Često, bendovi bez naročito upečatljivog zvučnog profila ili originalnog pristupa stvaralaštvu prolaze „u narodu“ isključivo zahvaljujući markantnom imidžu ili vizuelnoj prezentaciji, koja se ne može opisati nikako drugačije do „fora“ ili, zapadnije, gimmick. Počevši od aistorijskog viking-kičeraja Amon Amartha, preko (sve bližeg) piratskog zezanja Alestorm, popularne vojne istorije iz pera Sabatona, pa sve do starijih primera u vidu monstruoznih Lordi, ova priča „pije vodu“ već više od petnaest godina, i neraskidivo je vezana za promotivni napor velikih metal izdavačkih kuća poput Nuclear Blast, Metal Blade i Napalm Records. Inherentno, u tome ne postoji ništa kriminalno – na kraju krajeva, ne mora sva teška muzika biti mrtva ozbiljna i tehnična, i ova vrsta „limunadice“ itekako ima svoje mesto pod suncem garantovane hitičnosti i zabavnog karaktera.

Ipak, zvezde se nekada poklope, te „fora“, potpomognuta jakom svirkom, počinje da funkcioniše sasvim prirodno, gradeći jedan specifičan, originalan imidž i zvuk, koji je nemoguće autentično umnožiti bez zapadanja u plagijarizam. Takav je slučaj upravo sa Brujeria, poreklom iz Tihuane, sa trenutnim prebivalištem u Los Anđelesu, koji su izgradili ime na metal sceni početkom devedesetih svojim beskompromisnim deathgrind saundom i imidžom članova, igrajući uloge pripadnika meksičkog kriminalnog podzemlja sa svim potrebnim rekvizitima – mačetama, bandanama, ekstremnim mačizmom, suptilnim okultnim podtekstom, i naravno, ugovorom sa velikanima, Nuclear Blast.

Ako su prvi uvodni tonovi andergraund cumbia klasika „Cumbia de Satanas“, čija mutna i komplikovana istorija počinje sa Publio Martinezom i njegovim  Sus Corralerosima davne ’81, podsetili slušaoce u SKCNS Fabrici na mračniju epizodu Breaking Bada, usredsređenu na dešavanja preko granice gde vladaju moćni karteli, a život ne vredi ni šaku pezosa, onda nisu mogli biti više u pravu. Na scenu su, ispraćajući kultnu singlicu, izašli maskirani, krupni, zdepasti tipovi, sa kačketima da ih zaštiti od vrelog meksičkog sunca, nameštajući svoju bojnu opremu.

Juanu Brujau, glavnom među njima, koji je istupio na scenu naoružan mačetom skrivenom u koricama, crni prsluk je prekrivao ogoljeni stomak, a pocepana meksička zastava štitila lice, otkrivajući samo usta i deo neobrijane brade. Za njim, drugi u lancu komandovanja, ušao je siledžija Fantasma, krupan momak koji je predstavljao gvozdenu šaku ove nazovi-bande. Još trojica anonimnih meksičkih batinaša zauzeli su mesta za instrumentima, i bez uvertire uleteli u stari-dobri deathgrind haos devedesetih u maniru Carcass, Terrorizer i srednjeg perioda Napalm Death.

Povod za posetu ove delegacije meksičkog podzemlja bio je krajnje važan; nabodena na počasno mesto o vrhu meksičke zastave, visila je maketa ljudske glave, poznata kao Coco Loco – prisutna još iz vremena omota prve kultne ploče, Matando güeros. Upravo je ovom albumu i njegovom tridesetom rođendanu posvećena aktuelna turneja benda, na šta su više puta podsećali, ujedno najavljujući i novi, Esto es Brujeria, čiji se izlazak očekuje u septembru.

Novosadski cabrones su brzo skapirali liniju komande, i bilo je dovoljno svega pola numere da se daju u opasnu šutku, koja je pretila haosom ogromnih razmera. Dok su impozantni, namršteni izvršioci razbijali svoje instrumente, klizili moćnim rukama po vratu gitare i basa, a bubanj masivnim kickom zadavao tempo dešavanja, opšti rusvaj je sve brže i brže zahvatao prostorije SKCNS-a. Razbijačka setlista benda uključivala je sve stvari sa slavljeničkog albuma, ispresecane novim trakama, a prvi od odsviranih hitova, standardna otvarajuća „Leyes narcos“ je odmah svima stavila do znanja da narcos-satánicos nisu došli da se zajebavaju.

Iako okultna nota, inspirisana grdnim zlodelima serijskog ubice i dilera Adolfo Constanzoa, koji je harao o koncu osamdesetih, posluživša bendu za inicijalni nalet inspiracije i prožimajuća celokupno njihovo stvaralaštvo, nije iskomunicirana vizuelno, grinderska vrteška je mlela baš kako treba, pokazujući da ovo nisu obični, neiskusni pendejos koji su tek izmileli iz neke leve favele. Vešto baratajući ritmičkim rafalom, izvlačili su maksimum iz svoje artiljerije, dok je Juan proklamativno bljuvao svoje koloritne, bogohulne gadosti.

Dugogodišnji fanovi benda su ipak znali da nešto nije u redu. Nešto fali! Gde je bio on – strah i trepet meksičkog podzemlja, čija su zlodela toliko nadaleko poznata, da se nikad nije ni trudio da krije lice od budnog oka reda i zakona?! Očigledno, trebalo je pripremiti teren za dolazak klanskog autoriteta, te je bend prvo pošteno izrendao tri-četiri numere, pre nego što je na scenu konačno stupio jedan jedini, matori don Pinche Peach. Njegova uloga kao bek vokaliste i semplera je ono što daje Brujerijinim albumima naročiti šmek, a samo njegovo haotično prisustvo na sceni podiglo je kriminalnu operaciju na potpuno novi nivo. Grimase koje je pravio, nagli pokreti rukama, i duga seda kosa, koja je svedočila godinama nasilja, ubistava i mračnih rituala davala je grupici neverovatan šmek.

Sredina seta prošla je lagano kao metak kroz čelo – hit „Machetazos“, loco-razbijačina „Chinga tu madre“, i antemična „Greñudos locos“ – koja u prvi plan stavlja preferenciju benda da naziv pesme u refrenu ponovi nekoliko puta, uvek uz drugačiji odgovor – su učinile da se novosadski cabrones pošteno oznoje u neprekidnom metalskom vihoru stastavljenom od udova i rifova, a u jednom trenutku, čak i u improvizovanom „voziću“.

Iako je set bio, iz potpuno nedokučivih razloga prekinut „u sred srede“, pa svega minut kasnije nastavljen bisom koji je trajao skoro pa duže od samog glavnog programa, ostatak grind-vožnje pokazao je bend u najboljem svetlu. Uz nekoliko drobilica sa ploče Raza odiada, Juan, Pinche i ekipa su pokazali kako se to radi preko grane, vraćajući ekstremni zvuk u davno minulo vreme starog-dobrog old schoola. Umesto klasičnog growla i pig squeala, čulo se samo hrapavo urlanje kriminalnih autoriteta, prekaljenih sa „thirty long fucking years“ kokainskih uzleta i padova, borbe sa imigracijom, izbegavanja državnih službi i tabanja sa čelnicima rivalskih klanova.

Đavolski dobra svirka, krcata energijom i prenaglašenim nasiljem doživela je vrhunac izvođenjem titularne trake sa slavljeničkog albuma, kada je jezička barijera bila potpuno zdrobljena, i svi su urlali kao jedan. Skinuvši lažnu mrtvačku glavu sa koplja, don Salam-… oprostite, Pinche – je polako i zlokobno obilazio granicu između publike i benda, pokazujući kako će završiti svako ko se usudi da se suprotstavi Sataninim omiljenim narcosima, dok su siledžije konačno oslobodili svoje mačete iz zatočeništva, zvonko lupajući o pod kluba.

Naravno, sve ovo je ništa drugo do kvalitetno igranje uloga. Prenaglašeni narko-stereotipi, regionalistički ekstremizmi i hipermaskulino držanje su samo sredstvo da se ukaže na jednu mračnu realnost, iz koje se jedino dobro može izvući kroz njeno parodističko izrugivanje. Majstori u izvlačenju zabavnih i subverzivnih momenata iz onog najgnusnijeg i zlog u ljudima, Brujeria su svoju posetu završili specifičnom parodijom na „Macarenu“, pokazavši da metal nije puko bezmozlglo razbijanje, i da je na kraju dana najvažnije da, i u trenucima najveće tame, nađemo povod za dobro zezanje.