Sedam dana je prošlo od velike tragedije koja je pogodila Srbiju. Trodnevna žalost završila se tek nedavno, pre dva dana, ali Srbija nije prežalila. Zbog toga su verovatno svi koji su prethodne večeri posetili koncert pank legendi The Exploited u Domu omladine Beograda imali moralnu dilemu da li je uopšte ispravno otići na taj koncert. Treba podsetiti da je on prvobitno trebalo da bude održan u nedelju, ali da je pomeren za 9. maj, baš kada se obeležava i Dan pobede nad fašizmom. Slučajnost?
Da li je vreme za muziku, da li je vreme za zabavu, da li je vreme da se vrati normalnom, svakodnevnom životu? To su verovatno pitanja na koja niko nikada neće moći da da odgovor. Ako ste otišli na koncert – moguće da ste pogrešili, ako ste odustali od odlaska – moguće da ste pogrešili, pa i mi koji sada pišemo ovu reportažu – moguće da grešimo što to radimo. Svako ljudsko biće će drugačije reagovati na sve što se desilo i to je jedino ispravno.
Oni koji su se odlučili da dođu na sinoćni koncert, svakako su imali priliku da na delu vide dva brutalno dobra benda. Za predgrupu su izabrani veterani domaće scene – Vox Populi, koji su u svirku uleteli veoma agresivno sa svojim hardkor pankom koji je ubrzo izazvao i prve šutke. Pesme su se smenjivale, ali poruka gotovo svih kritički nastrojenih pesama ovog benda je bila jedna – „Dole svi političari“.
Kako je svirka odmicala, mikrofon je sve više završavao u poblici, šutke su postale sve češće i žešće, kao i sama muzika koja je dolazila sa bine i koja je bila sve brža i brža. Poseban haos očekivano je izazvala „Haos u mojoj glavi“, a bilo je lepo čuti i par novih pesama, odnosno da bend radi i na nekim novim stvarima 18 godina od poslednjeg zvaničnog izdanja „Zgarišta naših ideala“.
Poseban trenutak na koncertu bio je kada je frontmen benda Nenad Vlasić Rudar pesmu „Budućnost“ posvetio tragično nastradaloj deci i mladima i upitao „A gde je njihova budućnost“. Te reči i ta pesma izazvale su velike aplauze i bili sjajna prilika da se na prigodan način, u kontekstu pank koncerta, ta tragedija pomene i obeleži na neki način.
Nije mnogo trebalo da ih na bini zamene legende svetske pank scene – The Exploited. Bend, predvođen Wattijem Buchanom sa svojim prepoznatljivim mohawkom, pesmom „Let’s Start a War“ uleteo je u set koji je trajao gotovo sat i po i koji praktično nije imao nikakvu pauzu. Wattijeva kratka obraćanja između pesama svodila su se samo na najavljivanje koja je sledeća, mada se i to slabo razumelo zbog njegovog izraženog škotskog naglaska.
Konstantne šutke i crowdsurf nisu se zaustavljali od samog početka koncerta, a publika je pokazala da je očigledno bila veoma željna benda koji od 2017. godine nije svirao u Beogradu i to bez Wattija koji je tada odmarao zbog srčke. Stariji, čistokrvni punkopus poput „Cop Cars“, „Dead Cities“ i drugih definitivno je izazivao bolju reakciju kod publike, mada teško da je bilo ko ostao ravnodušan kada je „Beat The Bastards“ sa konstantnim duplim pedalama kao voz protutnjala kroz Amerikanu.
Bend, iako nastupa u podmlađenom sastavu, 44 godine od osnivanja još uvek zvuči podjednako ludo, brzo, ali i tačno. Wattijev brat Wullie, dugogodišnji bubnjar benda, napustio ih je pred početak aktuelne turneje, ali se to na koncertu u Beogradu nije dalo osetiti. Zanimljiv detalj bio je i basista Irish Rob, koji je nosio majicu kragujevačkog hc pank benda KBO!.
Kada je Wattie u pitanju, to da ima 65 godina videlo se samo u njegovom licu i tome da je povremeno ostajao izbezumljen, delujući pomalo umorno, ali osim toga, svirku je izneo veoma energično, kao da mu je bar 20-30 godina manje, bez stanjanja, konstatno jureći po bini i animirajući sve prisutne. Još jednom je dokazao, ako je to uopšte i bilo potrebno, da mu pank teče kroz vene i da ga živi svakom sekundom svog života.
Nakon 20-nešto pesama, gotovo sat i po vremena svirke, tradicionalnog izlaska publike na binu za „Sex And Violence“ i dva bisa, koncert je konačno završen pesmom „SPG“. Ovacije pune Amerikane su trajale dugo i pre i nakon te pesme, pokazujući da je ovaj grad željan The Exploiteda i da su dobrodošli u njega dokle god mogu da stoje na bini. „Punk’s not dead, oh no, it’s not“, što bi rekao bend.
