Veoma uspešan i provereno lud Hali Gali festival u novom „Rodeo“ izdanju ponovo se vratio pred beogradsku publiku, nakon prošlogodišnje vizite SKCNS Fabrici, i bez okolišanja se može reći da je sve, od organizacije, do programa odvrnuto do tačke ključanja, što se mnogobrojnim posetiocima, koji su svoj petak-na-subotu odlučili da provedu u prostranim holovima Drugstorea, višestruko isplatilo.

Ušiju i očiju usmerenih na koloritne zvukove i vizuale Big Room stejdža – i to, ako se zanemare zaista sjajni DJ setovi u Black Roomu i Ice Cream Boothu – masa je bukvalno pohrlila da popuni prostor oko impozantne, apstraktne konstrukcije, osvetljene najrazličitijim jarkim bojama, rasplinutim u gustini poluprozirnog materijala, i opasane dvema binama koje su stajale leđa o leđa, pozivajući publiku da pohrli na jednu od polovina sa svirkom, dok se na drugoj vrše potrebne pripreme za sledeći nastup. Ovo intrigantno napred-nazad njihanje – baš kao na pravom rodeu – omogućilo je da prostor izgleda popunjeno i dinamično, ali je, ruku na srce, kretanje između nastupa bilo pravi mali pakao, budući da Drugstore nije opremljen pomoćnim prostorijama sa strane koje bi olakšale ovakav protok. No, činjenica da je ovo bila zaista jedina, zanemarljiva mana u domenu organizacije govori za sebe.

Sa tek desetak minuta ogrešenja od satnicu, četvorka iz sastava proto tip je zauzela svoje pozicije na jednoj od dve centralne pozornice te večeri. Redom su stajali Damjan, Nikola, Danilo i najsvežiji član Pavle. Prizor momaka na bini veoma simpatično je upotpunjavala postavka članova svih drugih Hali Gali bendova koji su stajali na stepeništu ka bekstejdžu i gledali svoje proto tip drugare kako se nameštaju da izvedu „duša u šaci“.

Nikola (Gazorpazorp) i Ema (Koikoi) nisu puno izdržali već su se priključili momcima na bini ne bi li otpevali nekoliko proto stihova. Iako mračna, iako „svet se menja“, proto tip set lista je izazivala osmehe, aplauze i fine emocije koje su odavale utisak da je sve na mestu, kako na bini, tako iza, ispred nje, u Beogradu, Srbiji i i šire. I sve jeste bilo u redu, pogotovo kada je Pavle, prepoznatljivog cupkanja, blago savijenih leđa ušao u drugi deo pesme „krećem se“ i svojom bas deonicom dodatno raširio osmeh posetioca i posetiteljki učinivši muzički početak ove večeri obećavajućim.

Iako im je ovo bio premijerni nastup u okviru lajnapa Hali Galija, lokalne post-rock/atmosludge-superzvezde Consecration svojim nizom hitova nisu nimalo ustupali svim matičnim Hali gali izvođačima. Do savršenstva ispeglana svirka Danila, Ivana, i novog bubnjara Andreja, buknula je, baš kako kazuje tekst legendarne „Cimet“, u stereo-dan, dok su prostorijom odjekivali emotivni glasovi obožavatelja, spremnih da uhvate kormilo, čim im Danilo na trenutak prepusti reč.

Naravno, zbog neizbežnih vremenskih ograničenja, setlista je morala biti uskraćena za sporu, ravnomernu progresiju, po kojima su svirke benda inače nadaleko prepoznatljive. Ali, sa hitovima u vidu „Praskozorja“ i naročito vividnog putovanja kroz „Rafineriju“, čiji interludijum iz ambijentalne magle prerastajući u kolosalnu sladž-gromadu, zapravo i predstavlja Consecration-metod u malom, ovaj je nastup poslužio kao sjajan, pitak uvod u dalji put kroz šarenu Hali-galeriju. Na sve to, večiti zaljubljenik u dobar zvuk, Danilo je i večeras dodatno zagrejao stolicu, uspešno pomogavši nekolicini od bendova u kapacitetu tonca.

Jednu rotaciju publike kasnije, Šajzerbiterlemon započinju svoj set rokenrolom intoniranog garažnog panka. Opredelivši se, barem večeras, za nešto mutniji zvuk, poentirali su kratkim, ponavljajućim frazama, bez melodijskih viškova, dajući prednost ubitačnoj ritam sekciji, koja je terala zbijenu publiku na pravi garažni stiskavac.

Ubrzo nakon toga, Jovan izlaže svoju, ne naročito prijatnu „Strepnju“, uz pomoć Alekse Nedića, frontmena Vizelja, i jednog od ko-organizatora festivala. Puni tenzije, prosti gitarski rifovi i odsečan zvuk nošeni su od strane „tajnog oružja“ benda – bubnjarke Ane Đurović, koja u biti nosi „na leđima“ celu šajzerovsku konstrukciju. Naravno, kao i sledeći bendovi, nisu zaobišli ni svoju stvar „Sve senke“, sa programatske Hali Gali kompilacije, uz koju se publika, reklo bi se, najviše i srodila pokretom i glasom. Sve u svemu, interludijum u „Stvori me“, ili pak vrtoglava „Zavrti me“ obe sjajno sumiraju materijal benda – kratko, tmurno, gusto i štrokavo. Drugim rečima, baš kako treba.

Publika je očigledno bila ponešena događanjem, pa iako je sat već odavno otkucao dvanaest, bila spremna da subotnje jutro dočeka sa osmehom, đuskajući uz zvuk novog talasa domaće alternative. Beograđani Sitzpinker, za koje bi po izgledu i manirizmima na bini neko lako mogao pomisliti da dolaze pravo sa indie scene zapadne obale SAD, potpomogli su ovaj opšti utisak energičnim, jednostavnim zvukom, kombinujućim drajv električne gitare sa hitičnim refrenima, gde dominantu predstavlja eterični vokal Dunje Mijačić.

Neretko flertujući, između ostalog, i sa grandž-revivalizmom, bend od svojeg jedinstvenog EP-ja, i šake asortiranih singlova gradi živi repertoar koji zvuči jednorodno i stilski homogeno, u čemu prednjače u odnosu na mnoge druge kolege, koji takođe još uvek nisu napravili longplej-proboj na scenu. Dok Dunjino „ŠTA?!“ odjekuje dvoranom, po reakciji fanova postaje jasno da na sceni nije još jedna njanjava, beskarakterna recka u indie-kolotečini, već bend koji razume svoj zvuk, i senzibilitet ciljane publike. A ova je, s druge strane, umela da varira od laganog njihanja do neumornog skakanja, pokazujući da je potražnja za raznolikim beogradskim zvukom itekako aktuelna. Naravno, oslobađajućoj, orijentalnoj singlici „Sudan“, koja uživo zvuči daleko žustrije nego u studijskoj izvedbi, tu pripada najveća zasluga.

Gazorpazorp su, očekivano, bili sonično najšareniji ove večeri. Primese noise rocka, Dunedin saunda, pa čak i prstohvat post-hardcorea i post-punka, sa čestim i brojnim obrtima već u sklopu jedne pesme, signalizirali su da je ovo deo programa koji je, uprkos mračnijem raspoloženju, gotivan kako za puko slušanje, tako i za odrešeno đuskanje.

Pauza, sa naglašenim ritmom, pa nalet melodije, sve do energičnog, bučnog zaključka. Pa onda obrnuto, napreskok, pa unatraške. Teško je izdvojiti jedinstvenu formulu koju bi bend uslovno pratio, jer se pristup menja momentalno i vratolomno, iako se drži jake alternativne osnovice. Iako ne toliko radio-friendly, Gazorpazorp rade svoju stvar dobro i nenametljivo, što je publika, naročito u prvim redovima, adekvatno i ocenila.

Konstantno rastuća silovitost svakog od nastupa stvarala je iznova utisak – „ma to je to, sigurno ne može jače od ovoga?!“. Ali može, i hoće, jer ovaj dojam ostaje pobijen već nekih par pesama kasnije, gde svaki bend premašuje svoje prethodne nastupe i sopstvene kapacitete. Ekipi iz KOIKOI je, u tom smislu, ovo bio pik, jer je njihov živi nastup, pored svih dobro poznatih trikova, poput igrarija Marka Grabeža sa publikom, krautrock klavijaturskih solilokvija Ivane Miljković na antemičnoj „Misisipi“, čije izvođene je trajalo nekih dobrih dvanaestak minuta, i drugih asova iz rukava, zračilo nekim posebnim intenzitetom.

Poznate stvari poput „Pozivi u stranu“ i „Krinolina“ i druge, žustro su prešaltane, tako da je delovalo kao da nastup, koji je realno trajao za pola sata, bljesnuo kao jarki blic. Šutka je bila tek pola posla, jer se, po Markovom spuštanju u mase, i kulminaciji već pomenutog glavnog hita, publika survala u headbangerskom zanosu, na kakvom bi im pozavideli i najtvrđi ekstremni metal bendovi. Album „Pozivi u stranu“, iz kojeg bend koncertno cedi i poslednju kap kreativnosti, iako već upisan u samu srž domaće žive scene, izgleda kao da nikada neće izgubiti na svežini zahvaljujući bombastičnim aranžmanima.

Ma kada ćete više da zapevate?! Nema sumnje da св. Псета (sv. Pseta), koji su andergraund kredibilitet stekli krivotvorenjem rockabillyja prijemima iz post-hardcorea i emoviolencea, ovo pitanje slušaju već nekoliko godina uzastopce. Večeras doduše, imali smo prilike i da čujemo neke vokalne deonice, dok je kereća banda, bez ustručavanja, došla i jednostavno raznela sve pred sobom naprasitim atakom zvuka, koji hoda između kompleksnih emotivnih previranja i sušte agresije.

Lomljenje palica za bubnjeve, angularni gitarski zahvati i nasilne promene tempa su ovde i više nego normalna pojava, jer se vidi da trojac živi i diše memljivim vazduhom podzemlja, i drži nivo na kojem bi im pozavidele i kolege iz SAD, gde je sličan zvuk stasao. Neki ljudi u publici su jednostavno ustuknuli pred ovim zidom buke, dok su drugi čak i igrali izlomljenim pokretima, ali je sigurno da apsolutno niko nije ostao ravnodušan.

I naravno, za kraj se samo moglo očekivati neočekivano. Dakako, Vizelj su u nekom trenutku provozali konvoj fanova kroz „Pustinju“, i naravno nisu izostale rokenrol đuskalice s njihovog standardnog repertoara. Ali, da li bi vam i u najluđim snovima palo na pamet da će, uz pomoć Ivane iz KOIKOI, set otpočeti vernom obradom atmospheric black metal evergrina „Dunkelheit“?

Deo publike koji je skontao šta se dešava kezio se od uha do uha, u neverici da je zajebancija dostigla baš ovaj nivo apsurda. Iako su zbog buke razlozi za sviranje brojnih obrada, iz kojih još valja izdvojiti i „Ace of Spades“, i naročito hard rock obradu „Umri“ od Stoje, ostali izgubljeni u prevodu, ovaj bizarni ringišpil je, uz neposredno učešće publike, među koju su u nekom trenutku sišli članovi benda, bio i više nego prikladan način da se zaokruži najbolji Hali Gali do sada.

Hvala Branislavu Cvetkoviću na pomoći u pisanju dela o nastupu proto tipa