Iako se ovo dešava već nekih godinu dana, deluje da se domaća publika još uvek nije navikla na to da im se osoba koja im na ulazu cepa karte obraća na ruskom, a da bend tokom koncerta ne progovori ni jednu jedinu reč čak ni na engleskom jeziku. Pitanje i da li će ikada. To nije nužno loša stvar, ali je jednostavno neobična, daje vam jedno novo iskustvo, kao da ste, recimo, otišli na svirku u neku drugu zemlju.

Upravo tako bilo je i prethodne večeri, u Domu omladine Beograda. Na platou Milana Mladenovića čuo se isključivo ruski jezik, a karte su cepali oni koji su iz nekih nesrećnih okolnosti pobegli u Srbiju. Nije kao da i kod nas nema nesrećnih okolnosti, ali one njih ne dotiču na isti način kao nas, pa im život čini koliko god da je moguće normalnijim.

Ništa drugačije nije bilo ni kada uđete u salu Amerikana. Jezik koji prepoznajete samo po malo, koliko god on blizak bio, širio se žamorom kroz salu, a sa bine, gde se nalazio DJ duo koji je zagrevao publiku pred nastup pop punk benda Кис-Кис iz Sankt Peterburga (ili Mac-Mac na srpskom), takođe se mogao čuti samo ruski jezik. Duo je svojom mešavinom upbeat tehno muzike i hard bassa uspešno palio i poprilično uspešno animirao publiku, koja je skakala, igrala i pevala ono što je ekipa sa bine tražila od njih.

Pred vidno raspoloženu publiku, nakon pauze tokom koje su sa razglasa išle 8-bit verzije pesama benda, ubrzo je iskočila četvorka sačinjena od frontmenki – pevačice Sonje i bubnjarke Aline, u pratnji dve gromade – gitariste Jure i basiste Sergeja koji su bili sakriveni iza crnih fantomki. Sonja je upitala na kom jeziku da se obraća i da li ima nekoga iz Srbije, na šta se čulo nekoliko usamljenih glasova, što je bio znak da ostatak koncerta može da bude održan na maternjem jeziku velike većine prisutnih.

Svirka je ubrzo počela ređanjem hitova koji predstavljaju presek petogodišnje karijere ove ekipe, tokom koje su izbacili četiri albuma i brojne EP-jeve i singlove, a atmosferu letnje žurke pored bazena iz američkih filmova, ubrzo su presekle i brojni mosh i circle pitovi koji su trajali gotovo tokom celog nastupa. Frontmenka je na većini pesama prepušta pojedine deonice publici, koja ni u jednom trenutku nije izneverila bend, pevajući u glas svaki deo pesme za koji su dobili priliku.

Gitarista i basista bili su veoma aktivni, konstantno trčeći pa bini, menjajući mesta, penjući se po monitorima, baš onako kako se očekuje od jednog pop punk benda. Sonja, iako dosta niža od njih, ipak je vodila glavnu reč, maksimalno skoncentrisano iznoseći svaku pesmu i konstantno komunicirajući sa publikom, zbog čega je u jednom trenutku do nje doleteo brus iz publike, koji je jedno vreme nosila preko haljine, ali je veći deo koncerta visio na stalku mikrofona.

Pop punk, iako po formi nekima zvuči odbojno ili prosto, ove večeri bio je poprilično žestok, a Кис-Кис su vreoma lako dokazali da nisu samo puki prenosioci muzike koja je svoju najveću popularnost stekla sredinom 90-ih, već da joj ostavljaju svoj pečat i daju miris današnjice, samim tim ih izdvajajući od gomile bendova sličnog opredeljenja koji nisu uspeli da se probiju.

Publika, koja je često uzvikivala „kis-kis-nod-dead“, što je ujedno i handle benda na društvenim mrežama, je odlično reagovala na hitove poput „мелоч„, „лбтд„, „мальчик„, „тиндер„, a posebna ludnica nastala je na pesmi „рэпер“ kada su prisutni napravili veliki wall of death koji je potpuno podelio Amerikanu. Nakon dva sata svirke, bend se vratio na bis i hitovima „молчи“ i „трахаюсь“ zakucao ludu atmosferu i konačno doneo predah publici koja se već uveliko cedila od znoja.

O pop punk muzici može da se vodi polemika, posebno što je iste večeri u istoj zgradi svirao grčki stoner sastav Planet of Zeus, a u Drugstore bio true underground Punk Yard festival, ali smo se mi odlučili da vam predstavimo ovaj tip muzike, koji iz ovog ili onog razloga ne zavređuje pažnju koju zaslužuje. I za kraj, kao što je neko na Tviteru jednom napisao – „Pop punk ne treba da zvuči ‘dobro’, treba da zvuči glupo i zabavno, treba da zvuči kao leto“.