Festival „Vračar Rocks“ koji se odvija u Centru za kulturu „Božidarac“ i kvalitetne domaće rok muzike, obiluje prilično raznovrsnim programom na kome su, između ostalog, se našli beogradski Consecration i novosadski Wolfram koji su sinoć priredili jedan besprekoran i težak gitarski atak.
Sa malim zakašnjenjem, na binu su izašli novosadski Wolfram. Bend je oformljen 2011. godine, od strane članova koji su do tada radili u bendovima Sewn i Pry. Oni sviraju acid-metal (žanr koji su sami sebi odredili), što je, u stvari, mešavina atmosferične i psihodelične muzike sa teškim rifovima kakve bismo pronašli u doom ili stoner metalu. S obzirom na to da bend postoji tek tri godine, neverovatno je koliko su zreli, usvirani i koliko autorski rad shvataju ozbiljno.
Svoj set su otpočeli na efektan način – instrumentalnom pesmom koja je svojom glasnoćom i masivnošću od samog starta oduvala publiku, ali to ništa ne bi značilo da im je energija pala kasnije u toku nastupa. Naravno, oni to sebi nisu dozvolili, tako da su do završetka svog nastupa vozili teškim rifovima koji su se preplitali sa mirnijim delovima punih efekata i lepih melodija. Takva dinamika je karakteristična za njihove aranžmane, i nešto je na šta očigledno obraćaju dosta pažnje – sposobni su da iz skoro apsolutne tišine stvore ogroman zid buke koji ruši sve pred sobom.
Jako dobri i precizni vokali (za koje smatram da bi mogli da budu još bolji i interesantniji) Marka Dorića i Jane Zurovac, koja je od skoro član Wolframa i kojoj vrlo malo fali da se uklopi u kolektiv, zanimljive i raznovrsne gitarske i bas deonice Branislava Božanića i Aleksandra Apića koje su uglavnom natopljene raznim efektima i neobični, ali snažni ritmovi Dušana Prentovića su glavne karakteristike ovog benda i nešto je što se može dopasti svakome ko ima iole sluha za ovakvu muziku. U njihovom relativno kratkom nastupu su najviše zasijale desetominutna „July Chills„, prepuna odličnih ideja i ritmičkih varijacija i pesma koju su ostavili za kraj, „Mothering“ koju je Jana zastrašujuće dobro otpevala. Ako Wolfram, koji ima strašan potencijal i kojeg čine genijalni muzičari, nastavi da evoluira, postaće jedan zastrašujuć bend.
Posle sjajnog nastupa kakvi su pružili Wolfram, počela je da se sprema bina za Consecration. Svako ko je bar malo upućen u njihov rad, zna koliko vole da eksperimentišu sa zvukom i da stalno proširuju svoj zvučni arsenal, tako da su se na bini našla dva sintisajzera, dve gitare, bas, bubanj, izobilje gitarskih efekata i teremin. Iako je ovo obimna oprema, nije bilo potrebno puno vremena da se namesti i publika nije dugo čekala dok se nije začula gitarska mikrofonija koja je trajala dva minuta. Odjednom je počeo da se razaznaje rif na gitari i uletanjem čitavog benda u hromi ritam i teški zvuk „Vertikale“ ovi astronauti su otpočeli svoj performans. Na nju su se nadovezali brzom i energičnom „Luka Čeh“ i novom verzijom pesme „Rinasek“ koja se našla na prvom albumu.
Zanimljivo je da je bend sklopio set listu koja je jasno podeljena na tri dela, prvi, koji su činile pesme sa njihovog zadnjeg izdanja „Univerzum Zna“, zatim srednji gde su dominirale pesme sa albuma „Cimet“, dakle, „Cimet„, „Romantična policija„, „Barikade“ sa snažnim i pamtljivim stoner rock rifom i „Praskozorje“ koja je samo pokazala koliko je opus Consecrationa diverzan, da su sposobni da pokriju dosta različitih teritorija i da u tome budu vrlo uspešni, da bi za kraj ostavili pesme sa albuma „.avi“, „Somnu„, apsurdno tešku i sporu „Aligator“ i dve ogromne, dramatične kompozicije za kraj „.avi“ i „Đavo nije urban“ koje su oduvale publiku i dovele je u stanje transa.
Zaista je začuđujuće koliko samo bend od tri člana može zvučati toliko puno i masivno; nije ni čudo zašto je Consecration prava koncertna atrakcija i zašto im se pružila prilika da sviraju kao predgrupa kultnom Neurosisu u Zagrebu sredinom ove godine. Vokali Danila Nikodinovskog koji su jako melodični, dopunjeni efektima i uglavnom igraju ulogu još jednog zvučnog sloja (što ne znači da njegovi tekstovi nemaju šta da kažu i ništa ne znače) i njegovo zavidno gitarsko umeće kao i poigravanje sintisajzerima su nešto što posmatraču prvo pada u vidokrug, ali to sve zvuči spektakularno zahvaljujući konstantnim, konciznim i raznovrsnim udarcima Matije Dagovića kao i debelim, distorziranim bas deonicama Ivana Aranđelovića. Priredili su jedno zaista emotivno i dugo putovanje koje je prijalo kako i njihovim vernim fanovima, tako i ljudima koji tek otkrivaju šta Consecration ima da pruži.
„Božidarac“ je još jednom ugostio sjajne bendove i pokazao da imamo neke zaista vrhunske bendove na sceni. Profesionalizam i sviračko umeće Consecrationa i Wolframa su na jednom zavidnom i jedva dostižnom nivou i čini se da, kako vreme odmiče, sve više ljudi dobija priliku da se upozna sa radom ovih bendova, a s obzirom na njihov kvalitet, i da ga zavoli.
