Riblja Čorba u Jagodini; Zvuk koji ne stari

Riblja Čorba / foto: Jovana Cvetković

U četvrtak 20. jula tekuće godine Srbiju je zadesilo svašta. Obavešteni smo o tome šta je tog dana radio predsednik, mnoge poznate ličnosti i njihova deca, da li je dinar skočio ili ne i kolika nas temperatura očekuje narednih dana. Ali u Srbiji se tog četvrtka slušala i jako dobra muzika. U tom duhu, posetili smo Akva park u Jagodini, koji je na desetogodišnjicu svog rada pozvao i regionalni rok bend Riblja Čorba.

Obaveštenost o samom događaju bila je maksimalna. Jagodina ima svoj utvrđeni način da građane uputi na dolazak muzičara i to je i ovog puta funkcionisalo jako dobro. Koncert je počeo tačno u najavljeno vreme kada je na binu izašla jagodinska grupa Vatrene kočije. Skepticizam publike se jako brzo primirio i bend ih je kupio svojim zvukom. Pohvale za vokalne sposobnosti Nemanje Miletića i virtuoznost Petra Dragovića, koji su najviše zaslužni za tu brzu kupovinu mase.

Vreme, koje se pod konac poštovalo, četrdeset i pet minuta kasnije naredilo je da se začuje najava za bend koji sledeće godine slavi 40 godina karijere i dobro poznat Borin glas: „Ja ću da pevam…“ I pevao je. Preko solidnog razglasa se orio njegov glas koji ne stari. Kontakt sa publikom je bio odličan. Prepoznavao je i pozdravljao obožavatelje koji prate svaki nastup, one koji su došli čak iz Ivanjice ili Bora, ali i lokalne zaljubljenike u stari rokenrol. „Mnogo mi je drago da ste svi tu. Ima Vas sa svih strana, naravno. Pazi, ne pada kiša. Lepo veče. Biće ovo odlično.“

Stalno ih hvaleći kako znaju čitave tekstove pesama, nekad bolje nego i on sam, dobijao je povratnu reakciju kakvu je, čini se, i želeo. Zato je podelio i vest da možemo očekivati i novi Čorbin album, a zatim recitujući započeo, a ukupnom izvedbom završio novu pesmu „Smešan, grešan i pogrešan“. Masa je najoduševljenije reagovala na „Gde si u ovom glupom hotelu“, „Rekla je“, „Ja ratujem sam“, ali ni novi hit nije prošao bez aplauza. Činilo se da su pojedinci već i bili u stanju da odmrmljaju deo refrena. Jednu pesmu otpevao je i “Jova Zmaj koji je već 3 godine na robiji u Čorbi”, kako reče Đorđević.

Očekivanja publike su bila, čini se, i više nego ispunjena. Publike koja je bila prava jugoslovenska: mešovita. Svaki bis to dokazuje, jer sam poziv na njega poklon je muzičaru i odlikovanje. Bend sa četiri decenije karijere za sobom došle su videti sve generacije, a i to je, valjda, neki dokaz uspeha. Jedino što je kvarilo rok struju i sprečavalo da se s pesmama vraćamo u doba iz kojih su potekle, bili su telefoni i moderno uživo uključivanje na društvene mreže.  Onog dana kada budemo naučili da se kulturna manifestacija ne posmatra kroz ekran telefona i kada snimanje prepustimo ekipama televizija koje su zbog toga i tu, onda ćemo naučiti i da doživimo događaj i da u potpunosti uživamo u njemu.