Prvi dan Rockaway Lake festivala na Adi Ciganliji bio je odličan, a drugi dan još bolji. Sunce, lepo vreme i vikend učinili su da se na beogradsko jezero sjati dosta ljudi, koji su uz sjajne nastupe napravili atmosferu za pamćenje.
Publika je rano krenula da pristiže, mada je dobar deo njih u početku bio raštrkan ispred same manifestacije, kao i unutra. Bacao se frizbi, igrao fudbal, ljudi su se zezali, jedino što su falila ona dva crna kera sa prethodnog dana. Program su na manjoj bini otvorili novosadski rokeri Shoplifters, da bi za njima na mejnu nastupio Scordisci. Osmočlana irish punk ekipa razmrdala je pristigle svojim obradama popularnih pesama poput „Shiping up to Boston“, „Drunken Sailor“, „American Jesus“, kao i svojom autorskom „Birdie’s song“. Biće dobra konkurencija Keltima jednog dana.
Zbog neke manje zbrke, nastup Violent Chaptera je pomeren za jedan termin, a Dot The Eye je premešten da zatvori festival, tako da je usledila pauza od nekih posla sata kada su sa razglasa išle pesme Sham 69, taman da dodatno „potpale“ ljude. Kad je došlo vreme, na binu izlaze mađarski korovci Don Gatto. Odlično zvuče, bili su sjajno raspoloženi, a najbolji momenat je bio na kraju nastupa kada je basista skočio sa bine i utrčao nekih 10 metara u publiku, koja ga zatim podigla i na njihovim rukama je odsvirao pesmu do kraja. Po završetku pesme sa bine se obratio sa: „Hvala srpskom vazduhoplovstvu na prevozu, samo, ko me je uvatio za dupe?“. Odmah za njima kreću i Violent Chapter, koji su već dobro poznati beogradskoj publici, a redovna hc ekipa ih je valjano ispratila.
Nakon toga, na glavnu binu izlaze nemački Mad Sin. Ne znam da li ih je bilo zanimljivije slušati ili gledati.Sam opis njihove muzike „rock n roll cow punk hardcore billy metal ping pong taettatue bingo bongo“ govori kakvi su to ludaci. Super žurku su napravili, sviralo se svašta od rokabilija pa do metala, u jednom trenutku krenula je i „Raining Blood“ od Slayera. To zaboravih juče da spomenem, i Ryker’s su u jednom trenutku odsvirali istu pesmu, posvetivši je preminulom Džefu Hanemanu i svim ostalim preminulim metalcima i pankerima. Odsvirali su i svoje najveće hitove poput „Speak No Evil“, „9 Lives“ i „Communication Breakdown“, a ono što je uradio Don Gatto podigli su na još veći nivo. Njihov kontrabasista utrčao je u publiku, koja ga je potom opkolila, a onda je iz instrumenta krenuo da ispaljuje vatromet. To je bilo samo zagrevanje za pirotehnička sredstva koja su sledila u nastavku večeri.
Posle njih odmah se prelazi na drugu binu gde je Free Ride nastupao. Nema tu šta posebno da se priča, prženje od početka do kraja, a najvernija ekipa u prvim redovima. Zatim dolazimo do nastupa Defeatera. To je jedan od bendova za koje sam mislio da ih nikada neću videti u Srbiji, evenutalno ako ih dovedu na Exit, tako da hvala organizatorima na ovome. Dobar deo ljudi držao se po strani tokom njihovog nastupa, dok je manja ekipa pokušala da napravi pravu hardkor atmosferu, ali je uprkos tome sam bend odlično prenosio emociju. Nije bilo mnogo interakcije, izređali su hitove poput „Bastards“, „Cowardice“, „The Red White and Blues“ i naravno „Dear Father“, a bilo je intenzivno od početka do kraja.
Makedonski Hardfaced je nastavio s hardkor maratonom, oni su ovde već domaći, najbolje je bilo naravno na kraju na „Dvete Zla“ koju su zajedno s fanovima otpevali. U toku njihovog nastupa, dosta ljudi je već zauzelo mesta za Agnostic Front, videlo se da će to biti najveća ludnica na festivalu, i tako je i bilo. Već od početka pivo i ljudi krenuli su da lete na sve strane, stvorio se i veliki circle pit, šutka nije stajala do kraja koncerta. Krenulo se sa „My Life My Way“, „Old New York“, a kada je na red došla „For My Family“ zapaljena je i prva baklja te večeri. Lik sa bakljom sedi nekome na ramenima, oko njega šutka, svi pevaju u glas, sjajno je bilo. Nastavili su sa „Friend or Foe“, da bi kasnije su usledile i nove pesme „Police Violence“ i „Only in America“. Ređale su se pesme, da bi posle „Crucified“ usledila dobro poznata melodija, a Rodžer Miret, koji je dosta pričao s publikom u toku nastupa, je samo rekao: „Znate šta je ovo, idemo svi zajedno“, i retko ko nije ostao bez glasa na „Gotta Go“. Nastavili su sa „Riot, Riot, Upstart“ i „A Mi Manera“, dok su se ljudi peli jedni na druge i lomili se. Odsvirali su potom još par pesama, a na kraju se desio jedini bedak na koncertu, pošto je crklo pojačalo i bend je, vidno iznerviran, završio svirku par minuta ranije.
Nema odmora na ovom festivalu, odmah kreće Last Hope. Bugare ljudi ovde vide kao domaći bend, verovatno i najbolji regionalni hardkor sastav, koji uvek napravi sjajnu atmosferu. U jednom trenutku im se priključio i jedan od pevača Vendette, a bio je i manji wall of death. Vrhunac je, kao i uvek, bio na „F.P.“ pesmi, kada je sing along, i drmusanje one zaštitne ograde uz ljude jedne preko drugih ispratila još jedna zapaljena baklja.
I naravno, dolazimo do Sham 69. Priča oko benda poslednjih godina je malo komplikovana, jer zapravo postoje dva Sham 69 benda koja trenutno sviraju. Mi smo bili u prilici da vidimo verziju benda koji čini veći deo originalne postave na čelu sa ludim Džimijem Parsijem, a samo je bubnjar „novijeg datuma“. I već od prvih taktova „What Have We Got“ videlo se kakvi su to majstori. Svi tapšu, pevaju u glas, ređaju se „I Don’t Wanna“, „Ulster“, „Rip Off“, „They Don’t Understand“, „Tell Us The Truth“. Sve vreme su komunicirali s publikom, pravili sjajnu atmosferu i prenosili odličnu energiju. Odsvirali su i „Charlie Hebdo’s is Innocent“, kao prepev svog starog hita. Zaređalo se još par pesama, da bi proključalo sa „Borstal Breakout“ , kada je krenula i šutka. Nastavili su sa „Angels With Dirty Faces“, „Money“, „Questions and Answers“, da bi zatim odali počast The Clashu s „White Riot“. Kada je Parsi spomenuo ujedinjenost, znalo se šta sledi. Ne znam da li postoji osoba koja, ako ranije nije, onda na „If The Kids Are United“ nije potpuno promukla. Zapaljena je i treća baklja tog dana da upotpuni doživljaj. Bend se povukao s bine, da bi se posle povika iz publike ubrzo vratili na bis. Tada su pričali o revoluciji, pobunjeništvu, panku, i povukli paralelu, sa, kako kažu, poslednjom engleskom revolucijom 1647. godine i njima, kao poslednjem bastionu panka i izveli su „Corkbush Field“. Sjajan nastup zaokružili su sa kultnom „Hurry Up Harry“. Pobacali su pivo u publiku, a bubnjar Robin je posle nastupa ostao da se slika sa fanovima i deli autograme, a jedini žal ostaje jer nismo čuli i „Hersham Boys“. Čast da zatvori festival na kraju je pripala gupi Dot The Eye, koju su najverniji fanovi ispratili.
Kada se saberu utisci, može se reći da je Rockaway Lake opravdao očekivanja. Sjajni bendovi, odlični nastupi, vrhunska organizacija, jeftino piće i hrana, dobro raspoloženi ljudi i festival bez jednog jedinog incidenta stvarno su pravo osveženje. Nadamo se da će postati tradicija.
