Recept za rokenrol – četrdeset godina Vatrenog poljupca

Vatreni poljubacKlinac, čisto da znaš, mnogo je strašno kada pređeš tridesetu. Sve je lako kad si mlad – kombinuješ faks, usputni poslić i noćni život. Trčiš svuda, stižeš na sve žurke, koncerte i kućne pijanke; malo sna i baterije opet pune. Posle nađeš stalan posao, šljakaš i podižeš sopstveno domaćinstvo skupa sa ženom, izlazak jednom u nikad sa tri dana kajanja i, koliko god da traje, sećaš se dana kada si jurcao blesav kao da je juče bilo.

Da mi je neko “juče” ponudio dve svirke u različito vreme u radijusu od trista metara pitao bih i za treću. Danas, dve svirke su previše za ove kosti stare, te dugujem bendu čiju sam deceniju propustio – Jimi Triple B’s 666 Blues Band. Ove noći prioritet je bio videti i pitati nekoga kako je to u sedamdesetima. Ne znam kako je to u sedamdesetima i je li teže nego sa trideset, a najiskrenije mi nije jasno kako je Milić Vukašinović i dalje živ u tim godinama nakon decenija svačega. Iako gazi leto sedamdeseto, Mića je žilav dasa i ima u sebi nešto verovatno slično onome što imaju Džeger i Ričards što ih gura na bine i kada štipaljkama skupljaju razvučenu kožu. Najbitnije je, izgledaće tako, što Milić nikad nije prihvatio da mu se u bilo koje od sedam razdoblja čoveka uvuče poslednja rečenica prvog pasusa. Ceo život je živeo da bi umro slavan, bogat, lep i mlad, no sudbina mu nije dozvolila najmanje tri četvrtine ovoga.

Elem, negde tamo nakon pola dvanaest nađemo nekako ulaz u Imago i magičnim stepenicama se spustimo samo koji metrić dole gde je neka velika prostorija iseckana nosećim stubovima zgradetine u čijoj se bazi nalazi klub. Veoma prostran prostor u kojem je bilo jako prijatno boraviti samim tim što nije i neće biti gužva. Jedino je pivo počelo brzo da nestaje, još dok je na bini bila ranije nenajavljena predgrupa Sex Machina. Prvo je Nikšićko tamno nestalo, potom i onaj Blanc što se skoro pojavio i kod nas, posle daj šta daš, može i Tuborg. Kako bilo, za šankom su se primetile glavne boljke prostora, a to je loša akustika. Bas je bio mlohav (a možda je i do basiste), gitara se nije čula, jedino se čulo kako bubnjar Vlada Ćopić (inače moj nekadašnji kolega sa faksa, poz brate) kida one bubnjeve, što se ponajviše videlo na njihovim obradama Motorheada “Iron Fist” i “Overkill”. Pevač u redu, vidi se da ne zna da peva, ali jako se trudi i uspeva da izvuče koliko je u njegovoj moći.

Nakon što je Sex Machina završila sa svojim nastupom, na binu se uz ponovo Vladu Ćopića i onog natapiranog što se onomad na Pinku izblamirao pokušajem bass flip trika penje i vremešni Mića i posle malo nameštanja kreće “Recept za rokenrol”.

Sada sledi zakasneli disclaimer za sve koji su sinoć prvi put uživo slušali Vatreni poljubac pa im i sada zuji u ušima: prvo i najvažnije, to je rokenrol, to je hevi metal, tu nema ničega što ne prašti i što se zujeći ne ori između zidova ovog kluba, pogotovo ne kod Milićeve gitare; drugo, Milić ima 69 godina, ne može sigurno da svira na nivou od pre četrdeset godina, jasno je da nije u stanju odsvirati one najprogresivnije stvari sa početka Vatrenog poljupca, te i da ove prljavo nabada i samim time je zvuk gitare podešen na oranje kako greške u sviranju ne bi mnogo uticale na tok pesme i meni je to skroz okej. Bas i bubanj, naravno, odlično podešeni među sobom kad već nisu u istoj dimenziji sa Milićevom gitarom. Neslušljivost je toliko jaka da se mora sačekati prva strofa kako bi se prepoznala pesma, recimo u slučaju “Bugi je htjela”, a negde čak i refren ako ne znaš ceo tekst.

Ipak, to je Vatreni poljubac koji znam i do imbecilnosti volim (pa i više) i to je taj duh rokenrola koji Milić širi svojom praštećom gitarom u inat svim čistuncima ovoga sveta i koji govori “ovako se svira gitara!” To je stav jednog prekaljenog i neobuzdanog muzičara, bludnog i alergičnog na lažni moral i čiji je superego izgrađen na temeljima onog najsirovijeg ida.

Nakon nekoliko ranijih hitova (“Baj, baj, moja malena”, “Stipu gatibo” i recimo “Krv i znoj” ako se dobro sećam) na red su došle stvari sa njihovog (zapravo njegovog, jer Milić je sam Vatreni poljubac) povratničkog albuma “Sve će jednom proć’, samo neće nikad R’n’R”. Na njemu je i najveći deo novijih Milićevih hitova, barem onih koji još i mogu da se svare; tu je “Pijana ulica”, tu je “Rokerčina”, “Umreću zbog nje”, ali i najistaknutiji “Tike tike tačke” i “Obori me, pa voli me”.

U jednom momentu mi se učinilo da u prvim redovima kraj bine stoji veliki broj izgubljenih dečaka kojima ovo inače očigledno nije način zezanja i provoda petkom veče. Njihovi tipični klinački maniri sa dozom nepoštovanja prema starijima, pa i legendi što je isto proizvod loženja do imbecilnosti, ali ne i istinske ljubavi kakvu jedan ultrafan kao Đoka sa tri banke gaji prema njemu. No, izvođač bira publiku, izabrao je pomalo od svega, to mu je što mu je i bilo je za očekivati. Generalno, momci nisu uradili ništa loše.

Kraj je ostao rezervirsan za “Žikino kolo” i, naravno, “Doktor za rokenrol”, a šta drugo? Bisa nije bilo, ali je svejedno izuzetno zanimljiv doživljaj bio, prvo što je ovo jedan od retkih klubova gde može da se trešti do kasno u noć/rano ujutro, drugo što je ovo retka prilika videti i čuti čoveka koji mi znači koliko Bouvi Flojdu u najmanju ruku. Milić je kao svaka prava zvezda kraj bine primao fanove, slikao se sa njima i potpisivao markerom na fonasice i guzove. Nije otkrio tajnu večne mladosti, pre svega što ništa živo i ne čuje; a kako će i čuti posle godina ovoga?