Čak i posle tri-četiri posete Jugošpedu, nalaženje svečane sale gde se obično održavaju svirke ne postaje ništa lakše. Uvijajući, beskonačni hodnici, sterilne pomoćne prostorije koje se nižu sa svakim skretanjem i stepenice zajedno sa grupom bledih statua na ulazi izgledaju utoliko sablasnije oko deset uveče, kada je tajno društvo The Cyclist Conspiracy, odlučio da održi svoj svadbeno-alhemijski ritual, uz malu pomoć kantautora Isidora Igića i mladog muzikanta Marka Jovića.
Daleko od optimalnog, vreme i mesto su ipak porađali neku čudnu toplinu i intimnu atmosferu – poput okupljanja starih, dobrih prijatelja, ujedinjenih muzikom kao potvrdom njihovog zajedništva. Isidor, po zanimanju profesor latinskog, takođe je i pesnik, a već po završetku dve pesme, koje su, kao titularni „Duhovi„, uz kucanje suptilnih perkusija i osnovne akorde lagano provejale prostorijom, Isidor je prezentovao svoju zbirku pesama, „Vraćam se odmah“, naglasivši kako će jedan primerak s posvetom pokloniti onome, ko izađe na scenu i pročita jednu pesmu po izboru. Iz prvih redova istupio je čovek.
„Tat tvam asi,
Ovo jesi ti,
Obavijaš pokislu granu prstima,
Da istreseš crne kapi na svoje lice…“
…pretvarao je, izražajno i gromko, nepoznati recitator vividne pesničke slike u reči. Tišina koja je obuhvatila malu salu razvejana je tek gromkim aplauzom koji je odzvonio po završetku poslednjeh stiha, koji se, poput Uroborosa, zaokružio u identitetu pojedinačne tvari i višeg Bića. Bardovski izraz Isidora izvlačio je mnogo iz jednostavne forme, delujući rasterećujuće, poznato i toplo, uprkos setnoj noti koja je prožimala njegovo stvaralaštvo. Istina, ovo nije muzički moglo biti dalje od psihodelične halabuke koja je neminovno sledila, ali u čudnom momentu kompatibilnosti, senzibiliteti su im se pogodili, kao da se skromni gradski bard susreo sa članovima tajnog društva u podzemnoj krčmi starog Beograda.
Naravno, opravdati reputaciju najvećeg anti-world orkestra nije uopšte lak zadatak, te je priprema ritualne opreme trajala nekih dvadesetak minuta. Katarzičnom putovanju kroz Mashallah Plan, najskoriji album benda, koji je večeras bio dostupan na vinilu, prethodila je mala, atmosferična uvertira, inspirisana žanrom italijanskog giallo filma, sa karakterističnom napetošću, misterijom i elementi horora. Kako je zaplet postavljen, Mala braća reda Biciklista daju se pravo u sludge metal vrtešku, sa teškim, brutalnim rifovima, dok je u pozadini publiku na francuskom anatemisao opskurni govornik. Orijentalni tremolo, uz povremenu asistenciju saksofona gurao je radnju napred jednim dinamičnim tokom, kako se odmicala traka još uvek nepoznatog imena koja će, sudeći po svemu, da se nađe na nekom od sledećih izdanja.
Kada je muzika u punom jeku, o „članovima benda“ gotovo i da nema smisla govoriti jer, uprkos potpunom odsustvu ceremonijalnih odora i drugih očiglednih odlika tajnog bratstva, baš kao u Basarinom romanu, Biciklisti su nadahnuti glasnici gnozisa koji se kriju na otvorenom – na sceni Mala braća praše kao mašina, ne mašeći ni ton u kompleksnoj tapiseriji progresivnih zvukova. Zvuk spaghetti westernizovanog surf rocka terao je prve redove na đuskanje, kakvom bi pozavideli, redom, i Wray, i Dale i Megira, zapljusnuo je talasima publiku poslednji put pre nego što će krenuti na pustinjsku odiseju.
Posle osmog slušanja, „The Great Staurocycle“ i njen glavni, neo-narodni vokalni motiv, umesto surovo i negostoljubivo, kako je to inače slučaj sa desert rockom, zvuče kao povratak kući posle dugog puta. Vrsno prenošenje istog vokalnog fragmenta u „Virility“ , gde zvuči „muški“ i energično, kao oda bujajućoj, prolećnoj snazi, zagrejalo je prostoriju koja je, iščekujući kulminaciju pomno pratila događaje na sceni. „Prepečeni“ rif zaključio je i ovaj ritual, ali su se, ne časeći časa, Mala braća zajedno sa skraćenim sastavom svog in-house Velos hora, raspištoljili na stoner-apokrifu,“The Blood of the Lamb“. Reklo bi se, najnagruvanija stvar na albumu, zapravo i više nego pogodna za prepušteno đuskanje, dizala je duh u zadimljenoj prostoriji, dok su prigušena crveno-plava svetla držala veo mistične izmaglice.
Rastući horski napevi vodili su izmaglicu ambijentalnog interludijuma, a lagani – koliko god to može biti prikladan izraz za klasičnu stoner rifologiju – uspon do sazvežđa „Deneb“ na biciklu uskovitlao je burne emocije završnim gitarskim motivom, najupečatljivijim za celo putovanje. Truba je grmela u metežu, i nelagodnim praskom, zajedno sa hitajućim ritualnim ritmom bubnjeva i grmećeg basa, vodila publiku do Dalekog istoka i nazad u jednom treptaju.
Oživljeni razgovor između pesama prekinut je tužnjikavom melodijom, označivšom nostalgiju za nečim što niko od prisutnih nije, po prirodi stvari, ni mogao da iskusi. Ipak, to nije činilo večerašnji izlet do trgovačke metropole Aksum ništa manje realnim. Velos-vodilje su svojim prodornim glasovima oživljavale davno zaboravljene ulice, dok su Mala braća začaravala beogradsko sivilo pulsirajućim ritmom života, evociranim putem žice, lima i doboša. No, ovo nije bilo ni blizu suštoj, nesalomivoj moći sakralne mantre, koja je, nadjačavši instrumentalnu pratnju, i dotaknuvši izvor pradavne inspiracije, okončala putovanje, dok je ptica „Simorgh“ u širokom luku proletala nad starim kompleksom Jugošpeda.
Malo mediteranskog melosa u svojstvu bisa, i veče u birtiji na rubu Orijenta se moralo polako privoditi kraju. Sudeći po reakciji gomile, poruka tajnog reda, prenešena pod gustim okriljem noći nastaviće da odjekuje u mislima i snovima posvećenih još dugo vremena, ali šuška se da će se oni uskoro vratiti na velika vrata. Čemu, pitate se? Hermetizmu i borilačkim veštinama! Najočiglednija stvar na svetu za jedan bend.
