Pola godine nakon njihovog neobičnog nastupa u Domu Omladine, niški Igralom se vratio u Beograd da demonstrira, ovog puta u Elektropioniru, svoju kombinaciju afrobeata, psihodeličnog i bučnog rokenrola, uz podršku beogradskog benda Crno dete.
Nojz rok duo Crno dete, koji čine vrlo iskusni i originalni muzičari Damjan Brkić (jedan od osnivača Klopke za pionira) na gitarskim i (ne i sinoć) vokalnim deonicama i Milan Bukejlović, izvrstan bubnjar koji je prošao kroz bendove poput Virvela i Kriški, sa pristojnim kašnjenjem je izašao na binu i otpočeo svoj nastup. Bend ima vrlo interesantan odnos prema relaciji svoj autorski rad – živi nastupi: iako su se u toku njihovog polučasovnog performansa mogli čuti neki slični gitarski trikovi prisutni i na studijskim radovima, teško da bi se mogla izdvojiti ijedna druga istaknuta zajednička osobina.
Umesto ciničnih tekstova i vokala i smislenih rifova, publika je dobila lavinu neobuzdane gitarske buke, održane na okupu od strane prilično stabilnih bubnjarskih deonica Bukejlovića koje bi se promenile na svakih pet minuta u proseku. Iako je u početku ova improvizacija sa puno neizvesnosti uvukla slušaoce u svoj haotični (ne)sklad, nakon izvesnog vremena je počela da poprima željeni oblik i postala, u neku ruku, slušalački užitak. Ovakav koncept, koji bend neguje, jeste atipičan i zanimljiv. Međutim, smatram da bi bilo odlično kada bi bend počeo izvoditi pesme sa svojih studijskih izdanja (naročito sa skoro objavljenog „Zlatne stvari“ na koji treba obratiti pažnju) – ne da bi se ispoštovala neka ustaljena forma ili tradicija, već zato što je reč o vrlo kreativnim i neobičnim pesmama koje bi bilo jako zanimljivo čuti uživo.
Ubrzo nakon njih, niška grupa Igralom je održala svoju prvu pristojnu promociju prošlogodišnjeg debi albuma „Pogrešna poznanstva“ u Beogradu. Paradoksalno, prva pesma na setlisti je bila sa predstojećeg albuma koji je bend izgleda maltene završio i čiji smo dobar deo imali priliku da čujemo sinoć. Intrigantni i jedinstveni trio Dimitrija Simovića koji uspešno savladava kompleksne bas deonice i vokalne dužnosti, Mladena Marjanovića koji neguje vrlo specifičan pristup električnoj gitari i Marka Tomovića čije ruke često neuhvatljivo lete po drvu i činelama, održavajući pokret i polet muzike u životu, odlično funkcioniše u lajv varijanti (što je bend pokušao da prenese na svoj debi album) jer iako je reč o izvođenju vrlo pažljivo osmišljenih deonica (čak i kada deluju potpuno spontano i improvizovano, što je posebna veština ovog benda), interpretacija je svaki put drukčija i prilično srčana.
Novije pesme su bile interesantne jer predstavljaju bend u nekom drukčijem, još čudnijem svetlu, ali su se ipak najviše istakle pesme sa „Pogrešnih poznanstava“ kao što su „Da zalijemo stazu ljutim pićem“ koju vode bučne gitarske solaže i „Vražji sin“ propraćena klimanjem Tomovićevog doboša čiji je poslednji deo bend maestralno izveo, što zbog činjenice da su poznate publici, što zbog činjenice da ih bend svira na vrlo ubedljiv i uigran način, uobličen njegovim čudnim plesom i nepredvidivim facijalnim ekspresijama koje kao da podebljavaju prvobitni utisak da uopšte nemaju vremena ni volje da sačekaju ili primete šta publika misli i oseća, potpuno se prepuštajući svom instrumentu i transponovanju svojih osećanja na prste ili palice. Ovo se nikako ne bi moglo opisati kao samoživost, uzimajući u obzir da je bend pokušao da u nekoliko navrata ostvari verbalni kontakt s publikom, već čistu beskompromisnost i posvećenost.
Nešto što je smetalo za vreme njihovog nastupa jeste što je u pitanju grupa koju ima jedinstvenu estetiku koja nije mogla da dođe do izražaja u prostoru Elektropionira. Iako je bend zvučao sasvim dobro (kao i Crno dete pre njih) zahvaljujući Nikoli Vranjkoviću, mada vrlo glasno, (da je bilo tiše, verovatno bi se narušilo ono „sasvim dobro“), neke se stvari, kao što su na primer Mladenove (ne koincidentalno i ne nemarno) prljave gitarske deonice, nisu dovoljno jasno čule i onda se često dobijala jedna distorzirana mrlja koja kao da je gušila ostale instrumente na bini (Brkićeva gitara zvuči oštrije i oslanja se na više frekvencije, pa ovaj problem nije bio prisutan za vreme nastupa Crnog deteta). Međutim, bend je energično svoj prošao kroz svoju setlistu što je nadomestilo za tehničke i zvučne poteškoće u sali.
Vrlo neobičan ukus je ostao u ustima po završetku koncerta i izlasku iz kluba Elektropionir. Iako su bendovi vrlo profesionalno odsvirali svoje setliste, odsustvo publike i odsustvo dela prisutne publike su doprineli da događaj pridobije pomalo depresivan ton. Zanimljivo je kako su, od malog broja ljudi koji je došao sinoć, dobar deo činili članovi alternativnih grupa kao što su Artan Lili, Ti, Repetitor i Mnjenje; muzičari sviraju za muzičare. Tužno je to što malo ljudi ima razumevanja za neprijemčivu i izazovnu stranu alternativne kulture (da ne pominjemo razumevanje za bendove iz unutrašnjosti), što je apsurdno s obzirom na to da bi alternativna publika upravo i trebalo da voli izazovnost i inovativnost, koje Crno dete i Igralom definitivno poseduju. Za svaku je pohvalu što će ovi bendovi stvarati i objavljivati muziku nezavisno od prijema publike (kakav god on bio) i neće njime narušavati svoju umetnost. Vreme će pokazati njen kvalitet i snagu.
