-

Red Hot Chili Peppers na Stadionu Francuska: Razbijene čini starenja

foto: arhiva

Kada i ako budete planirali posetu u Parizu na svoju must see, eat and do listu pored Luvra, Ajfelove kule, Jelisejske palate, sira, kroasana, vina, groba Morisona Džima, Mulen ruža i drugih trica i kučina koje će vam oduvati mozak i zbog kojih ćete se u ovaj grad zaljubiti, obavezno čekirajte dešavanja na Stadionu Francuska (Stade de France) i prema tome vremenski odredite svoju posetu. Francuska, to velelepno sportsko zdanje, kojem se namena lako menja i koji prima blizu sto hiljada duša, sinoć je drugi put zaredom ugostila najdraži (najpoznatiji?!) kalifornijski sastav (nek’ izvinu Tool i Metallica) – Red Hot Chili Peppers.

Dok se tokom toplog i vetrovitog subotnjeg dana prva tura posetilaca teturala Jelisejskim poljima vraćajući se sa sinoćnog prvog nastupa, druga tura je trčala u suprotnom pravcu, kroz ista Polja, preko Montmartrea ka stadionu, bagetom i sirom ispunjenih, a pivom, vinom zalivenih želudaca, ne bi li zauzela što bolju poziciju na tribini, parteru ili fan pitu za drugo veče showa.

Približavajući se stadionu, pored brojnih pripadnika pariske žandarmerije, redara koji sprovode posetioce i čine proces ulaska u stadion lakšim i bržim, na bimovima oko stadiona, između prodaje piva, majica i gomile već pristiglih posetilaca, mogao se videti upečatljiv znak „Rasprodato“, preko 8. i 9. jula. Otvaranje kapija i slivanje posetilaca u more bezgranične ljubavi počelo je u 17 časova.

thundercat
Thundercat

Tokom trajanje evropske turneje, Pepperse su pratila dva sastava. Prvi koji je izašao na scenu bio je ekscentrični, zabavni, nasmejani Thundercat, praćen klavijaturistom i bubnjarem. Obešenog šestožičanog basa oko vrata, u kiltu, jakni, sa fantomkom na glavi i mačijim naočarima, Thundercat se glasnim mjaukom obratio pristunima, dobrim delom mnoge i uplašio i bez mnogo priče, ali sa dosta sdračnosti u izrazu lica započeo svoj vez na instrumentu. Njegov moderni jazz izražaj ili acid jazz privlačio je pažnju publike najviše zbog tehničkih vratolomija, klavijaturastog zvuka njegovog basa, podržanog snažnim gruvom bubnjara s kojim se često gledao i, reklo bi se, dobro kapirao. Problem u njegovom muzičkom izražaju je bila nemogućnost zapamtiti pesmu, te se publika, dobro zabavljena, samo mogla okrenuti ka redu za osveženje nakon njegovog polučasovnog munjevitog bas mjaukanja.

Već se nakon prvog i početkom drugog akta mogla utvrditi dinamika nastupa i organizatorska satnica. Kašnjenja nije bilo, a predvidivost je posetiocima dala prostora da planiraju svoje posete toaletu. Pola sata od kraja Thundera, na binu se ušunjala truba koja je najavila prezabavni peppers šlagvort – Andreson .Paak. U pratnji svojih Free Nationalsa, Anderson je izašao u roze odelu, duge talasaste plave kose, seo za bubnjeve i lagodnošću sviranja, poletnošću pesme i s puno duše uklesane u gruv podigao i one najupronije u nameri da ne ustanu dok ih Anthony Kiedis ne podigne.

Ova svojevrsna reainkarnacija Jamesa Browna je svoju neumornu funk dušu podelila sa publikom čim je ustala sa bubnjarske stolice i latila se stalka, te plesala, zavijala kukovima, ispuštala krike i zanosno diktirala pokrete na bini i van nje jer „Your Heart Don’t Stand a Chance“. Paralelno sa tim lightshow je počeo imati svoju funkciju mada se zbog sunčevih zraka dobrano borio da isprati Andresona i njegov neumorni bend, koji je svojih 45 minuta iskoristio da napravi takvu atmosferu da nije ni čudo što je pojedinima nakon njegovog nastupa bilo Dosta za danas.

Anderson.Paak
Anderson.Paak

Međutim, većini nije. Počelo je pozicioniranje za Pepperse, ali istovremeno s tim pozicioniranje za pivo i toalet. Bez obzira što je na satu bilo 20h i 30 min, dan je bio u svom punom sjaju, a istočni deo tribina je zaslepljivala sunčeva svetlost. Međutim, to nije omelo upravo taj deo tribina da u nestrpljenju i građenju atmosfere iščekivanja od jednog koncertnog vajba napravi fudbalsku ludnicu sa meksičkim talasima, koordinisanim aplauzima i horskim povicima. Više je delovalao da će na binu izaći francuski fudbalski nacionalni tim nego četvorka koja pri pomisli na fudbal u glavi ima loptu u rukama, a ne u nogama.

Organizatorski ponos nije mogao biti veći, nego kad se tačno u 15 minuta do 21h pojavio John Frusciante, a za njim Chad Smith i vazda teatralni i omiljeni Flea. Pod besprekono plavim svodom započeli su svoj petominutno dugački džem tokom kojeg je John jako lako manipulisao publikom. Uplivavši na više gitarske tonove publika je dolazila do višeg tona vriska. Provalivši to, John je nekoliko puta podizao i spuštao tonalitet vriske, nestrpljenja i cupkanja, dok nije sa Chadom i Fleajem naglo stao i ušao u intro pesme „Can’t Stop“.

Can’t stop addicted to the shindig

Svi su svoju ovisnost o proslavi, tulumu, haosu ispoljili čim se Anthony trčećim korakom, ispresecanim skokovima, odeven u tufnasti duks, tufnasti šorc, crne visoko podignute čarape, skoro štucne, pojavio između Fleaja i Johna, ispalio prve reči, okrenuo se bočno publici i nastavio sa njihati napred nazad uz svoj stalak. Oni koji su mislili da su našli poziciju nisu je dugo zadržali jer je krenulo komešanje, skakanje i horsko pevanje pratećih vokala, te John nije imao puno potrebe za dokazivanjem svog jako visokog vokalnog spektra. Bez mnogo pauze ušlo se u prvu od iznenađujuće četiri pesme sa „Stadium Arcadium“ albuma, koliko smo sinoć čuli, – „Dani California“.

Potrebi za dinamikom nastupa i smirivanjem uzbuđene mase savršeno je odgovarala sledeća numera „Scar Tissue“. Bio je to prvi emotivni peppers momenat večeri, prožet doziranim guitar hero John Frusciante momentima. Savršeno su Peppersi pogađali između divljačkih pesama sa svojim mirnijim stvarima, da se ne bi ni u najluđem snu moglo zaključiti da je do pre samo tri minuta isti onaj zagrljeni par, koji se sad njiše i ljubi, učestovao u šutki. Dinamika, divno!

Neshvatljivo dugo je Kiedis bio obučen, te je tufnasti duks tek posle petnaestak minuta otišao sa scene isto kad i telecaster s kojim je John počeo ovaj nastup, a koji je zamenjenim dobro poznatim stratocasterom. Skidanje i zamena instrumenata je davalo prostora za kratke konsultacije ispred bunjarskog seta nakon kojih je načet novi album sa „These Are The Ways“. Nije delovalo da je publika kliknula sa ovom numerom, činilo se da je mnogo boljih izbora sa albuma bilo, ali bendu se očigledno ova pesma veoma dopada, te je ne propuštaju svirati bilo gde od kad je album objavljen.

No, četvrtka sa bine je znala šta će se publici sigurno dopasti. „Snow“ je bio okidač da se ponovo razdragano peva, da se telefoni i pivske čaše podignu u vazduh, a da Flea zauzme karakteristični karate raskorak, blago povije i trese glavom jedva izbegavajući da je očeše o vrat svoje bas gitare. Više nije bilo važno da li ste u parteru ili nekom golubarniku, svi su stajali, pevali i ništa drugo hteli nisu.

Nakon drugog razgaljivanja publike ponovo je pokušano sa novim albumom i pesmom „Here Ever After“. Flea je šamarao taj bas proizvodivši baz koji je, prema kasnijem svedočenju jednog neuračunljivog sagovornika zadrmao treći, najviši nivo Afjelove kule. Ali šta tek reći za gospodina Smitha, tu drugu Peppers konstantu, koji je taj baz snažno podržavao. Gledajući njega kako osmehom prati Kiedisove skokove, dok istovremeno prati Fleajeve namige, ostavlja utisak zadovoljstva i sigurnosti, sigurnosti koju želite da pronađete u bubnjaru.

Bez mnogo obraćanja publici uz povremeno zahvaljivanje Fleaja, ušlo se u drugi fantastični Peppers momenat „Hard To Concentrate“ – kakvo iznenađenje. Činilo se da publika ove momente melodičnog mira nije najbolje kapirala, kao da joj je trebalo samo živosti i hajpa, a da dinamiku nije najbolje prevela u svoj osećaj doživljaja i doživljenog. Ovu milu pesmu pratilo je svojevrsno razlivanje boja na bimovima, koji su sve vreme emotivali pokrete Peppersa provučene kroz određene efekte, što je doživljajima pesama davalo dodatnu draž i bojama dočaravalo emociju.

Ako sporije pesme nisu dobro prolazile kod publike, onda one funkaste poput „Tell Me Baby“ svakako jesu. Tih nekoliko tonova iz Johnove gitare imali su hipnotišući momenat na kukove posetilaca, dama pogotovo, dok su momci oponašali Kiedisove neartikulisane skokove, dok je stalak mikrofona vukao i bacao po bini izbegavajući da time povredi Flea dok je slapovao svoj instrument.

Zanimljiv trenutak se dogodio u malobrojnom obraćanju Anthonyja publici kada je najavio pesmu „She’s a Lover“ i posvetio je Chadu uz reči Samo on zna zašto. Šta li se sinoć dogodilo u hotelskim sobama ovih ljudi, ostavljamo za strane tabloida, ali Chadov osmeh i pevanje ove numere je bilo dosta simpatično i sigurno na nešto insinuiralo, što je publiku po prvi put više zaintrigiralo da pesmi sa novog albuma posveti malo više pažnje i svoje interakcije.

Red Hot Chili Peppers

Iako se približavao 22. čas, dan nas napustio nije, ali sunce jeste. Pustilo je one posetioce na istoku da bez pomagala i čkiljavih očiju uživaju u koncertu i svedoče jednom čudnom trenutku kojem su nakon ponovnih kraćih konsultacija momci sa scene uleteli u „London Calling“ (kakav kleš!), a iz njega se stuštili u „Right On Time“, još jedno iznenađenje koje je publiku dobrano iznenadilo divljinom svojeg izvođenja, kratkoćom svog trajanja i Anthonyjevim vokalnim performansom. Logično je da je posle posle takvog šoka melem u vidu „Black Summer“ numere bio potreban, melem koji je apsolutnih hit sa aktuelnog albuma i koji je ponovo posetioce, češće posetiteljke nagnao da izvade mobilne telefone i zabeleže momke sa bine i veliko krvavo sunce sa bima iza njih.

Posle konačnog prihvatanja i odobravanja novog albuma, taman se toliko smrklo za nesumnjivo momenat koncerta. Johnovo razlaganje prvog akroda i brzo prepoznavanje numere uz krik oduševljenja označilo je početak himne – „Californication“. Spontano su se blicevi počeli paliti, a stadion je počeo ličiti na Peppers galaksiju, koja je bila ispunjena melodijom i glasovima. Iako je bilo bojazni kako će Anthony izvesti čitav koncert zbog pređašnjih problema sa vokalom, sinoć je sve bilo precizno, dozirano, odmoreno i lepo.

Pay your surgeon very well to break the spell of aging

Da li je platio ili nije, nije bitno, ali čin starenja je razbijena, bend moćan, a publika zadovoljna.

Kratko povlačenje sa bine, te povici i pozivi nazad, koji su brzo urodili plodom, ali insiprisali Flea da se na rukama vrati na binu, što je bilo posebno blesavo i zanimljivo videti kako su ljubičasta boja majice i crna suknja zamenili svoj redosled odozgo na dole, što je brzo vraćeno u prvobitno stanje kada je trebalo da se lati basa.

I onda ponovo iznenađenje – Red Hot Chili Peppers svira Led Zeppelin pesmu „Rover“ iz koje se ulazi u poslednji, možda i najemotivniji peppers momenat večeri sa „I Could Have Lied“. Numera posebne težine, posebno istančane emocije, o posebnoj, nekada Anthonyju važnoj osobi, inspirisala je publiku da još jednom priredi peppers galaksiju, koja je brzo zasijala i ispratila ovu pesmu sa posebnom pažnjom.

Flea i John se brzo nakon što je galaskija odsijala svoje, približavaju jedan drugom, razmenjuju par reči i počinje uvod koji označava početak kraja – „By the Way“. Možda i najpoznatija peppers numera uzdrmala je stadion, uzdrmala je Pariz. Fleajev moćni bas je prodrmao konstrukciju stadiona i dodatno potresao onaj gvozedni Toranj, dok je Johnova gitara u ispresecanim sekvencama sekla drmusanje i podsećala Pariz na melodiju pesme. Isti onaj neuračunljiv sagovornik je neposredno nakon koncerta svedočio da je kilometrima dalje osmeh Mona Lize u tim trenucima bio blago izraženiji i evidentniji, ali opet neuhvatljiv za kameru. Osmesi posetilaca su bili evidentni, glasno se pevao refren dok su versovi pevani iako se tekst nije najbolje znao.

Miran ali vokalno improvizovan kraj je stavio tačku na koncert. Da li do Anthonyjeve improvizacije ili do nečeg drugoj, John je nasmejan prišao Kiedisu, zagrlio njega, pa onda Flea, dok je Chad stajao podiguntih ruku mašući publici. Od glasnoće povika nisu bile jasne Kiedisove oproštajne reči, ali se četvortka brzo povukla se scene, ostavivši prostor publici da se usredsredi na video bim na kojem je upečatljivo pisalo kojim prevozom mogu da se upute do neke od onih drugih znamenitosti s početka ove priče koje su vodile ka centru grada, daleko od srca koje je ostalo da kuca na Stadionu Francuska.