Preko granice: Dan Stuart i Don Antonio u Beogradu

foto: arhiva

U sadržajima koji na sebi nose žanrovsku etiketu „western” postoje dva arhetipska puta kojima njihovi protagonisti odlaze. Jedan vodi na zapad, ka zalasku sunca i kalifornijskim obalama, dok drugi vodi u Meksiko. Prvi je rezervisan za heroje, drugi za odmetnike. Upravo je potonji, nakon brojnih životnih lomova, izabrao Den Stjuart. Muzika koju je izvodio sinoć u beogradskom klubu Elektropionir umnogome je produkt života sa druge strane meksičke granice.

Negde oko 21h Stjuart je izašao na binu u pratnji dvojice svojih vernih kompanjona, Antonija Gramentijerija (Don Antonio) i Frančeska Valtijerija. Instrumental koji je trio izveo na početku bio je dovoljan da publiku uvuče u mističnu atmosferu pustinjske noći. Den je potom napustio binu, a mikrofon je preuzeo Don Antonio, najavio novi album na kojem radi i odsvirao nekoliko pesama sa njega. I dok ga je domaća publika u više navrata upoznala kao vrsnog gitaristu,  ovoga puta se okušao i u ulozi pevača. Uprkos skromnim vokalnim sposobnostima i tome što su tekstovi na italijanskom, publika je uspela da shvati da se u pesmama Don Antonija dešava nešto važno i dramatično.

Nakon kratkon Antoniovog nastupa Den se vratio na binu i nastup je započeo pesmom March 5. 1961“. Taman kad je delovalo da će svirka proteći u laganijem ritmu, iz Stjuartove akustične gitare zagrmeo je uvod u “Jokes On Me“. Kompletan nastup kretao se između baladičnog i rokerskog. Den je sa lakoćom vodio publiku vijugavom rutom koju je kreirao na tri solo albuma i u dve knjige „lažnih memoara” svog alterega Marloua Bilingsa, još jednom pokazujući izuzetnu duhovitost i svu raskoš svog pripovedačkog talenta. Više puta u toku večeri ilegalno nas je preveo preko granice između Meksika i SAD. Telekaster Don Antonija i udaraljke Frančeska Valtijerija tvorili su najbolju muzičku podlogu za takvo putešestvije. Cinični i ikonoklastični Den iskoristio je priliku da ismeje američki način života, pojedine kolege muzičare, ali i da, svirajući pesmu “Here Comes My Boy, stane u odbranu od javnog mnjenja omraženih milenijalaca.

Kada je negde pred kraj koncerta Den rekao publici da mu slobodno predloži nešto iz Green On Red perioda, narudžbine su počele da pljušte sa svih strana. Izbor je začudio i samog autora pesama, što je pokazalo koliko je taj sastav bitan onima koji su se sinoć obreli u Elektropioniru. “16 Ways, “Rock ‘n’ Roll Disease”, “Little Things in Life” izazvale su oduševljenje svih prisutnih. Kuderova “Across The Borderline” i “Keep The River On Your Right ” Toma Hejmana bile su pravi način da se završi ovo muzičko putovanje. Onaj Denov uzvik: „We are The Wild Bunch”, prilikom izvođenja pesme  “The Day William Holden Died” dugo je odzvanjao u glavi nakon što se svirka okončala. Da l’ se odnosio samo na bend, ili i na malobrojnu publiku, još uvek pokušavam da dokučim. Kako god, bitno je znati da je Den Stjuart, nalik kakvom ostarelom Pekimpoovom junaku, spreman da do poslednjeg metka brani sve one zablude u koje smo, zajedno sa njim, spremni da verujemo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde