EXIT 2022 već može da se pohvali mnogo boljim spiskom izvođača od onog prošle godine, opravdavajuči seizmičko zadovoljstvo domaće i strane publike, koja je, okupljena u standardno ogromnom broju, zahvaljujući prisutnom varijetetu, mogla da bira provod po svojoj meri i ukusu. Ali, nemoguće je oteti se utisku da je ovaj put naročito teški zvuk bio stavljen u fokus, te je i pored zaglušujuće larme sveprisutne elektronike raznih vrsta, prvi dan ispraćen do zore u znaku trijumfa gitarskog zvuka.

Čast otvaranja Main i Explosive bina, pripala je, respektivno, domaćim momcima iz inđijskog progressive thrash sastava Alitor, koji su kroz standardno kompetentan i ubedljiv repertoar prošetali najverniji, ranoranilački kontingent nadolazeće metal-armije ispred veće scene, dok su mladi novosađani Progon, death metal zvukom zagrejali epicentar teških dešavanja večeri. Ovaj mladi sastav delovao je naročito ponosno što im je pripala čast otvaranja jednog imenitog festivala, obećavajući da će njihov izuzetno tvrd i agresivan set uskoro doživeti i studijski tretman u vidu EP-ja.

Veterane i, može se slobodno reći, stvaraoce grindcore zvuka Napalm Death definitivno nije potrebno dodatno predstavljati, niti se opravdanje titule jednog od najekstremnijih bendova današnjice za ovu trojicu pokazalo kao naročito težak zadatak. Pažljivi čitaoci, baš kao i ogroman broj fanova, primetiće da u ovoj jednačini nedostaje jedan važan element, budući da su standardni lajv-gitarista John Cooke, vokalista Mark Greenway i zver za bubnjevima, Danny Herrera te večeri nastupali u nepotpunom sastavu. Kako nas je za priču uvek raspoložen Mark u sred seta obavestio, odsustvo basiste Shanea Emburyja opravdano je hitnim zdravstvenim slučajem, koji je nažalost pogodio jednog od članova njegove porodice.

Srećom, gitara-vokal-bubnjevi kombinacija, potkrepljena besprekornim ozvučenjem, učinila je da repertoar, koji se sastojao od glavnih numera iz svih perioda njihovog postojanja, od grind debija „Scum“ (1987), do stvari s poslednje ploče, „Throes of Joy in the Jaws of Defeatism“ (2020), zvuči kolosalno i beskompromisno. Haotična prva trećina seta, protekla je bez puno priče, dok su verni fanovi, sa ponekim zalutalim i opravdano zbunjenim rejverom, upijali žestoku, distorziranu buku nekolicine sušto grinderskih, ekstremno haotičnih numera. U maniru koji je bio potpuno suprotan prizemnom, prijateljskom tonu, koji je obojio naš intervju sa njim, animirani Mark je urlao, saplićući se i skačući po bini, ponešen prezirom prema svetskoj nepravdi i besom na balast problema koji prete da dezintegrišu globalnu solidarnost i dobrobit svih, kako kaže, ljudskih, ali i svesnih bića generalno.

Između nekolicine numera, Mark je uspeo da se dotakne tema migracije, poručio, „Nazi Punks Fuck Off“ na istoimenoj obradi čuvenih Dead Kennedys, ali govorio i o gorućem pitanju abortusa uoči numere „Suffer the Children“, naglašavajući da svaki muškarac, žena i organizacija koji misle da odluke o ženskim telima mogu da donose umesto njih samih, mogu poći pravo za nacistima.

Naravno, nije prošlo ni bez trepneš-i-propustiš momenata, zbog kojih je, nema sumnje, jedan deo publike i došao. Kao trenutak koji je prvi probio granice onoga što muzika može biti u svom najekstremnijem obliku, „You Suffer“ je izazvala gromoglasnu reakciju publike, a ubrzo nakon toga je bila ispraćena i manje poznatom, sekund dužom, ali efektnijom „Dead“. „U drugom je ključu“, ponosno kaže Mark, uz osmeh. Sve u svemu, pored kavera „Don‘t Need It“ od Bad Brains, ovo je bio definitivan vrhunac fantastičnog performansa.

Relacija Main-Explosive izazvala je note nostalgije nalik onima koje se mogu doživeti nakon povratka kući posle dužeg puta, budući da su svi stejdževi bili na svojim uobičajenim mestima. Tako, na putu do tamo se mogao čuti dobar latino gruv za koji odgovara Zero Witch, dok je na Gang Beats stejdžu cepao Keyri. No, put je ipak vodio nazad u mrak, gde su čekali finci Lamori.

Prisutni na soundchecku imali su prilike da čuju romantičan gothic rock zvuk nalik na The 69 Eyes, ali u razgovoru sa nama, bend je otkrio kako su planovi za budućnost nešto drugačiji, budući da će nova ploča uključiti i neke industrial uticaje. Ubeđeni u budućnost gotskog zvuka, ali i uspeh svog nastupa, koji je na Exitu bio najavljivan, i zbog pandemije virusa COVID-19 otkazan još 2020. godine, finci su odsvirali mračan, besprekorno produciran set, koji je uključivao poslednju singlicu „Insomnia“, ali i stvari sa drugog albuma, poput „Fade Out of Time“.

Pravac je dalje držao uz drveni most i kroz kapiju, koja je vodila na Fusion Stage, gde su Koikoi nedavno završili svoj set pun eksplozivnih eksperimenata sa gitarama, mikrofonijom i gubljenjem granice između publike i izvođača. Naime, gitarista Marko Grabež je u jednom trenutku preskočio sigurnosnu barijeru završivši u samoj srži masovnog ludila. Naravno, nisu zaobišli ni svoj glavni hit, „Misisipi“, uz koji je publika skandirala do samog kraja.

Nije prošlo ni petnaest minuta, a isti stejdž su zauzeli miljenici beogradske publike, Artan Lili, sa svojim repertoarom hitova, gde su se našli obligatorna „Srce“, povratak korenima u vidu „Rokenrol posle rokenrola“, ali i depresivna numera sa adekvantim nazivom „D.E.P.R.A.“, nakon koje je bilo potrebno ponovo dići atmosferu pesmom „Maca„, gde je vladala dram mašina.

Kao muzički uragan Romaninom (vokal, daire) laganom brizu, Bojan Slačala (vokal, bas) je podigao publiku u stratosferu, dok su svi u unisonu pevali refrene glavnih numera. Naročitu pažnju privlačio je gitarista Ivan Skopulovič, koji je svojim stavom i izgledom podsećao na nešto stariju verziju Elvisa Costella iz najboljeg perioda, dok se igrao sa zabavnim elementima noise rocka. Publika je bila mešovita, spajajući više pokolenja, te dok su tinejdžeri hedbengovali kao na nekom tvrđem koncertu, starija generacija je više pažnje posvetila tekstovima, prateći dvoje vokalista u stopu.

Sve u svemu, nakon probojnog seta beogradskih alternativaca, Artani su poslužuli kao svojevrsni predah od eksperimentalne ludnice. Ovaj nastup pokazao je da je beogradski novi talas itekako stasao, i da će se na njega sa ponosom gledati u narednim decenijama.

Srećom, put nazad je bio kratak i bezbolan, i ubrzo smo ponovo bili nazad u bekstejdžu Explosivea, gde smo u tandemu s predstavnicima VidZeen, svi zajedno prijateljski porazgovarali sa bubnjarom benda Bohemyst, Honzom „Hellsound“ Kapákom – inače, prošle godine doprinevšem ritam sekciji na albumu „Kosturnice“ domaćih blekera The Stone, u kapacitetu sesijskog člana.

Honza nam je ukratko ispričao o bendu i njegovoj istoriji, koje su okarakterisale mnoge promene postava, konačno kulminiravši u novom imenu i, donekle, muzičkom pravcu. Nakon kraćeg ćaskanja o prednostima čeških i srpskih piva, i preporuka lokalnih festivala i bendova, dotakli smo se teme žanrova. Naime, iako su u medijima često smešteni u black metal koš, Honza je izjavio kako uopšte ne razume odakle ovakva klasifikacija, spekulišući da možda ima veze sa vremenom koje je proveo svirajući u Maniac Butcher i Master‘s Hammer, te na kraju potvrdivši da je Bohemyst mnogo bliže doom/death metal zvuku sa primesama gothic klavijatura.

Deo seta gde su se našle stvari „Na umrlčích prknech“ i „Nekromantika“, koji smo stigli da uhvatimo potvrdio je ne samo da je Honzina uverenost u trajnost teškog zvuka opravdana, već i da im mračna tematika dolazi prirodno, što će se uskoro videti i na novom materijalu koji je trenutno u pripremi.

Nazad na mejn stejdž oko 1 ujutru, na zov publike, sa minimalnim zakašnjenjem, uz prodornu svetlost pozadinske animacije, iz mraka izlazi mejnstrim zvezda večeri, Iggy Azalea, otvarajući koncert jednim od svojih najvećih hitova, „Work“. Momenat koji zaslužuje posebnu pažnju je činjenica da je spremna masa pratila tridesetdvogodišnjakinju kroz tekstove gotovo svih pesama, potvrđujući njenu ogromnu popularnost među evropskom publikom, ali pevačica isto tako nije zaboravila ni svoje zemljake, uputivši australijancima poseban pozdrav.

Praćena ekipom koju su činile četiri fantastične i zgodne plesačice, Iggy se jakim ritmom obratila svim „bad bitches“ u prvim redovima, prošavši kroz hitove – osnažujuću odu individualnosti, „Team“; zatim „Black Widow“, pesmu o prevari, u originalu izvedenu u duetu sa Ritom Orom; i „Problem“, gde je publika uspešno zaglušila pozadinsku traku na kojoj je bila Ariana Grande. U pauzama između hitova, Iggy je fanovima slala motivišuće poruke o važnosti ljubavi i mentalnog zdravlja, naglašavajući takođe vrednost zalaganja i snažne radne etike, koja ju je i dovela u sam vrh svetskih čartova.

Najbolje je svakako sačuvano za kraj – stvar u originalu izvedena sa Charli XCX davne 2014. godine, „Fancy“ je izazvala pravi haos u publici, koja je do poslednjeg trenutka priželjkivala da je čuje uživo. Pokazujući da je hiperbolično repersko samopouzdanje kao oblik liričkog izraza kulturni označitelj koji ne jenjava ni osam godina kasnije, Iggy je bez iskakanja iz svog laganog flowa, na noge digla sve prisutne, bez isključenja.

Festival je tada već bio u punom jeku ali, iako su neonska svetla, topli zvukovi house DJ-jeva i masivni psytrance pit bili na svoj način privlačni, nije bilo moguće odoleti tamnom zovu apsolutnih gospodara večeri, okultnom američkom death metal bendu, Incantation. Nakon podužeg, i izuzetno detaljnog intervjua sa frontmenom Johnom Mcenteejem (vokal, gitara) i novajlijom od pre dve godine, mladim gitaristom Lukeom Shivelyjem, ovi predstavici stare garde disonantnog, konačno je došlo vreme da bend okuje binu u totalni mrak.

Pod znamenjem ploče, „Sect of Vile Divinities“ (2020) koju i promovišu u procesu svoje „Vile Divinities Europe 2022“ turneje bend je, vođen gitarskim majstorstvom Lukea, opskurnim krivudanjem basa Chucka Sherwooda i bukvalnom olujom bubnjara Kylea Severna slikao htonske, bogohulne pejzaže, sa naglim prelazima i veštim upravljanjem mračnim, jedva pojmljivo golemim zvukom.

Jedna od retko prisutnih, ali krucijalnih odlika kvalitetnog ekstremnog metala nije samo u očiglednostima glasnoće, direktnosti i brutalnosti. Incantation, na nivou koji graniči sa natprirodnim, razume da pravi, opijajući, otrovni efekat ove muzike pre svega treba da hipnotiše slušaoca i transportuje ga u audio-vizuelni svet koji nema gotovo ništa zajedničko sa svakodnevnom banalnošću. Pa čak i growlovana, gusta, kriptična lirika, kojom je John dizao posvećene, iako nerazbirljiva, na intuitivnom nivou probijala je do same moždane srži, terajući na primoridjalnu agresiju i stvarajući osećaj intenzivnog strahopoštovanja.

Nesvete himne, „Carrion Prophecy“, „Rotting Spiritual Embodiment“, i opskurna „Impending Diabolical Conquest“ na stejdžu pretvaraju Johna iz običnog, neupadljivog američkog metal-veterana, kakvih na andergraund svirkama ima milion, u glasnika nadolazećeg haosa, dok je vatromet koji je u ritmu eksplodirao sa svirke na mejn stejdžu, iz metal-pita izgledao kao pervertirana, infernalna energija, kojom su nečiste sile odobrile noćni ritual.

O koncu ove paklene procesije, zaputili smo se pravo u press pit, gde čekamo slovenački industrial metal bend Noctiferia, koji su sa nama porazgovarali o svojim poslednjim eksperimentima. Započevši kao black metal bend, ova četvorka je s vremenom pronašla svoj zvuk u elektronskom polju u kombinaciji sa teškim rifovima. Međutim, ploča „Transnatura“ (2016) koju su, kako za naš portal kažu, snimili uz pomoć profesionalnih klasičnih muzičara, značila je svojevrsno skretanje – na njoj, presnimili su najbolji materijal sa starih izdanja akustičnom folk/rock maniru, sa novim aranžmanima.

Ovaj eksperimentalni motiv našao je mesta i na tribjut albumu „Reforma“ (2021), posvećenom čuvenoj martial industrial grupi Laibach, koja je širom Jugoslavije bila poznata po svom provokativnom imidžu i političkom izrazu. Odluka da presnime pesme ovog benda u metal maniru sprovedena je, kako otkriva basista Uroš Lipovec, došla je spontano, nakon snimanja obrade jedne pesme. Ubrzo, projekat je evoluirao do te mere, da su za kolaboraciju bili pozvani ljudi kao što su Atilla Csihar iz Mayhem, Jørgen Munkeby, frontmen norveškog jazz/prog. metal benda Shining (koji je ove večeri takođe nastupao na Explosive Stageu pre Incantationa), pa i David Vincent, dugogodišnji ex-vokal/bas Morbid Angela.

Laibach sami su, kako kažu, dali podršku projektu, iako suštinski ne razumeju i ne vole metal muziku, a sudeći po svemu, kreativno govoreći, bend ne namerava da se zaustavi u skorije vreme, budući da je rad na novom albumu originalnog materijala u punom jeku.

Nakon fantastične prve večeri, petak obećava isto tako uzbudljive nastupe, te ćete uskoro moći da čitate izveštaje sa Molchat Doma, Discharge, kao i bespodobnih Nick Cave & the Bad Seeds.