali koncerte. Iako je ova filozofija prilično subjektivna i zavisi od namera i ciljeva benda, Russian Circles (čiji je lider Mike Sullivan pod jakim uticajem rada grupe Fugazi) su definitivno njeni zastupnici i živi dokaz da je ona funkcionalna i primenljiva. Kako znamo?
Po izuzetnoj koncertnoj aktivnosti koja ih je u proteklih deset godina diskografske aktivnosti lansirala među najvažnije bendove post-metal/sludge odrednice (uz sasvim solidne albume), koja konstantno evoluira, čija frekvencija uporno raste i po teritoriji koju ona obuhvata i koja se iz godine u godinu širi. Po tome što klub Elektropionir, u svojoj relativno kratkoj egzistenciji, verovatno nije izbrojao više izgaženih nogu u publici nego sinoć, što je u Srbiji priličan uspeh, uzimajući u obzir da je reč o eksperimentalnom, instrumentalnom bendu koji ne pristaje na kompromise i uprošćene umetničke forme, što je u Beogradu vrlo otresito demonstrirao.
Kao „predgrupu“, bend se opredelio za kultnu underground čelistkinju Alison Chesley, poznatija kao Helen Money, koju je domaća publika imala priliku da vidi u martu prethodne godine sa Jarboe, a potom i u aprilu, u Božidarcu pred japansku grupu Mono. U odnosu na tadašnji performans, koncept se nije puno promenio – čak je svirala i neke pesme s prošlogodišnje setliste, kao što je haotična i brutalna „Rift„.
Uzimajući u obzir njene veštine stvaranja najrazličitijih bučnih i disharmoničnih deonica na violončelu, međutim, deonica koje nisu nasumično nabacane već čine sastavne delove vrlo promišljenih i dinamičnih kompozicija, jasno je zašto se gorenavedeni bendovi opredeljuju za to da je vode na turneje. Čak bi se, u sinoćnjem slučaju, mogla napraviti paralela upravo između Russian Circles i Helen Money, jer oba izvođača imaju tendenciju da koriste loop-pedalu u izobilju. Iako su u par navrata semplovi bubnjeva bili nekako suvišni i svojim atakom kvarili mističnost samostalnog instrumenta, isto tako su pojedini snimci klavira sa kojim se Alison prepucavala u nekim razigranim ritmičnim odstupanjima, upotpunili doživljaj i prikazali još neke od Alisoninih veština. Njen nastup je bio kratak, odnosno, dovoljno dugačak, i predstavio je intrigantnu uvertiru za destruktivni čikaški trojac.
Negde oko deset časova, na bini su se pojavili Mike Sullivan, Brian Cook i Dave Turncrantz i otpočeli nastup kako su otpočeli i svoj aktuelni album „Guidance„, umilnim duetom Cookove razlagajuće gitare i Sullivanovih atmosferičnih i dezintegrisanih deonica u pesmi „Asa„, a potom apokaliptičnih, blek-metalskih zidova gitara pesme „Vorel“ čiji je odjavni rif prvi put dao prostora publici u toku nastupa za aplauz. Za njima su se nizale pesme sa svih izdanja u diskografiji osim „Geneva“ i „Enter„, čija je imena publika u par navrata dozivala, a kao odgovor dobijala distorziju drugih pesama, uzimajući u obzir vrlo skladnu i osmišljenu setlistu koju bend već koncertima unazad izvodi. Iako je bend akcenat stavio na nove pesme (koje su količinski dominirale), najviše su se istakle pesme sa albuma „Memorial„, depresivne, emotivne i teške „Deficit“ i „1777„, kao i sa albuma „Station„, „Harper Lewis“ koja je kao četiri pesme u jednoj, i „Youngblood“ sa fantastičnim završnim delom čije su uvrnute i nekategorisane, ali odlučne harmonije otpratile publiku kući.
Zaista je zapanjujuće kako samo tri čoveka uspevaju da stvore vrlo obiman i intenzivan zvuk, bez pomoći ikakvih matrica i semplova, već isključivo njihovim velikim angažmanom. Cook je, svirajući bas gitaru, istovremeno gazio MIDI kontroler na bini koji je lansirao kako nekad atmosferične klavijature, tako i zemljotresne sub-basove dok je Sullivan vrlo preciznim loopovanjem stvarao slojeve i slojeve gitare u besprekornim, preciznim vremenskim intervalima, omogućavajući Daveu da isprati svu buku svojim odličnim bubnjarskim deonicama. Istina je da je za ovakav pristup sviranju i stvaranju potreban veliki trud i fokusiranost, ali Russian Circles to rade nekako.
Iako je njihov nastup od početka do kraja neočekivano glasan i žustar, postojali su ipak retki trenuci tišine i predaha, koji su dragoceni baš zato što su retki,a stvarali su efektan kontrast i dozvoljavali onim glasnim delovima da zasijaju. Toliko da se u publici moglo čuti nekoliko uzvika „Ćutite!“ za vreme pesme „309„, koji su se međusobno mimoilazili u svega nekoliko decisekundi i one manje zainteresovane učesnike napomenuli da ne kvare utisak.
Upravo to je možda i bio jedini problem, pored preterane gužve, koji je bio prisutan za vreme nastupa Helen Money (ne i Russian Circles, jer je sam bend ućutkao publiku) zbog izobilja tiših delova koji ukrašavaju njene kompozicije – sitno pričanje koje se gomilalo u jednu manju lavinu koja se obrušila na doživljaje pažljivih. Izuzev toga, sinoćnji koncert je prošao vrlo uspešno i može se slobodno reći da zvuk nije bio nikada bolji u Elektropioniru – što zbog veštih prstiju za miksetom, što zbog velikog truda koncertne agencije Resetor koja se gotovo uvek potrudi da ispoštuje kako publiku, tako i odlične bendove čije koncerte organizuje u Beogradu.
