-

Samuje Setni Saturn – Saturnus i Esoteric u SKCNS Fabrici

Saturnus
foto: Igor Stanić

Sudbina i mukotrpni rad organizatora učinili su da se evropska turneja veterana Saturnus iz Kopenhagena, uz podršku Esoteric iz Birmingema, izgrana i do Srbije, a s obzirom na to da je dobar doom metal zaista retka zverka na našim prostorima, naročito kad je reč o vizitama inostranih legendi žanra, jučerašnje slamanje duha u prostorijama SKCNS Fabrike bilo je od posebnog značaja za metal publiku, što se moglo i videti prema znatnoj posećenosti. Utučena, kobna atmosfera i težak kao nakovanj zvuk u veštim rukama izvođača, koji su se istorijski pokazali kao formativne sile u respektivnim scenama, opijali su svojom gustinom i vratili duh sredine devedesetih, kada je doom bio na samom vrhuncu.

Pravo iz materice kosmičkog ništavila, u čijoj praznini očiglednost besmisla svih naših ljudskih napora zrači kao jedina sigurna vodilja, Esoteric su prvi otvorili večerašnji psihonautički maraton ansamblom od čak tri gitare koji je, zajedno sa neprobojnim bastionom u vidu ritam sekcije i vokalom, tresućim temelje Fabrike, brisao granice razuma, otvarajući put prema beskonačnom i nemerljivom.

U praksi gradeći jedinstveno putovanje, stvar „Dissident„, spustila se u turobno sivilo „Grey Day„, bila zaokružena beskonačnim ciklusom bola na „Circle“ i konačno se ugasila u „Cipher„, obilujući sumornim prisustvom napetih melodija, odjekujućih na tren u etru, ubrzo zauvek izgubljenih iza beskonačnih valova efekata. Naravno, tek par ništavnih redova teksta, ne može da sadrži ni trunku doživljaja samog poniranja u mučni, zagušljivi trans, koji su Esoteric svojim pažljivo koordinisanim spustovima kanalisali, prošavši kroz fantastičan diskografski period između gotovo univerzalno priznatog Metamorphogenesis iz 1999. i Paragon of Dissonance iz 2011.

Logičan napredak od dezorijentišuće pogrebne psihodelije u sve fokusiranije pesme, sa definisanijom strukturom, obeležen je umanjivanjem poraznog prisustva efekata, okvirno o koncu druge pesme, ali naravno, jedan od glavnih bendova u funeral doom metalu ne bi bio tu gde jeste, da ne zvuči jednako moćno i bez pomoći pedala i produkcijskih trikova. Doživljaj obremenjenosti duše bujicom beznađa bio je konstantan i teško prevodiv u reči. Jednom rečju, performans dostojan headlinerske pozicije.

SaturnusAli, ove večeri, ta će uloga ipak pripasti Dancima iz Saturnus koji su, ako računamo period kada su postojali pod drugim imenom, aktivni od čak 1991. godine, izdavši za to vreme četiri longpleja. Čuveni u metal-zajednici kao jedni od glavnih čuvara plamena melodičnog doom/death metala u maniru Draconian, Mourning Beloveth i ranih Novembers Doom, vokalista Thomas Akim i ekipa su večeras vešto zacementirali zmijolike, setne rifove, romantične simfonijske pasaže i duboke, growl-solilokvije, ispresecane očajničkim vapajima, kao nepresušan stilski inventar ove podvrste dooma.

Drugi deo večerašnjeg teskobnog putovanja, simbolično, započeo je u „Forest of Insomnia„, gde subjekt, u skladu sa romantičarskom tradicijom, traži spasenje od sveta u netaknutom komforu prirodnih motiva i izolaciji od sveta. Zatečen u tišini oslikanog pejzaža, vokalista je, često ponuren, ubrzo prepustio mesto setnoj gitarskoj solaži, koja je zaokružila traku.

Iskreno srećan da vidi gromoglasnu reakciju publike, zajedno sa ostatkom benda, Thomas se s lakoćom prešaltavao iz uloge tragičnog poete minulih vremena, u obraz ispunjenog umetnika, srećnog da njegovo stvaralaštvo nailazi na tako snažan odjek među prisutnima. Ako je Esoteric, dakle, bio nevidljivo naličje, i predstavljao skriveni kosmički mrak u svima nama, onda mnogo ličnija, introspektivna muzika Saturnusa predstavlja neposrednost ljudskog lika okrnjenog očajem, koji izazivaju svakodnevni gubici i borbe. Pesma „Pretend„, sa svojim lelujavim, gothic klavijaturama tematizuje baš takav problem – žal za zamišljenom ljubavi, koja nikada nije imala prilike da se ostvari.

Nastavljajući niz još jednom pesmom sa najčuvenijeg Veronika Decides to Die, a zatim i prvom novom numerom posle godina čekanja, „Chasing Ghosts„, Saturnus su, obavijeni mrakom, zvali upomoć, dok je ritam umorno pratio, vukući se sporim, teškim korakom. Vokal je, u specifičnom maniru, zvučao ispresecano, kratko i uzdržano, inhibirajući svoj maksimum kroz kontrolisan rik, koji sugeriše ubistvenu, medveđu snagu, pokolebljenu pritiskom sveta.

Pokazavši da će svež materijal verno pratiti davno ukotvljenu viziju, doom-spektakl je, nakon sve sporijih semplovanih otkucaja srca, pa zatim i orne reakcije publike, nastavljen i na „Murky Waters„, takođe sa Veronike. Zadavši ritam tapšanjem, publika je prepustila bendu da povede najbržom do sada uvodnom sekcijom, koju je pratio i najdinamičniji vokalni performans večeri. Vičući iz petinih žila, Thomas nam je stavio do znanja, da bol neće prestati u skorije vreme, a odjeci uticaja ranog Amorphisa u opštem performansu učinili su da ovo bude najbolja pesma na, i bez toga bogatoj, setlisti.

Ironično, ruke zadovoljnih slušalaca bile su ponajvše zauzete na „Empty Handed„, neodoljivo podsećajući po atmosferi i opštem prizvuku na „Eternity Pt. 1“ od kolega Anathema, dok su Saturnus iz kraćeg bridža, ohrabreni odbrojavanjem, prelazili u zaključnu deonicu.

SaturnusDugoočekivani desetominutni ep, „I Long„, kao dosadašnji kreativni pik benda, sumirao je sve ono u čemu su najbolji na jednom mestu – jednostavna, čežnjiva lirika, dušerazdirući gitarski rif, i neizostavna ambijentalna deonica u drugoj polovini pesme, koja je dala taj preko potrebni gothic prizvuk, pre nego što će se stvari opet vratiti na teretni doomerski kolosek.

Tonac Danilo Nikodinovski, čiji je bend, Consecration, inače dobio naziv po istoimenoj pesmi sa Saturnusovog EP-ja, kao fantastičan poznavalac i ljubitelj žanra, učinio je sve da oba benda zvuče upečatljivo i, bez obzira na srodne elemente u zvuku, imaju prostora da „dišu“ svaki na svoj način, i ispolje singularnu atmosferu. Shodno tome, čak i previše pompezna i slatkasta „All Alone“ – jedna od retkih akustičnih traka u repertoaru benda – zvučala je dostojno ostatka seta, sve dok nije eksplodirala u emotivnom metal-zaključku.

Još jedna brža doom death stvar, sa novog EP-ja The Lighthouse Session, koji je bio dostupan na merch-stolu ostavio je pozitivan utisak o novoj direkciji benda. Iako nisu izdali temelje, Saturnus su, naizgled, umanjili uticaj šećernih klavijatura, davši prednost brzini i sirovoj agresiji, u granicama u kojim to death-komponenta žanra omogućava. No, bilo kako bilo, zvanično je bend otpozdravio sa klasičnom „Christ Goodbye„, koja se može pohvaliti jednim od jačih, „najhrskavijih“ rifova u njihovoj diskografiji, kao i ubedljivom lirikom, u kojoj je protagonista, u skladu s nazivom, i praćen tapšanjem publike, otpozdravio poslednjem odsjaju svoje unutarnje svetosti.

Na sveopšte zadovoljstvo publike, i na sreću, bez nepotrebnih silaženja s bine, bend je u znak iskrene zahvalnosti odsvirao još dve numere, od kojih se izdvojila „Rain Wash Me„, izazvavši skandiranje publike do te mere, da im definitivno ne bi škodilo da je učine delom glavne liste pesama.

Prvoklasni performans oba benda, i jednako topao prijem od strane slušalaca, bez obzira na težinu, i ne baš lako svarljiv karakter ove muzike, podsetili su na to koliko smo zapravo  uskraćeni za, i nepravedno preskočeni od strane značajnijih imena iz metal-podzemlja. No, ako nas posete ovakvih bendova koje su, čini se, sve učestalije u regionu, konačno „stave na mapu“, a cimanje organizatora nastavi s istim intenzitetom i predanošću, možda će, za promenu, sivilo dopirati samo iz grla nekih velikih doomera na velikom festivalskom stejdžu.