Ne podležući pritiscima od strane lica koja nameravaju da umanje njihov doprinos regionalnoj kulturnoj sceni, i ocrne ih zbog jasnih pozicija u odnosu na trenutnu geopolitičku situaciju, i uprkos teškim uslovima, te otkazivanjima nekolicine nastupa, organizatori u licu Connected Agency priredili su još jedan vrhunski događaj, bez premca u domaćem eksperimentalnom miljeu. Koncept Changeover 2023 festivala, drugog po redu nakon uspešnog prošlogodišnjeg izdanja, ostao je manje-više neizmenjen – izvođači iz raznih delova Evrope i iz regiona udružuju se zajedno sa istaknutim delatnicima iz sfere muzičke industrije i podzemlja, kako bi pružili jednu alternativu glavnim strujanjima putem seminara o aktuelnim temama iz sveta muzike, kao i multižanrovskog programa, koji akcenat stavlja na inovativni, često nedovoljno zapažen, novi zvuk.

Iako na rasporedu u mnogo manjoj meri figurira Elektropionir, ostale poznate lokacije, to jest, KC Grad, Dim, Drugstore i Dom omladine Beograd, iskorišćeni su u onoj meri u kojoj to dozvoljava kapacitet i raznovrstan program. Putovanje s lokacije na lokaciju kako bi se uhvatio omiljeni nastup optimizovano je zahvaljujući rasporedu, i omogućava jednostavno strujanje gomile koje stvara specifičnu dinamiku otkrivanja novog i razbija statičnost koju manji festivali obično podrazumevaju. Ovaj, dobro skriven u svojoj očiglednosti, aspekt festivala čini da šarena publika uvek deluje živo i u pokretu, umesto da samo stoji ili sedi na istom mestu, a preklapanja nekih od događaja zahtevaju aktivno učešće posetilaca u izboru onoga što će slušati. Drugim rečima, događaji teku kao na nekom od imenitijih, velikih evropskih festivala, ali bez propratne gužve, redova i kašnjenja.

U tom maniru, slušalac koji preferira klasičnu bend-postavu, verovatno će se naći u Domu omladine ili, u slučaju novijih sastava koji tek grade svoje slušalačko jezgro, u KC Gradu; dok ljubitelji elektroakustike, ambijentalne muzike i nojza uglavnom vreme provode u podzemlju Dima, čija akustika i atmosfera najbolje pogoduju slobodnijoj formi izražavanja. Štaviše, prve večeri upravo je ovakav program čekao sve posetioce koji su kupili full-pass ulaznice, budući da su za celo veče, u ukupnom trajanju od oko dva sata, nastupala samo dva izvođača, otvorivši Changeover u znaku kompleksne, duboke ekspresivnosti.

Da li ste se ikada zapitali šta je sve moguće uraditi sa jednim instrumentom? Izvan okoštalog nazora akademske tačnosti, pa i kafanskog pathosa, kakvi sve zvukovi mogu biti oslobođeni iz meha, i prostrujati ventilima jedne obične harmonike? Posetioci prošlog Changeovera setiće se nastupa Bendika Giskea u Amerikani, koji, baš kao i harmonikaš Yegor Zabelov, pripada savremenim stvaraocima iz kampa post-minimalizma, ali, dok je Norvežanin pridavao naročiti značaj utelovljenim kvalitetima performansa, beloruski harmonikaš daleko više naglašava fizičku opipljivost zvuka samog.

Tretirajući harmoniku kao ambijentalno sredstvo, Zabelov muzički obitava u sferi klasičnog post-minimalizma, ali skoro pa nadohvat ruke kompletiranom totalizmu, što, očekivano, rezultira potpuno sinematskim, duboko emotivnim tonom. Njegov izraz, klizeći u opštem nespokoju, po pravilu počinje postojano, rasprostrt na jednoj jedinoj ravni, koja dobija reljefnost sa odmicanjem komada. U tom usponu dramatičnosti sudeluju kako efekti delaya i promene ritma, tako i agoničan zanos harmonikaša, koji se klatio i zanosio kao da trpi neizdrživu bol. Čas mirna kao glatka vodena površina, pa odmah zatim predana pulsirajućem besu, harmonika raste do enormnih dimenzija, tutnji kao teretni voz, odbijajući se o kamene zidine i stvarajući takav emotivni naboj, da je Zabelovu, nesposobnom da njene izlive zadrži, ostalo da, o koncu nastupa samo ispusti jedan urlik olakšanja, zahvaljujući se publici za iskren aplauz.

Narednih sat vremena razborite, bistre, melanholične vežbe, kojoj bi mogli pozavideti i najveći majstori soničnih pejzaža, obasjali su prostor kolosalnim, ali ambivalentnim raspoloženjem – jedinstvom u nesigurnosti, kakvo je moguće jedino ovde i sada.

Borbu armije jednog čoveka nastavio je sastav, ovog puta iz Ljubljane. Sujevera, inače elektroakustični kvartet sa jedinstvenim dostupnim studijskim zapisom na kompilaciji sjajnog slovenačkog lejbla Kamizdat, koji čine Nina Orlić, Barbara Poček, Urška Preis (rouge-ah) i Luka Seliškar, ove je večeri nastupao bez Barbarine pomoći što, doduše, nije značajno uticalo na kvalitet izvođenja. Dolazeći iz zemlje gde su ovakvi zvučni poduhvati odmakli mnogo dalje nego kod nas, Sujevera su tokom svog seta postepeno razvijali i oblikovali zvučni masiv, izvajan vibracijama Urškine harfe, procesuirane uz pomoć efekat pedala i softvera. U sklopu sa distorziranim (po svim izgledima, semplovanim) glasom, ove disonantne frekvencije pogodovale su disocijativnom, otuđenom slušanju.

Kao kroz kakav univerzum iskaženih ogledala, zvuk trojke je odjekivao i vukao se kroz poluosvetljen klub, dok se s vremenom basovita gungula nije rastvorila u roju nazubljenih, odsečnih štipanja harfe, nikad dalje od svoje konvencionalno lepe, klasične svrhe. Atmosferični zvuci, koji su približavali polovinu seta, evocirali su sintisajzerske demo zapise Paysage d’Hiver, samo što je ovde glacijalni šapat pre služio kosmičkoj dezorijentisanosti, pre nego klasičnim zimskim pejzažima. Zajedno sa repetitivnim vokalnim motivom sa bajkovitim folk prizvukom, tumarajući zvuk se polako kretao ka nešto opipljivijoj konkretizaciji, najavljujući najbolji deo nastupa.

Kada su redom krenuli da se smenjuju bitovi, prvo u Porter Ricks hiperminimalnom ambient techno maniru, preko mračnog hip hop/trip hopa, pa sve do garage kuckanja, zaokruženog klasičnim brejkovima, celokupna slika je stala u pravi kolosek. Ovaj momenat opipljivosti plenio je svojom prijemčivošću, istovremeno otključavajući novu dimenziju apstraktnog seta, pretvarajući ovu, skoro pa akademsku, dronologiju u pravu poslaticu dubokog klupskog andergraunda. Tako, tačku na prvo veče u krcatom Dimu stavlja nažalost prekratak, ali beskrajno mističan vokalni segment.

Uz ovakvu rigoroznu atmosferičnu pripremu, kucnuo je čas za stare dobre gitare, a zavidan deo ukupne publike festivala se s istom namerom spustio u KC Grad. Intimniji prostor kluba poslužio je kao odličan povod za viđenje sa starim prijateljima i drugarski razgovor, naročito među mnogobrojnom ruskom publikom, u iščekivanju prvog sastava večeri, Кадм (Kadm). Mitološke konotacije imena po strani (u pitanju je ruski izgovor imena mitskog heroja-Feničanina, Kadma), četvorka na sceni je prikazala dosta zanimljiv post-punk bućkuriš, koji se služio dosta zanimljivim pozajmljenicama.

Prva polovina seta u koju su stale 3-4 pesme gurala se sama sa sobom u klasičnoj ruskoj post-pankerskoj napetosti. U sklopu sa mestimičnim manifestacijama noise rocka, ovaj hiper-nervozni uvod u stvaralaštvo sastava razmrdao je to malo preostale popodnevne letargije i razbudio prve redove koji su se dali u đuskalicu uz frenetični mutantski diskać. Ova odrednica nije sušto slikovita – bend je itekako flertovao sa funky elementima, no waveom, i drugim dance punkerskim mrdalicama udova. Sveopšti osećaj animirane anksioznosti prožimao je prostoriju dok se bubnjar bukvalno borio za goli život razvaljujući doboš svom silinom.

Nakon ove vežbe izdržljivosti, poslednja trećina seta bila je u nešto drugačijem ključu. Neočekivano, jedan je gitarista vodeće vokalne dužnosti predao drugom, a sjajni anksi-pank krš prešao je prvo u nekakav parodijski lounge, onda indie pop u Moscow Olympics i Human Tetris maniru, pa zatim i u konkretnu shoegaze-kašu u kakvoj besciljno meandriraju još stotine sličnih bendova. Ubedljivo slabiji od prve polovine, set je ipak odsviran korektno zahvaljujući veštom muziciranju, iako sa dosta manje energije i originalnosti.

Štafetu su zatim odmah preuzeli i lokalni eksponenti „ruske škole“ post-punka, Izleti, koji su nedavno ponovo razgazili domaći teren albumom Dalje od vode. Baš kao što se od njih dalo i očekivati na osnovu pređašnjih nastupa, živi izlet u njihovu viziju vodi u gustu, neprijateljsku gitarsku maglušinu, koja preti da proguta ne samo publiku već i njih same. Iz mrakčine se donosi tek stameni bas Andreje Milosavljevića, pokazujući put nesrećnicima koji u nju zalutaju, kao i sporadični pokliči Igora Maršićevića, uobličujući bučnu zavesu u upečatljive liričke motive, intonirane gustim, indiferentnim sivilom.

Daleko bolje priučeni ovom zvuku od domaće publike, Rusi su očigledno ukapirali foru jako brzo, budući da je đuskanje bilo sve intenzivnije, a pokazalo se tačnim i opažanje s prošlog njihovog nastupa – Izleti su najveštiji kada se puste u džemove slobodnijeg oblika, dajući gitarama prostora da svojim predimenzioniranim prisustvom iscrpe publiku. Zid zvuka, monolitan i neprobojan, zahtevao je da se pred njim ustukne, kao pred neizrecivom veličinom, što retko polazi za rukom i najmračnijim među savremenim post-pankerima.

Po spuštanju ove magle, otvorio se put do Doma omladine, gde je po dolasku već uveliko pravio metež dvojac Jesss. Bubnjar Pavel Jeremejev i gitarista Rasel Akhman, bez ikakve druge instrumentalne ili semplerske podrške, pretvorili su majušnu prostoriju kluba Doma omladine u pravi epicentar seizmičkih kretanja, razvaljujući energičnim naletima buke. Hipnotišuća, kolosalna prva stvar najsrodnija post-metal/sludge bendovima poput Isis i Neurosis, ophrvala je zgusnutu publiku, čiji mnogi pripadnici jednostavno nisu očekivali taj stepen energije od samo dva instrumenta.

Sledeća stvar na repertoaru predstavljala je iskorak u naizgled improvizovani noise rock, dajući dvojcu prostora da se razmrda za nadolazeći haos. Ovaj potonji, ovaploćen u saksofonu sada već lokalno poznatog Sergeja Hramceviča, nije časio časa – vremena za nastup je preostalo malo, i gostujuća jazz-kakofonija morala je da obavi svoj posao brzo i efektivno. Predupređujući sledeći nastup, Sergej je u sklopu sa konstantnim ritmom Pavela i ponavljajućim gitarskim motivom Rasela sejao jedan za drugim vektore audio-neugodnosti kroz frustrirani lavež saksofona, u maniru koji signalizira sveprožimajući nemir. Kako je džem postajao sve raspušteniji, tako je i publika, zaleđena imaginativnim performansom, sa sve većim interesovanjem gledala u ekipu, koja je, po završetku Hramcevičevog dela, prešla u pravcati stonerski ep sa dalekoistočnim konotacijama. Ovo je bio nastup koji, potpisan sjajnim metalskim ubrzanjem, epitomizira krilaticu, „ne sudi o knjizi po koricama“.

Kome nije bilo dosta Hramcevičevih igrarija – pravac Amerikana! Uostalom, teško je odupreti se radoznalosti koju izaziva njihov, zaista jedinstveni princip tzv. brutal progu. Upriličen free jazz duhom, i dodatno oslobođen akademske strogosti zahvaljujući rock kontekstu, prošlogodišnji nastup šoumena The OMY je bio sjajan, ali nije ni upola toliko upečatljiv kao ovaj. Ove večeri, sva pitanja o kompatibilnosti progresivnog jazza i grindcorea su pala u vodu, a mišljenja skeptika triput pregažena destruktivnim magnetizmom ovog orkestra-katastrofe.

Gurajući do ekstrema u svim aspektima, OMYjevci, pored pomenutih, vrsno brazde teritorijama izglitchovanog hip hopa, noise rokačine, pa čak i programiranih ritmova, sve to pakujući u jedan scenski spektakl. Igor Volkov kidiše kao besna zver, zeza se sa besmislenim vokalizacijama, repuje kao rezignirani odmetnik, i bacaka se i igra u zanosu kojem bi pozavideo i pokojni Ian Curtis. Iako bez sumnje raspoloženi post-apokaliptično, The OMY prevazilaze datost i nesreću civilizacijskih nedaća, birajući da daju otpor po sopstvenim pravilima. Oni ne igraju tuđu igru – odeveni, kako ko, u šarene košulje ili pak obične neupadljive crne majice ovi, do iznemoglosti igrivi likovi, pokazuju da je opšta propast samo lakrdija, na koju se odgovara još većom zajebancijom. Atavističko prepuštanje, vođeno ritmom bubnjara Ilje Kručinina, bilo je najsnažnije u prvim redovima, gde su, neki čak i do pojasa goli, prisutni učestvovali u visceralnoj parodiji panka.

Na kraju krajeva, ko bi mogao i pomisliti da nešto toliko neprijemčivo, toliko ekstremno i površinski ružno može da izmami takvu bujicu pokreta?! Odgovor, ako uopšte i postoji, treba tražiti van granica smisla, daleko od poznatih struktura i razumnih objašnjenja – svoju neiscrpnu energiju The OMY sigurno ne vuku iz ovih statičnih kategorija.

Ubrzo po završetku dub seta dvojice članova domaćeg sastava Headhop u prostorijama kluba, na glavni stejdž su došli još jedni u nizu povratnika, funky fusion Mađari, Jazzbois. Ovi momci, koji su na prošlom izdanju festivala svirali u prostorijama Elektropionira, iza neupadljive pojavnosti kriju retro-futuristični izraz, samostalno opravdavajući izbor da se ide na već vremenom proverene izvođače.

Na delu, sve je bilo kao po starom – flert sa nokturnalnim hip hopom, progresivne deonice sa ošamućujućim, baršunastim klavijaturama i stabilan gruv koji celu priču zakiva u jedan razigran saund. Po potrebi brzi, pa poliritmični, pa raskalašni i slobodni, džez-momci su, pre svega ostalog, šarmantni u svojoj igrivosti, zračeći karakterom i u najapstraktnijim svemirskim vinjetama koje bez imalo napora puštaju u stratosferu. Za razliku od većine korporativnog loungea koji, u energetskom smislu, alternira između muzike za liftove i pozadinskih pesmica iz reklama za nameštaj, bojsi su otkrili zavetnu formulu za ultimativni chill, što ih po difoltu čini naj kul bendom na celom festivalu.

Ovo je, kada se pogleda celokupan program tokom trajanja ova dva dana, bila jedna preko potrebna oaza pozitivnosti u okeanu disonance, haosa i mraka. Ali kako publika ne bi klonula u prevremeni san, red je razbuditi se jednom dozom audio-terora, za šta se večeras pobrinula ozloglašena disaster-jazz gerila, Džezbollah. Ovaj paravojni, ušeparajući kvartet nema publiku, već taoce (to vam je nešto kao swifties, samo sa više radikalizma Bliskog istoka). Nemaju, doduše, ni sluha, a ni milosti prema onima koji se ne pokaju, te zato, pokunjeni, čekamo da se ospe rafalna paljba bubnjara i prekine bučna propaganda, u nadi da će se Svevišnji smilovati. Inshallah!

Ovom prilikom, ćelija se dala u nešto intenzivnije propitivanje zarobljenika, puštajući zabranjene squelch hipno-frekvencije s kontrolne table – zamislite da je acid techno proveo vrelu noć sa improvizovanim noise rockom – s namerom da izvuku važan intel od nesrećnika koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Zvučno-vojni psihološki rat trajao je nešto jače od pola sata, i taman kada je izgledalo da spasa nema, i da će ceo Dom omladine biti sravnjen sa zemljom zahvaljujući poliritmičnom bombardovanju, specijalna belaruska jedinica СОЮЗ (SOYUZ) je uletela da spasi stvar u poslednjem trenutku.

Slobodni od hipnoze kletih insurgenata, ponovo za dlaku izbeglih budno oko reda i zakona, posetioci Doma omladine utočište nalaze u Amerikani, gde ih susreće ruski odgovor na hipnagogični talas sredine 2010ih. Glavna „fora“ sastava je u tome što već ustaljenim fazonima a la Ariel Pink pridodaje i lični pečat super staloženog, relaksiranog fusion jazza i potpuno očaravajućeg – ovde bi, na trenutak, ruski izraz сногсшибательный bio mnogo umesniji – falseta frontmena, Alekseja Čumaka.

Očaravajuće melodijske linije odišu duhom starih brazilskih klasika poput Joãoa Gilberto i Miltona Nascimentoa, što je potpuno poražavajuće, budući da se radi o bendu koji je nastao u srcu Minska. Ali, kao što je slučaj i sa prethodnim srodnim sastavom, Soyuz nije puki „komerc“, koji bi mogao da se pušta bilo gde. Promišljena, duboka, i kada dinamika to zahteva, setno razdragana, muzika „leže“ kao šolja vrelog čaja u hladno kišno poslepodne. Naravno, u biti ovaj opis je verovatno odviše sentimentalan, ali osećaj blage vedrine, topline i sigurnosti je, sigurno mnogima došao kao pravi melem za dušu – pogotovo malobrojnim domaćim ceniteljima koji ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle dolazak ovog sastava. Jedno je sigurno – ove staklaste, glatke klavijature sadrže neku posebnu čulnu magiju.

Na kraju, ostaje samo da se primeti kako je ponuda festivala – da ne govorimo o tome koliko odličnih sastava nije pokriveno – na očekivano visokom nivou. Ispratite nas i u sledećem tekstu, gde ćemo pokriti poslednja dva dana festivala, a očekujte i kraći intervju sa fantastičnim Horse Lords. Vidimo se na festivalu!